Борис Варга је новинар, публициста и аналитичар. Магистрирао је међународно новинарство у Украјини и докторирао на савременим политичким системима на Факултету политичких наука у Београду. Написао је седам књига, међу којима су Србија на путу ка ЕУ и Русија, Изборне револуције у бившим социјалистичким земљама, Европа после Мајдана.
У вашим књигама и коментарима анализирате кључна друштвена и политичка питања у Србији, региону и свету. У последњем тексту осврнули сте се на слабљење протеста у Србији и оценили да Савез за Србију (СЗС) не само да није права опозиција, него и да постоји „националистички пакт“, СНС-а и СЗС-а да се са сценезбрише грађански и левичарски фактор. Шта очекујете као исход - нестанак таквих струја или њихово евентуално консолидовање?
- Тешко је предвидети исход, јер он не зависи само од унутрашње политичке динамике у Србији, већ и од међународних околности. Тренутно је национализам унутрашња доминантна идеологија и делује као да ће тако бити још неко време. Видећемо колико ће бити жилави солидарни покрети, попут Иницијативе Не давимо Београд, и зелених, антифашистичких и организација за заштиту јавног простора. Национализам се у Србији храни фрустрацијама изгубљених ратова 90-тих и коначно изгубљеног Косова 2000-тих година, а његово право лице су деценије лошег квалитета живота народа. Зато ситуација може да добије обрт у неочекиваном смеру и са новим именима. То може бити у лево, али и у радикално десно, јер популистичка десница одавно раби левичарске идеје. То је феномен карактеристичан и за Србију, и за Европу. У својој књизи „Популизам, директна демократија и тиранија већине" написао сам да је национализам доминантна и донекле традиционална идеологија у Југоисточној посебно, Средњој Европи. Проблем десног популизма у Средњој Европи па и у Србији, је дубље природе и вуче последице из пораза социјалистичких идеја од Хладног рата.
У тексту сте подсетили на изјаву глумца Бранислава Трифуновића да ће се на протесте вратити ако се представници опозиције повуку и ако грађани формирају нови организациони одбор. Неки аналитичари, иако свесни слабости СЗС-а, сматрају да такве идеје једноставно нису реалне. Ко је од њих ближи истини?
- Слажем се да такве идеје нису реалне, јер је СЗС од ускршњих празника узурпирао грађанске протесте. Иако су их покренуле политичке странке, доминирао је грађански фактор и Трифуновић је био нека врста његовог лица. Међутим, протест "Један од пет милиона” само је једна од фаза протестног таласа. Треба имати на уму да се он појавио са доласком СНС-а на власт 2012. Имали смо протесте "Не давимо Београд”, па протест због рушења у Савамали, у Новом Саду је био протест "Подржи РТВ” када је новинарска струка успела да се мобилизује због промена на РТВ Војводина, па протест Против диктатуре. Ово је, дакле, 4. фаза протестног таласа. Постоји огромно незадовољство грађана властима, али и опозицијом и лако је могуће да се у новој фази појаве и нови актери. Надајмо се да неће бити из редова популистичких и народу пријемчивих покрета, попут Двери.
Навели сте да је у Србији потребна нова опозициона политичка странка или покрет, у оквиру које би били и левичари, као контрапункт јакој десници. У којим левичарским покретима препознајете језгро које има снаге да у релативно блиској будућности значајније утиче на политичка и друштвена збивања у Србији?
- Написао сам да је Србији потребна нова политичка сила која ће окупити снаге од тврде левице, па све до конзервативних европејаца. Мислио сам пре свега на Демократску странку (ДС) као једину која у Србији има реалне капацитете да постане једно такво, како кажете, језгро. Она се декларише као социјалдемократска. Али од 90-тих, ДС не само да кокетира са десницом, већ је сада у СЗС-у у коалицији са тврдим десничарским покретима као што су Двери, и са русофилима који гледају Русију и Евроазијску економску унију као алтернативу ЕУ. За трансформацију ДС-а, која би окупила или усисала левичарске, грађанске странке и неформалне групе, потребна је унутрашња консолидација, трансформација, и воља, визија и упорност. Мислим да тога тренутно нема. Потребан је и импулс споља, из Европе, а социјадемократске опције су у кризи у јаким државама ЕУ, као што су Француска и Немачка.
Самит Србије и Косова у Паризу је одложен, преговори о нормализацији односа су у блокади. Писац Филип Давид изјавио је да је, иако то сви у Србији знају, још увек богохулно рећи да Косово није Србија. Колико се још може одлагати споразум Београда и Приштине?
- Мислим да Вучић без обзира на то шта је Западу обећао, није спреман да потпише свеобухватни споразум који предвиђа признавање независности Косова. Вучић је од Милошевића добро научио лекцију - не замерати се Западу и истовремено се грлити са Русијом. Компликација ситуације око Косова, све тензије и безбедносни изазови одлажу преговоре са Приштином. То одговора Вучицу да би остао што дуже на власти. Сада је питање да ли Запад има могућности да притисне Београд да призна Косово. То је једина опција која је остала, после неформалних идеја да Србија призна Косово у замену за чланство у ЕУ, и након што је идеја о корекцији граница пропала. Мислим да Запад нема ни политички ни војно могућност да интервенише, за то сада нема међународних околности, посебно повратком Русије на европску и светску политичку сцену и јачањем фактора Кине. Све то иде у корист Вучићу, јер се тиме евентуални притисак на Србију ублажава.
У књизи коју сте поменули констатујете да је БиХ најзападнија земља са конституционалном муслиманском већином Имајући у виду распрострањени страх од ислама, и унутарње проблеме БиХ, како видите пут те земље према ЕУ ? И како вам делује теза да би БиХ требало пружити јачу подршку за улазак у ЕУ?
- Босна није само балканско, него и европско питање. Мислим да је то парадигма суживота трију цивилузација и зато би свака криза била изазов за ЕУ и за државе Западне Европе које имају своје муслиманске заједнице. Са друге стране, дејтонска Босна је симбол америчке моћи на Балкану и Вашингтон ће ту државу принципијелно бранити. Говорити о Босни као о опасности због исламског фактора је шовинистичка, претежно руска и српска пропаганда и нема везе са реалношћу. Босна је вероватно највише секуларизована држава са муслиманском већином у медитеранском појасу. Мислим да би БиХ требало да што пре уђе у НАТО да спречи гурање великосрпских идеја које пласира Додик, а које су подржане из Србије. А пропос тезе коју сте поменули, аполутно се слажем са њом. БиХ треба да решава унутарње проблеме, али не без импулса из ЕУ. Због кризе проширења и редефинисања идентитета ЕУ, Запад је као субституцију региону понудио улазак у НАТО.Видели смо у случају Црне Горе и Македоније да се то активно примењује. Мислим да се сада ради на томе да БиХ што пре постане чланица НАТО. Ако то не успе (због уплитања Русије и Србије), имаћемо на Западном Балкану 2 групе држава - јадрански НАТО појас, а други би чиниле Србија и БИХ. То је ризично за БИХ јер ако остане изван ЕУ и НАТО, може постати жртва великосрпских идеја.
У текстовима се неретко осврћете на питање ратних злочина и на однос власти у Србији према пресудама медјународних судова. На коначну пресуду Радовану Караџићу нису реагаволи представници највиших власти у Србији. Недавно је Виши суд у Београду за злочин у Ловасу оптуженима изрекао казне од 4 до 8 година. Приближава се 11. јули, а власти понављају да у Сребреници није почињен геноцид. Да ли они не смеју или неће да заузму адекватан став у односу на ратне злочине?
- Србија у цивилизацијском смислу не може да крене напред док не раскрсти са прошлошћу и злочинама 90- тих година, пре свега са геноцидом у БиХ. Регион не може доћи до помирења док се не суочи са ратним злочинима, посебно Србија и Хрватска. Хрватска се, иако је чланица ЕУ, према суседима не односи тако што даје позитиван импулс демократизацији и ширењу заједничких регионалних идеја. Државе ЕУ су оправдано опрезне - ако се Србија и БиХ интегришу у ЕУ и унесу отворена питања у њу, има ставова да ће шовинисти наставити своје активности тамо где су стали 90-тих и да ће Брисел имати ограничене механизме деловања у спречавању тих проблема. Мислим да Србија треба да призна не само геноцид у Сребреници, већ и политику геноцида кола је била спровођена у БиХ - од Приједора до Сребренице. Геноцид у БиХ је потиснута тема која је катализатор српског национализма и у Србији и у РС. Зато мислим да власти ни у Србији ни у РС неће признати злочине и геноциде, неће се озбиљно бавити ратним злочинима јер то не одговара њиховим партијским идеологијама, бирачима, њиховом популистичком приступу вођења политике и државе. Зато ће Србија у том смислу гледати да ради само оно што мора, под притиском споља.
Теза неких аналитичара је да је незадовљство актуелним властима у Србији огромно и да ће до смене власти тешко доћи мирним путем. Неки наглашавају да Вучић и даље има апсолутну подршку и да до значајнијих промена неће доћи у скорије време. Шта би се могло очекивати у Србији следеће године?
- Опозиција окупљена око СЗС није боља од власти у морално-политичком смислу, а има и баласт прошлости. Зато не само да је Вучић тренутно најповољнији Западу, већ он ни пред својим бирачима није исцрпео популистичку националистичку причу, која је комбинована са искривљеном и спинованом привредном статистиком. Вучић ће имати опцију, и ако његова странка ослаби. Уверење да су протести довољни да се каже - Вучићу, иди - је нереално. Он може да опозицији понуди место у власти и да подели странке. Истраживања показују да још увек има велику популарност, тако да га ни опозиција нити грађански протести за сад не угрожавају. Идеолошка недоследност партија у Србији, води ка успостављању прелетачког друштвено-политичког модела код кога је небитно која је странка на власти. Револуције се не праве викенд шетњом протестима, и ако их подржава више хиљада људи. Чак и да се Србији деси револуција, била би то прелетачка револуција као што је била промена власти и 5. октобра и 2012. Свеједно је да ли се та револуција одиграла ненасилно или дугим цевима, како се то сада популарно каже у јавности.
Док Београђани и остали посетиоци престонице чекају да се спусте Калемегданом новим Великим степеништем – његова боја већ је изазвала различита мишљења. Прочитајте ОВДЕ све о томе.
Извор: Дојче Веле
