Најновије

ОВО ЈЕ НАЈКРВАВИЈЕ МЕСТО НА БАЛКАНУ: Људима су испирани мозгови, убијали су их кашиком, уринирали једни по другима! (ВИДЕО)

Навршило се пуних 70 година од како је први чамац са затвореницима стигао у Титов тајни логор и како је топли зец дочекао логораше у знак "добродошлице" на Голи оток!

Голи оток (Фото: Јутјуб)

И ако је прошло седам деценија од те далеке 1949. године, стравична сведочења о мучењу, испирању мозга или како су то комунисти говорили "преваспитавању" на Голом отоку и даље живе.

Прве логораше, они који нису били до краја одани Титу и партији или, који су волели Стаљина, или који су испричали неки виц, одпевали забрањену песму или их је само неки комшија који их је мрзео пријавио дочекао је народни херој СРФЈ Јово Капичић.

Није Јосип Броз Тито случајно изабрао Голи оток, јер је на њега Аустроугарска у Првом светском рату слала заробљенике са Источног фронта, а познато је да је маршал СФРЈ био каплар у аустрогарској војсци, дакле имао је од кога занат да изучи.

"Имао сам само 17 година када су ме као гимназијалца у Котору са још неколико другара ухапсили због графита "Доле Тито, живео Стаљин" и одредили ми казну од три године на Голом отоку. А тамо је било свега - пребијања, понижавања, убистава, самоубистава... Још се сећам сваког детаља", прича Бошко Вуловић (85), који је од државе успео да наплати одштету за ужасе које је преживео у злогласном логору на Голом отоку.

- Пребијали су нас, рекли нам да ће нас бацити преко балкона, ако не признамо и рећи да смо хтели да побегнемо, показали су нам пиштољ... Рекли су нам: "Признајте и часна реч, нећемо вас дирати. У супротном, можемо вас побити и нико неће знати за вас". Мислио сам судиће нам, па ћу онда истерати правду. Међутим, они су нам у которском затвору са неког списка само прочитали казне. Никаквог процеса није било - прича он.

Како сведочи, на Голом отоку било је у то време (1950. година) 15 павиљона, а у сваком је било између 200 и 250 затвореника.

Идејни творац у чије се име све радило на овом суровом острву Јосип Броз Тито никада није посетио Голи оток, а како тврде историчари поред њега за сва зверства која су се у овом "затвору" радила знали су и Едвард Кардељ, Александар Лека Ранковић и Милован Ђилас.

У званичну посету Голом отоку за све време постојања отишла су само два висока функционера из СФРЈ, а то су Титов кум Лека Ранковић, као и Добрица Ћосић.

Према званичним подацима на Голом отоку било је затворено 16.101 особа, од тога њих 413 је изгубило живот, а страхује се да је овај број још и већи. Спекулише се да је од 3.000 до 15.000 људи ту скончало под батинама, од изнурености, дифтерије или се просто убило скоком у амбис. Процентуално, 44 одсто заточених били су Срби, 21,5 одсто Црногорци, 16 одсто Хрвати, а пет одсто Македонци. Било је нешто мало и Словенаца и Албанаца.

У самом центру Голог отока, постављен је логор у логору, некада окружен зидом висине три метра, скроз изолован кога су чували стражари и где други робијаши нису имали приступ. Овде у овој рупи, која је првобитно названа Логор 101, а неки робијаши су га иронично звали и Манастир, "преваспитавани" су високи функционери југословенске републике или Комунистичке партије, ухапшени зато што су се усудили да критикују Маршала и његове људе.

То је био пакао у паклу, логор у логору, крв у крви, метак у метку, суза у сузи.

Логор 101 / Петрова рупа добија назив по Петру Комненићу, председнику Скупштине Црне Горе који је први сишао у њу, а само неколико година по изласу преминуо је од последица с Голог отока.

Иван Горан Ковачић посветио му је песму "Наша слобода", а Жарко Ђуровић "Рам за голооточку ноћ".

Логор је био, окружен зидом висине три метра с две куле осматрачнице, а сама јама која се отварала у земљишту и камену била је дубине 8 метара и ширине 25 метара. У њој је подигнута једна барака, до које се стизало мердевинама, касније су кажњеници голим рукама, каменом о камен исклесали себи степениште. Ноћу је она била осветљена рефлекторима и чувана митраљезима.

Сви кажњеници који су завршили у овој Петровој рупи били су на високом положају, неки од њих су били министри федералних република, генерали, директори фабрика, амбасадори, руководиоци КПЈ, команданти партизанских јединица или Интернационалних бригада у Шпанији.

Тада је важила крилатица: "Онај који на већој функцији изневери Маршала мора више и да испашта!"

Према неким подацима (нема званичног трага) кроз ову рупу прошло је 136 особа, а у њој је забележен највећи број смртности, а узроци су били: изнуреност, болест, мучење и самоубиство.

Према подацима у овом логору људи су били зверски мучени, изгладњивани, а робијаши би били толико непрепознатљиви да су им кости изгледале тако као да ће сваког секунда пробити кожу. Остаће уписано и то да је кажњеник Данило Дрезгић наоштрио металну кашику и себи пререзао грло, али је био толико слаб да није могао да се убије, већ је умро тако што је искрварио на сунцу!

Логораши су дељени у многе групе и носили су своја "погрдна имена", тако су постојали "подбадачи", то су били логораши који су увек говорили истину, као што је та да Голи оток није био радни, него заробљенички логор или су јавно говорили да је храна лоша и покушавали да изазову немире. Они би најгоре пролазили. Затим су постојали "репати", то су они кажњеници који су упорно одбијали да пријаве родбину и пријатеље на слободи. Они који су, дакле, оставили изван логора реп опасних веза. Ту су били и "дволични" робијаши који су се преобразили само на речима, оставши информбировци у души. Они су били силом приморавани да прогањају остале затворенике, како би доказали да је њихово преваспитање заиста било право. Било је и "двомотораца" то су они који су се по други пут вратили овде јер "нису научили лекцију".

Логораши су на најмонструознији начин мучени, добијали су следовање - дневно канту воде и парче хлеба! Често су на најгори могући начин мучени, тако што би сами себи ископали рупу а затим су логораши морали да врше нужду по њима у тој рупи.

На Голом отоку био је мушки, а на Светом Гргуру женски логор. Већина зграда на острву сместила су се између увале Мала Тетина и увале Мелна.

Последњи политички затвореник отпуштен је 1956. године, то је уједно и био крај савезне управе над острвом, он је од тада био у надлежности Хрватске. Касније је то острво постало затвор, а као такав укинут је 1988. године.

Будући шеф европске дипломатије Жосеп Борел суочиће се са пет тестова на новој функцији, а међу њима је и питање односа Београда и Приштине, пише Фајненшел тајмс. Прочитајте ОВДЕ све детаље.

Извор: espreso. rs

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА