"Најпристојнији" ће сажалити "злочин" (јер геноцид не признају) и посебно се наклонити "свим жртвама свих националности", што је горе него да пљуну у отворен гроб у Поточарима, што чека да се у њему покопа шака Адила Суљића, само једна једина шака, што је остала од целог човека, убијеног у данима масакра - пише Србљановићева.
Она даље апелује да "не цитирају уобичајене фразе и не аплаудирају или одмахују главом на огавне провокације оне мрцине и кловна Шешеља", већ да пробају "да прочитају и да се замисле над речима које су сами учесници злочина, високи официри Караџићеве војске, са платом која је стизала из Београда, изговорили и самоиницијативно забележили током тих неколико дана јула".
Побити толики свет није лако. Огроман је посао, физички захтеван, организационо, логистички: како људе превести, где их закључати, како их спроводити (и по колико одједном), како у њих пуцати и како покопати кад земља, крвљу натопљена, више не може да прима? Потребна су била, дакле, наређења, договарања, требовање аутобуса, метака и људства, крвав је то посао и све су то српски "официри" бележили и викали у слушалице пољских телефона, у данима када су свесно и систематски, по наређењу, а за плату, спроводили геноцид у Сребреници - пише, између осталог, Србљановићева.
Ауторка потом преноси дијалог двојице српских официра, за које тврди да су Крстић и Беара, и који је наводно снимљен јула 1995. године:
- Хало, шта се не јављате кој к*рац? ... Овде има огроман проблем. ... Па са људима, овај са пакетима - наводно изговара један од официра током разговора.
Србљановићева овде објашњава да су "пакети Бошњаци, заробљеници који тог тренутка, затворени у учионицу основне школе, чекају да буду стрељани, само да мајор реши свој 'огроман проблем', тачније, да му пошаљу људе да побију затворенике".
- Мајор је решио проблем и петсто људи је, само том приликом, стрељано, нико није остао жив. Али, муке са спровођењем геноцида нису ту престале. И следећег дана, док 3.500 других људи чека да буде убијено, официри воде жучне разговоре - наводи Србљановићева и потом преноси још неколико реченица које су наводно разменили Крстић и Беара, којима списатељица прижељкује да "сатруну на робији".
Даље у тексту наводи да је након тог разговора 3.500 људи изведено из школе у Рочевићу на шљункару Козлук, побијено и побацано са леве обале у Дрину.
“А то није чак ни пола укупног броја мртвих. Па, кад сутра кренете у филозофску расправу о томе шта је, а шта није злочин, кажите себи” - како ли је било само једном од ових "пакета", док је три ноћи чекао у страху, по стотину њих на 20 квадрата, у сопственом зноју и мокраћи, смрт која му се ближи и против које ништа не може, јер ништа није ни урадио да га задеси. Помислите на "пакет", пакет костију белих, које ће сутра неке породице укопати, ако већ ништа друго не можете, онда барем оћутите дан - закључује Биљана Србљановић.
Како је Рудан оплела по Колинди, прочитајте ОВДЕ.
Извор: Блиц
