Најновије

ЗАСТРАШУЈУЋА АНАЛИЗА ОТКРИВА ВЕЛИКУ ТАЈНУ: Вековима су живели од пљачке, а сада су им Русија и Кина дошле главе

Данас је веома популарно разговарати и писати о „трговинском рату“ између Сједињених Држава и Кине. Али да ли се заиста води? Или је то, чему сведочимо, једноставно сукоб политичких и идеолошких система: један је изузетно успешан и оптимистичан, други депресиван, пун мрачног цинизма и нихилизма?

Ђинпинг и Путин (Фото: kremlin.ru)

Пише: Андре Вичек 

У прошлости је Запад производио готово све. Док су колонизовали читаву планету (треба само погледати географску карту између два светска рата), Европа, а касније и Сједињене Државе, Канада и Аустралија, стално су пљачкале све континенте богате природним ресурсима, држећи стотине милиона људских бића у положају који би се могао лако описати као “присилни рад”, а често се граничи и са ропством.

У таквим условима, било је врло лако бити „број један“, владати без конкуренције и разбацивати огромне количине готовине са једином сврхом индоктринације домаћих и прекоморских „субјеката“ на теме попут „славе“ капитализма, колонијализма (отвореног и скривеног) и западњачке ‘демократије’.

Битно је истаћи да у недавној прошлости глобална западна диктатура (која је укључивала и „економски систем) некада није имала апсолутно никакву конкуренцију. Системи који су створени да га изазову, разбијени су најбруталнијим, садистичким методама. Треба се само сетити инвазије са Запада на млади Совјетски Савез, са последицама попут геноцида и глади. Или други геноциди у Индокини, која се борила у ратовима за своју независност, прво против Француске, касније против Сједињених Држава.

Времена су се променила. Али западне тактике нису.

Сада постоји много нових система у бројним деловима света. Ови системи, неки комунистички, други социјалистички или чак популистички, спремни су да бране своје грађане и да природним ресурсима хране људе, да их образују, обезбеде дом и лече.

Без обзира колико су ови системи популарни код куће, Запад проналази начине да их демонизује, користећи своју добро успостављену пропагандну машинерију. Прво их оклеветају, а потом, ако се опиру, директно ликвидирају.

Као и раније, током колонијалне ере, конкуренција није дозвољена. Непокорност се кажњава смрћу.

Наравно, западни систем није изграђен само на изврсности, марљивом раду и креативности. Изграђен је на страху, угњетавању и бруталној сили. Вековима је очигледно владао монопол.

Само су најснажније земље, попут Русије, Кине, Ирана, Северне Кореје или Кубе, успеле да преживе, бранећи своје културе и напредујући у својој филозофији.

На западу, Кина се показала као изузетно жилав противник.

Својим политичким, економским и социјалним системом, успела је да изгради перспективно, оптимистично и изузетно продуктивно друштво које гледа у будућност. Њена научна истраживања предњаче. Њена култура напредује. Заједно са својим најближим савезником, Русијом, Кина се одликује у многим суштинским областима.

То је управо оно што иритира, чак и запрепашћује Запад.

Деценијама и вековима Европа и Сједињене Државе нису биле спремне да толеришу ниједну вец́у земљу, која би поставила свој сет правила и циљева.

Кина одбија да прихвати диктат из иностранства. Сада се чини да је самој себи довољна, идеолошки, политички, економски и интелектуално. Тамо где није у потпуности, може се ослонити на своје пријатеље и савезнике. Ти савезници се све више налазе изван западне сфере. 

Да ли се Кина заиста такмичи са Западом? И да и не. А често и несвесно.

То је гигант; још увек најнасељенија нација на земљи. Одлучно гради своју социјалистичку домовину (примењујући модел „социјализма са кинеским карактеристикама“). Покушава да изгради глобални систем који има корење у хиљадама година своје историје (БРИ – Иницијатива за појасеве и путеве, често названа „Нови пут свиле“).

Њено високо талентовано и марљиво, као и све више образовано становништво, производи брже и често квалитетније од земаља Европе или Сједињених Држава. Како се производи, тако се, природно, и тргује.

Ту настаје „проблем“. Запад, посебно Сједињене Државе, нису навикнуте на земљу која ствара у корист свог народа. Вековима се људима из Азије, Африке и Латинске Америке наређивало шта и како да производе, где и за колико да продају. 

Наравно, Запад никад никог није консултовао. Производи оно што он жели (и његове корпорације). Присиљавао је земље широм света да купују његове производе. Ако би одбили, извршили би напад, или би њихове крхке владе (ионако полу-колоније, свеједно) биле срушене.

Најстрашнија ствар коју Кина ради јесте што производи оно што је добро за Кину и њене грађане.

То је, у очима Запада, неопростиво!

У том процесу, Кина се „такмичи“. Али поштено: производи много, јефтино и све квалитетније. Исто се може рећи и за Русију.

Те две земље се не такмиче злонамерно. Ако би се одлучиле за то, могле би да униште америчку економију, или можда економију целог Запада, у року од недељу дана.

Али они ни не размишљају о томе.

Међутим, као што је речено, само напорно радити, измишљати нове и боље производе, унапређивати научна истраживања и користити добитке за побољшање живота обичних људи представља злочин у Лондону и Вашингтону.

Зашто? Јер изгледа да су кинески и руски системи много бољи или, бар, једноставно, бољи од оних који владају на Западу и његовим колонијама. И зато што раде за народ, а не за корпорације или колонијалне силе.

А демагози на Западу – у својим масовним медијима и универзитетима – згрожени су да ће се можда, ускоро, свет пробудити и видети стварност. Што се заправо већ догађа: полако али сигурно.

Приказивање Кине као зле земље, од суштинске је важности за хегемонију Запада. За Лондон и Вашингтон нема ништа тако застрашујуће као комбинација ових речи: „социјализам / комунизам, азијски, успех“. Запад измишља све новије и новије „опозиционе покрете“, затим их подржава и финансира, само да би потом уперио прстом и лајао: „Кина узвраћа ударац и крши људска права“, када брани себе и своје грађане . Ова тактика је јасна, како на северозападу земље, тако и у Хонг Конгу.

Није све што Кина гради изврсно. Европа и даље производи боље аутомобиле, ципеле и парфеме, а Сједињене Државе, боље авионе. Али напредак који је Кина забележила у последње две деценије је изузетан. 

Највероватније, ако не буде стварног рата, Кина ће за десет година на многим пољима сустићи и надмашити Запад. Упоредо са Русијом.

То би могла бити одлична вест за цео свет. Кина дели своја достигнућа, чак и са најсиромашнијим земљама у Африци или са Лаосом у Азији.

Једини проблем је што Запад осећа да мора да влада. Не можете му помоћи: апсолутно је, религиозно уверен да мора да наређује сваком мушкарцу и жени, у сваком делу света.

То је фанатични крпељ. У последње време свако ко путује у Европу или Сједињене Државе ће посведочити: оно што се тамо дешава није добро, чак ни за обичне грађане. Западне владе и корпорације сада пљачкају чак и своје грађане. Животни стандард опада.

Кина, са само делиц́ем богатства, гради много егалитарније друштво, иако то никада не бисте помислила, ако сте се искључиво ослањали на западну статистику.

Дакле, пароле „трговинског рата“ су покушај да се убеди локална и глобална јавност да је „Кина неправедна“, да „користи предност“ запада. Председник Трамп “брани” Сједињене Државе од кинеских “комуниста”. Али што их више „брани“, сиромашнији су. Чудно, зар не?

Док Кинези, Руси, чак и становници Лаоса, “чудом” постају све богатији и богатији. Они постају све оптимистичнији.

Деценијама је Запад проповедао “слободну трговину” и конкуренцију. То јест, када је био главни, или рецимо, „једини клинац у кварту“.

У име конкуренције и слободне трговине, десетине влада су срушене, а милиони људи убијени.

А сада?

Шта би Кина требало да уради? Искрено, шта?

Да ли би требало да обузда своју производњу или можда затвори научне лабораторије? Да ли треба да се саветује са америчким председником или можда британским премијером пре него што донесе било какву суштинску економску одлуку? Да ли би требало да контролише курс РМБ, у складу са жељама економских краљева у Вашингтону? То би било потпуно смешно с обзиром на то да ће (социјалистичка / комунистичка) Кина ускоро постати највећа економија на свету, или можда већ јесте.

Постоје сви ти апстрактни разговори, али ништа конкретно није сугерисано. Или је тако са разлогом?

Може ли бити да Запад не жели да побољша односе са Пекингом?

Седмог септембра 2019. АП је пренео:

Економски саветник Беле куће Лари Кудлов упоређивао је у петак трговинске преговоре с Кином са америчким сукобом с Русијом током хладног рата …

“Улози су толико високи да морамо то да поправимо, а ако је за то потребна деценија, нека буде тако”, рекао је.

Кудлов је нагласио да су Сједињеним Државама биле потребне деценије да са Русијом постигну жељене резултате. Напоменуо је да је радио у Регановој администрацији: “Сећам се да је председник Реган водио сличну борбу против Совјетског Савеза.”

Управо тако! Рат против Совјетског Савеза тешко да је био рат за економски опстанак Сједињених Држава. Била је то идеолошка битка у којој су Сједињене Државе, нажалост, победиле јер су користиле и пропаганду и економски терор (трка у наоружању и друга средства).

Кина је следећа на листи, а Бела кућа то ни не покушава да сакрије.

Али Кина је паметна. Почиње да разуме правила игре. И спремна је, у сваком случају, да брани систем који је готово све њене грађане извукао из беде, а који би једног дана могао то да учини и за остатак света.

Свет поново на ивици крвавог сукоба, а које адуте имају главни играчи прочитајте ОВДЕ.

Извор: Webtribune.rs

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube