Пише:  Кристијан Шварц Шилинг

(Проф. др Кристијан Шварц-Шилинг био је од 1982. до ’92. министар за пошту и телекомуникације у немачкој влади канцелара Хелмута Кола. Из протеста према уздржаности немачке владе током рата у БиХ поднео је оставку. Десет година био је међународни медијатор за БиХ, у периоду 2006-2007. обављао је функцију Високог представника у БиХ.)

Зачуђујуће је како водећи политичари у Босни и Херцеговини, али и у чланици Европске уније Хрватској, упркос разних изборних пораза не примећују да народ одбацује њихову политику. Националистичка Хрватска демократска заједница (ХДЗ) је на изборима у БиХ 2018. претрпела велики пораз. У трочлано Председништво није изабран њен вођа Драган Човић, већ умерени политичар и демократа Жељко Комшић.

Наредни шамар ХДЗ је претрпела у јануару ове године у суседној Хрватској: Колинда Грабар Китаровић, досадашња председница најмлађе чланице ЕУ, која, као и Човић, следи националистичко-популистички курс, изгубила је од социјалдемократе Зорана Милановића.

Без обзира на то, ХДЗ, како у Хрватској, тако и у БиХ, очигледно не примећује да је њена шовинистичко-реакционарна политика у обе земље ствар прошлости и да народ до такве политике више не држи. При том би сваком на Балкану морало да упадне у очи да порази хрватских националиста имају политичке последице.

Тако је Милановић, непосредно након изборне победе, разговарао са турским председником Ердоганом који важи као политичар који снажно подржава Босну и Херцеговину. Наводно су причали о реформи мировног споразума из Дејтона којим је пре 25 година заустављен рат у БиХ.

Део тог споразума је Устав БиХ, који је тада настао под притиском америчког специјалног изасланика Ричарда Холбрука у америчком Дејтону. Дејтонски устав дели Босну и Херцеговину на два ентитета: Републику Српску, у којој претежно живе православни Срби и Федерацију БиХ у којој већину имају Бошњаци-муслимани и Хрвати-католици.

Та веома компликована државна конструкција са бројним нивоима власти требало би да осигура спровођење интереса три највеће етничке групе у БиХ. Дејтон је међутим од Босне и Херцеговине де факто направио државу којом је немогуће управљати. Холбрук је и сам увек наглашавао да сврха Дејтонског споразума није била да лошу ситуацију у БиХ остави непромењеном, већ да је он створен тако да временом омогући кораке који подразумевају напредак и који БиХ дугорочно воде у ЕУ.

Легитимност Дејтонског устава данас се доводи у питање из три разлога. Он није настао демократским путем и садржи низ одредница које су противне међународном праву. Тако се на пример за дужност председника могу кандидовати само чланови три конститутивна народа, док су многобројне мањине, међу којима су и Јевреји и Роми, искључени из кандидатуре. Али Дејтон мора бити промењен пре свега због своје очигледне дисфункционалности, и то је трећи разлог због којег се он доводи у питање.

Промена Дејтона – до сада немогућа мисија

До сада се међутим то показало као немогућа мисија. Од 2006. године ниједан предлог промене Дејтонског споразума није успео да дође пред парламент, јер припадници три етничке групе о томе нису могли да се договоре. Зато данас многе Босанке и Босанци, пре свега у Федерацији БиХ, траже међународну помоћ за реализацију Дејтона 2.

Помене ли се Дејтон 2, у Републици Српској то одмах изазива одбијање. Вође босанских Срба плаше се промене Дејтонског споразума, јер њему могу да захвале за признавање ентитета Република Српска, насталог у рату протеривањем босанских католика и муслимана. Они ни у којем случају не желе да ризикују да се егзистенција тог ентитета доведе у питање.

И Александар Вучић, председник суседне Србије, наглашава да „без прихватања Срба неће бити промене Дејтонског споразума“. Не интересује га то што је Устав суседне земље БиХ њено унутрашње-политичко питање. Уместо тога, Вучић се позива на то да је Србија као земља-потписница, такође гарант Дејтонског мировног споразума.

Зар Босна и Херцеговина не сме да мења свој Устав без да пита своје суседе Србију и Хрватску, који јој баш и нису пријатељски наклоњени? Наравно да сме. А пут у том правцу коначно мора бити отворен.

Ту је Босни и Херцегови потребна помоћ и подршка међународне заједнице, пре свега Европске уније. Развој ситуације у тој земљи помно се прати у Бриселу. У децембру 2019. угледни немачки правник Рајнхард Прибе, објавио је по налогу ЕУ извештај о стању правне државе у тој балканској земљи. У њему се истиче неопходност реформисања правосудних институција у БиХ, али и неопходност јачања правне државе и имплементације пресуда Европског суда за људска права.

То може да функционише само ако дође до реформе Устава, односно Дејтонског споразума. А за то је потребна добро припремљена међународна конференција.

Новоизабрани хрватски председник Зоран Милановић сматра да је то немогуће, јер би, према његовом мишљењу, за Дејтон 2 морале да се окупе и изјасне све стране потписнице Дејтонског мировног споразума.

Наравно да је то могуће! За то је потребно само политичка воља.

Прочитајте ОВДЕ   да ли су Милогорци признали пораз.

Извор: Дојче Веле на српском