Најновије

МЕДИТЕРАНСКА ШАХОВНИЦА: Русија нећ дозволити да буде увучене у ове сплетке! Разбићемо „потенцијалну“ опсаду Турске и НАТО-а!

Након преговора руских и турских изасланика, те између разговора Владимира Путина с Ангелом Меркел и Емануелом Макроном и дан после с турским председником Ердоганом, одржан је састанак Већа за националну сигурност Руске Федерације којим председава руски вођа. Довољно је подсетити ко су чланови ужег састава овог већа.

Владимир Путин и тајип Реџеп Ердоган (Фото: kremlin.ru)

Уз Путина су то као потпредседник Дмитриј Медведев, потом премијер Михаил Мишустин, председавајућа Већа Федерације Валентина Матвијенко, директор иностраних обавештајних служби Сергеј Наришкин, секретар Већа сигурности Николај Патрушев, министри Сергеј Лавров и Сергеј Шојгу. У проширеном саставу суделују и заповедник Генералштаба генерал Валериј Герасимов, а из објективних разлога се не наводи име заповедника војне обавјештајне службе ГРУ, али је сигурно присутан на овим састанцима.

Није чудо да је Путин сазвао седницу Већа сигурности Русије, јер су ово напорни дани за руску дипломатију. Из Кремља је стигла наредба да се успостави ред у свим кризним подручјима у која су укључене руске снаге, а влада је провела смернице Владимира Путина са свим расположивим снагама, почевши од „тешкаша“ које су заступали Сергеј Лавров и Сергеј Шојгу, два стуба међународне стратегије Руске Федерације. У том контексту је јасније разумети само наизглед „случајну посету“ генерала Шојгуа Београду, центру где Русија жели утврдити свој утицај.

Игра коју Путин игра је пресудна. Русија суделује у свим већим кризама на ширем подручју Медитерана, од Украјине преко Сирије до Либије. И у свим тим ратовима Путин се нашао у компликованој ситуацији да буде одлучан, али истовремено у сталној опасности да пропадне као главни актер.

Рат у Сирији се након вишегодишњих сукоба свео на сукоб у Идлибу. Чини се да криза у Украјини никад неће завршити, док је Либија, где се Москва пре неколико година чинила споредним актером, постала подручје у којем се одлуке доносе у Кремљу.

Русија се учврстила на Средоземљу, али је ту, пре свега, уз Турску, која с Реџепом Тајипом Ердоганом намерава преузети водећу улогу у медитеранској хијерархији, подривајући старе партнере и супарнике под сваку цену, само да се не етаблирају против турских интереса као силе у настајању.

Русија зна да то може искористити у своју, јер Ердоган никад није скривао да је НАТО партнер који није навикнут извршавати заповести из Вашингтона, али стратези из Москве на све то гледају сумњичаво. Тачно је да је Ердоган показао више конвергенција с Путином, али је истина и да Турска никада није била истински савезник Русије. Заправо је увек била сасвим супротно и та перцепција игра пресудну улогу у стратешким односима Анкаре и Москве, које знају да не могу превише веровати једна другој.

Турска то зна и управо из тог разлога нема намеру напустити НАТО. Барем не одмах. То зна и Русија која није случајно Турке идентифицирала као повлаштене саговорнике, али никада није сматрала реалном опцијом окретање Анкаре Истоку. То се види и по томе што Путин има одличне односе с главним супарницима Турске и по томе што су у баш сваком кризном подручју две државе на супротним странама.

Суочена с овим сложеним распоредом на „Медитеранској шаховници“, Москва сада има само један проблем. Под сваку цену мора избећи да се ратови за које се чинило да је Русија добила не претворе у мочваре из којих ће се морати хитно повлачити.

Сирија је подручје где је Ердоган, иако више у своју корист, ипак успео привремено блокирати руско-сиријско напредовање у Идлибу, али и подручје где се Сједињене Државе и њени савезници уместо повлачења премештају с једног дела територије у други. У Либији сад већ де факто руски савезник Калифа Хафтар већ годину дана води опсаду Триполија, али се главни град протеклих недеља претворио у Ердоганово упориште на либијском подручју, а тиме и на Медитерану.

Ово је опасна ситуација у којој се руске победе могу претворити у праву ноћну мору, али то нису изазови с којима се Москва не зна носити. Због тога руска дипломатија покушава размрсити густу мрежу стратешких интереса од либијске до сиријске обале.

И управо овде полази од улоге коју игра Турска и последично онога што НАТО жели радити. Либија може бити симбол промене равнотеже снага за оба блока.

То би могло превагнути у корист Ердогана само ако би се НАТО одлучио за нову интервенцију према северноафричком сценарију, али се Северноатлантски савез, посебно САД, показао много мање заинтересиран за оно што се догађа између Триполија и Бенгазија између Москве и Анкаре, па чак и између Анкаре и Дамаска.

Чини се да евроатлантску еманацију Пентагона, односно НАТО пакт, не брине претерано што се догађа на Медитерану. Чак и ако НАТО снаге патролирају Средоземним морем, а у сукоб је изравно укључена друга сила НАТО пакта, Турска, која је обећала заштиту Фајезу Ал-Сарају и слање милитаната и оружја, НАТО се држи по страни.

Ово је изузетно сложен сценарио и његова повезаност са Сиријом у Москви сигурно није прошла незапажено, толико да је руска одлука да се све више укључи у Либију донесена управо зато да се европска мисија на источној обали не претвори у НАТО операцију.

Баш као што уопште није дискутабилно да ће у том случају Турска од могућег партнера Русије постати стратешки Москве супарник на целом Медитерану, све до исламистичког упоришта у Идлибу. Опасност коју су руски изасланици наставили понављати још током посете Риму, до те мере да је порука Кремља увек била само једна и да УН преузме контролу над ситуацијом у Либији.

Идеја да је Вашингтон припремио замку била је толико јака у Москви да је циљ руског председника сада разбити опсаду, или чак идеју да би се то уопште могло догодити.

Отуда руска одлучност у Идлибу и повећани ангажман у Либији, земљи која је нестала из видокруга у позадини сукоба сиријске војске с турским исламистичким скупинама и регуларним турским снагама.

И за крај споменимо и најновију ескалацију у Донбасу и нападе украјинске војске и довлачење тешке артиљерије и оклопних снага на линију раздвајања. Пре четири дана је Путин отпустио главног саветника и дугогодишњег преговарача за питања Украјине и Донбаса, Владислава Суркова. Истовремено је поручио исто што и за Сирију и како нема алтернативе „Сочију“ 1 и „Сочију 2“ за Сирију и Идлиб, тако за Украјину и Донбас нема алтернативе „Минску 1“ и „Минску 2“.

У Идлибу је Москва своју одлучност показала употребом силе, што је порука Ердогану да ће у Либији бити исто, једнако тако и Владимиру Зеленском у Кијеву. Русија неће дозволити да буде увучена у сплетке које ће трајати као америчка агонија у Афганистану и чини се да је пала одлука да се кризе решавају што брже и са што мање штете по све актере. То што неки неће остварити своје снове, попут Ердогана, то није проблем с којим се треба носити Русија, још мање Сирија или заборављени народи Либије.

Стижу најгоре санкције до сада Србији од Америке! Више о томе ОВДЕ!

 

Извор: logicno.com/ Н. Бабић

Бонус видео

Срђан Ного: Иза свега стоји Сорош, ево шта чека Вучића! 

 

 

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА

Urbancube