Најновије

БОШКО ЋИРКОВИЋ - ШКАБО О ЗАБРАНИ УЛАСКА У ЦРНУ ГОРУ: Ја сам корона

Свануло је. Аларм на „гармину“ је досадно пиштао. Устао сам. Скувао кафу, исецкао поморанџу на кришке и налио филтрирану воду из бокала. После таквог шампионског доручка сам увек пун кофеина и витамина, буквално до ручка.

Шкабо (Фото: Хелм каст)

Пише: Бошко Ћирковић – Шкабо

Изашао сам на кеј с псима, које сам претходно нахранио. Маша је била већ стандардно сулуда, једва сам је утерао у канцеларију након игре са „псићима на батерије“. Одрадио сам калкулације улаза робе која је стигла у петак. Однео сам папирологију до радње, где сам спаковао и адресирао ставри за слање „Пост експресом“. Приватници смо, самозапослени, мора и викендом да се ради. Председник увек ради. На путу до пекаре ми је човек који живи на улици, где се пре пар недеља његов „колега“ смрзао и умро, тражио пет динара. Он не ради. Самонезапослен је, само незапослен.

Купио сам уснулим укућанима доручак и потрепштине за цео викенд. Натоварен сам свратио до поште и послао робу. Вратио сам пријетеље кући и истрчао на тренинг. Након круга до трамвајског моста и назад сам се позабавио личном хигијеном и проверио претходног дана спакован кофер. Било је време да се још једном прошетају куце. Круг је био краћи али су обавили мисију. Поново сам им сипао храну и допунио воду. Често помислим како бих се „на један“ мењао са својим псима... Онда се сетим да бих и тада био окружен нама људима, само правно још немоћнији... И буде ми помало жао четвороножних пријатеља.

Изљубио сам се са укућанима. Проверио новчаник: десет евра у апоенима по пет, новчаница са Вајфертовим ликом, лична карта, бус плус... Све је било на месту. Зграбио сам кесицу бадема да ми се нађе и лагано се одгегао до станице седамдесетдвојке на Бранковом мосту. До Сурчина сам прочитао пар поглавља књиге „Текст“ Дмитрија Глуховског. Мислим да ми лагано постаје омиљени писац. Прота ме је већ чекао на аеродрому. Авион за Подгорицу је каснио двадесет минута. Проћаскали смо, мало један с другим, мало свако својим телефоном, мало свако са својим телефоном. Чекирали се. Лет је трајао једно поглавље „Текста“ краће од претходне вожње седамдесетдвојком.

Предао сам личну карту симпатичној граничарки са протезом на горњој вилици. Збунила се и позвала старијег колегу. Претпоставио сам о чему се ради али сам се ипак збунио. Кад су ме питали чиме се бавим, прва ми је на памет пала самозапосленост. Тек је на помен „Београдског синдиката“ све постало свима јасно. Збуњеност су заменили осмеси. Али осмех је осмех а служба је служба. Љубазно ми је уручена хрпица папира које је мени и особљу истог авиона којим сам мало пре тога долетео објаснила да сам претња по „националну односно унутрашњу безбједност или јавно здравље“ Републике Црне Горе. До даљњег. Два поглавља „Текста“ касније био сам поново на аеродрому „Никола Тесла“.

Особље ме је замолило да останем у авиону до доласка полицијске пратње. Тако сам се, по први пут у својој дводеценијској реп каријери, провозао на задњем седишту службеног џипа. Након селфија и рутинског љубазног разговора са припадницима домаћих органа безбедности враћена су ми лична документа. Покупио сам кофер који се усамљен вртео на траци испод натписа „Подгорица“. Поново сам ухватио седамдесетвојку. На путу кући сам завршио читање „Текста“ и схватио две ствари: Глуховски је мајстор писања а ја сам сертификовани коронавирус.

Вратио сам се дому своме, након непуних седам сати одсуства. Укућани су се обрадовали. Извео сам псе у шетњу...

ПС: Прота, такође члан БС и аутор „спорне“ песме „Свиће зора“, је тај дан најнормалније ушао у Црну Гору. Сутрадан је од Митрополита Амфилохија, у име целе групе, примио орден са ликом црногорског светца, песника и владике Петра Другог Петровића Његоша. Присуствовао је двема литијама у Подгорици и на обе се обратио присутнима. Није било жртава. Кад прође период инкубације, видећемо да ли се повећао број неизлечиво заражених...

Никада нисам рекао реч против државности Републике Црне Горе. Јесам говорио и говорићу против непотребне лудости грађења идентитета било које државе или народа на мржњи и отимању.  На крају крајева, то је моје мишљење и осећање. Васпитан сам да увек будем отворен за дебату на већину тема. Зато нека цитат из беседе Митрополита приликом нашег одликовања, сви који се у њему пронађу, схвате као најдобронамерни савет за рад на себи: „Јадна је та држава, јадна је та Црна Гора, ако се она плаши пјесника.“ Био тај песник Његош, Матија Бећковић или „Београдски синдикат“. Дела остају иза човека. Шупље забране су израз немоћи. „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.“ рече много већи песеник и много већи Црногорац од било ког актера ове истините приче.

Књигу Бошка Ћирковића – Шкаба “Одметност” можете поручити ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА