Милиони Индијаца зависе од дневних зарада које сада не могу остваривати. Они који су довољно срећни да раде на пословима због којих смеју излазити из куће суочавају се с тешким проблемима - јавни превоз не ради - како доћи до посла?
Британски BBC разговарао је с једним од њих, зидаром Гоутамом Лал Минаом, који живи у једном од села на северу Раџастана, а ради у суседном Гуџарату. Према његовим речима, тренутно преживљава само на води и крекерима.
Дневно је пре кризе зарађивао свега 400 рупија, односно само мало више од пет долара. Већину своје зараде шаље кући, породици То је сада прошлост, а мушкарац се морао пешке запутити кући. Данима је ходао у сандалама како би се вратио кући.
"Ходам дању и ноћу. Која ми је друга опција? Немам готово ништа новца, немам хране", испричао је Гоутамо.
У томе није сам. Широм Индије милиони радника напуштају градове и враћају се домовима у руралне крајеве. Ради се о "радницима мигрантима", у великом броју непријављених који су кичмени стуб економије великих индијских градова - кувају, граде зграде, возе рикше, достављају робу, производе аутомобиле, шишају косу, достављају новине... Више од сто милиона њих, избеглих од сиромаштва у својим селима, живе у крајње неадекватним условима, а од прошлог недеље дословно су постали избеглице.
Стотине људи са руксацима, међу којима су жене и деца, напуштају велике градове и враћају се у домове. Њихова радна места више не постоје, а пропале су и бројне компаније које су им омогућавале послове. BBC тврди да ово подсећа на голему избегличку кризу 1947. када је око петнаест милиона људи избегло према истоку и западу Пакистана. И ове 2020. стотине се избеглица на свом путу суочава с глађу и умором, а медији доносе наслове попут "Индија се враћа кући".
Потпуни карантин у Индији претвара се тако у праву хуманитарну катастофу.
Међу избеглицама је и 90-годишња жена Кајоди, која је до кризе продавала играчке на улици. Како би се вратила у свој родни Раџастан, из Делхија је морала пешачити више од стотину километара. Репортери BBC срели су је како једе крекере и пуши ручно мотану цигарету, наслоњена на старачки штап.
"Да могу, купила бих карту за аутобус. Али не могу, нема јавног превоза током општег карантина", испричала је старица.
Репортери су на путу затекли и петогодишње дете које пешачи на рути од готово 700 километара уз свог оца, грађевинског радника. Путују према свом дому у средишњој Индији.
"Када сунце зађе, станемо и одмарамо", рекао је он.
Срели су и породицу са двоипогодишњом девојчицом.
"Морали смо отићи, нисам имала новца за храну", рекла је мајка.
Међу избеглицама је и 26-годишњи Рајнеш, запослени у ауто-индустрији, који до свог села мора пешачити око 250 километара. Путовање ће му трајати најмање четири дана, израчунао је.
Неки не могу издржати такве напоре. Прошле недеље 39-годишњак је преминуо од исцрпљености на 300 километара дугом путу од Делхија према Мађа Прадешу, 62-годишњак је колабирао и умро недалеко од Гуџарата, а четворо миграната прегазио је камион на путу у мрклом мраку.
India migrant workers leaving in mass for the #coronavirus pandemic.
— j3j3????☮️ (@Foff28356374) March 30, 2020
Workers being sprayed with disinfectant https://t.co/f5VrBbd2d1
Службене власти позивају раднике да не напуштају градове, поготово како се у великим групама не би заразили новим коронавирусом, но не нуде решење за преживљавање тих људи.
"Желети ићи кући нормално је у време кризе. Индија шаље авионе за неке од њих, но немогуће је организовати превоз за толико људи, неки ће напросто морати да пешаче", рекао је Шекар Тумпа, уредник локалних новина "Принт".
BBC подсећа на кугу, која је у Индији избила 1994. године, када је половина великих градова напуштено. Ситуација по много чему подсећа на та црна времена, а не назире јој се крај. Као и увек, напомињу аналитичари, најугроженији ће бити - сиромашни.
Прочитајте ОВДЕ како Белорусија одбија блокаду.
Извор: Б92
