Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Завршавање маратона као некакав циљ сам утриповао релативно касно. Не сећам се тачно када и како. Али дефинитивно се зацементирао 2003. Године. У магазину „Сорс“ сам прочитао даје Паф Деди истрчао њујоршки маратон а баш нисам готивио његову комерцијалну музику и позерски наступ. Класичан комплекс, стара бољка деце деведесетих. Убрзо је по разним америчким публикацијама експлодриало Дидијево ложење како је грчевито више од пола трке али су челична гето воља и редован тренинг са двестотинехиљада долара годишње плаћеним личним фитнес тренером уродили плодом. Истрчао је и прикупио два милиона долара за децу без родитеља.
Београдски маратон (Фото: Приватна архива)
У крају тада нисмо знали шта је лични тренер. Пумпали смо бенч и бицепс и редовно прескакали ноге. То смо звали бодибилдинг, фитнес је звучало као нешто за девојчице. Класичан комплекс, стара бољка деце деведесетих. Врло смо добро знали да смо у гету провели сво време од крвавог распада СФРЈ до почетка новог миленијума... Али два милиона за децу су звучала као потез вредан сваког поштовања. Године су прохујале и Београдски синдикат је постао нешто више од Пафија, само у српским оквирима. То је подразумевало много мање пара, много више цимања са моћницима. и искрене химанитарне акције. Мени је због тога срце било и остало пуније од било ког сефа у који би Диди могао да стрпа намлаћене доларе.
Неко верује у случај, неко у Бога, али свакако нисам ја сложио след догађаја који су се одиграли тачно на десету годишњицу поменутог њујоршког маратона. Наиме, мој пријатељ Сале Ејнџел је тада почео да трчи и са екипом „Бел хоспис“, која је спремајући се за трчање полумаратона скретала пажњу на скупљање средства за плаћање патронажних сестара за оболеле од рака. Сале и ја смо раније заједно билдовали, па ме је навлачио из тог хуманитарног угла да би имао с киме да иде на тркачке тренинге. Сетио сам се да могу да дођем до челних људи Београдског маратона преко породичног пријатеља Бате Ђорђевића. Резон ми је био просто да проверим шта је тај „Бел хоспис“... И тако се цео Београдски синдикат нађе увучен у интригу око потенциајалног преузимања организације маратона од стране тадашње градске власти, зачињену прилично високопрофилном хуманитарном акцијом „Трчим за Живот“ (у организацији БС, х.о. „Живот“ и БГ маратона, уз озбиљну финансијску и логистичку подршку фирми „Скип интро“ и „Спорт вижн“).
Елем, ја сам се појављивао на неким конференцијала за штампу. Критиковао сам алаве моћнике, промовисао хуманитарну акцију и најављивао да ћу трчати предстојећи полумаратон. Једини проблем је био што се нисам појављивао ни на каквим тркачким тренинзима. Штавише, недељу пре недеље у којој се одржавала трка сам провео са другарима у Москви. Тамо сам се (да се политички коректно изразим) баш слабо одмарао, хидрирао и здрави хранио. Тренирао опет нисам, ако се не рачунају концерт и свакодневна километарска мамурна тумарања. Три дана пред саму трку истрчао сам петнаестак километара. То је био мој лични рекорд... У претрчаној дистанци... И у упали мишића... Али одустајање није била опција. Класичан комплекс, стара бољкадеце деведесетих.
Београдски маратон (Фото: Приватна архива)
На дан трке Ејнџел ми је саопштио да ме неће чекати ако не будем пратио његов „пејс“ (треба ли да подвлачим како нисам имао појма шта то саопштење значи?). Рече да се он ипак спремао. Другари из групе су ме чекали код „Москве“, где је требало да се одигра наш (испоставиће се технички неизводљив) наступ. А случај или Бог ми је послао брата Мандарину, другара који је већ ко зна који пут трчао полутку... Лагано... За свој гушт. И не само да сам бапским темпом завршио с њим пре Салета (који је подлегао грчевима по силаску с Бранковог моста и довукао се „пешке“, пар минута за нама), него сам у циљној равнини Улице Српских владара сусрео извесног ћелавог типа, који ме је свим срцем поздравио и бодрио.
Никада нећу заборавити усхићење које сам осетио у моменту проласка кроз тај циљ. Плакало ми се. Буквално нисам могао да дођем до даха пар минута. Био сам свестан да нисам урадио ништа надљудски, успут су ме претицале и старије гојазне жене. Али сам истовремено био свестан да сам дао више него што сам знао да могу. То ме је испунило дивним осећајем постигнућа, с којим се чак ни ретке победе у кошаркашким утакмицама које сам играо нису могле поредити. Тада још нисам био свестан, али (из класичног комплекса) сам неповратно заволео мрско трчање. И већ тада посведочио појам „поштено“...а да тога нисам био свестан бар још три године.
Сутрадан сам добио мејл од оног ћелавца из Српских владара. Честитао ми је, представио се као Далибор Даничић, тркач и дипломац ДИФ-а и предочио идеју о групним припремама за маратонску трку на следећем Београдском маратону... Неко верује у случај, ја се уздам у Бога.
Негативан одговор није био опција…
Председник изазива панику, доводи до једног наразумног страха! Више о томе ОВДЕ!
Извор: Правда
