„Težina lanaca“ je neka vrsta video udžbenika za upoznavanje Jugoslavije ili, zavisno od ciljeva, uputstvo za kolonizaciju država. Jasno i glasno, sa preciznim izjavama i činjenicama, Malagurski pokazuje najstrašnije i najspornije momente istorije zemlje. Krivica pada i na svoje i na tuđe, tako da je prošlo bez srbocentrizma. O čemu svedoči još jedan, možda ne najvažniji smisaoni momenat, ali veoma prijatan. Skoro na samom početku dvosatnog filma autor objašnjava gde se zapravo nalazi zemlja o kojoj govorimo... Ono najpotrebnije stranoj publici. Malagurski koji je otputovao u Kanadu sa 17 godina i vratio se u Srbiju pre par godina verovatno odlično shvata da na nemim kartama za nekog ko nije iz Evrope na tom delu starog sveta stoji ili znak pitanja ili piše “War”.
Novinar „Glasa Rusije“ razgovarao je sa Borisom Malagurskim o ukrajinskom evromajdanu, italijanskom kamenju i srpskom autošovinizmu.
Borise, vaš novi i ne toliko novi film „Težina lanaca“ snimljen je 2010, ali aktuelan je i danas. Ispričajte nam o njemu. Šta može da zainteresuje, na primer, rusku publiku?
- "Težina lanaca" je film koji oslikava jednu drugačiju verziju raspada Jugoslavije. koja je do sada nije bilo toliko poznata, barem širokim masama. To je priča u umešanošći zapadnih sila u unutrašnja pitanja bivših jugoslovenskih republika, o ekonomskim uzrocima raspada Jugoslavije, koji su doveli do rastujućeg nacionalizma i na kraju krajeva i do ratova. Ratovi su razorili zemlju, uništili industriju, koju je kasnije kupili isti ti ljudi koji su nama uvodili sankcije i bombardovali. Industrija je uništena, posle privatizacije je mahom došla u ruke stranaca, i to je u suštini ono čime se bavi film. Mislim da su Rusi već dobro upoznati sa mnogim aspektima filma, ali verujem da će da bude i nekih nepoznanica i mislim da je vrlo važno baš u ovom trenutku pogledati. Imajući u vidu dešavanja u Ukrajini, koja se na neki način podsećaju na ono što se desilo u Jugoslaviji. Nadam se, naravno, da se stvari neće odvijati kao u bivšoj Jugoslaviji, ali nažalost sve ide u tom pravcu, jer su prisutni svi faktori koji su doveli do raspada Jugoslavije. Od NVO koje su podržavali onih koje je Zapad podržavao do mnogih ekonomskih mera koje su sprovođene. Ono što vidimo u Ukrajini zaista ukazuje da se istorija može ponoviti, a upravo naše poznavanje istorije treba to i da spreči.
Na svom nalogu društvene mreže objavili ste staru karikaturu iz interneta na kojoj je „ruska čizma“ išutirala smrt sa američkom zastavom iz Ukrajine. Ne mogu da vas ne pitam o vašem stavu povodom Ukrajine.
- Ne bih ulazio u karikaturu, karikatura je nešto drugo, ali ja iskreno verujem da je na delu još jedno uspostavljanje marionetskog režima. To smo u jednom trenutku doživeli sa Juščenkom onda je sa dolaskom Janukoviča situacija ipak izbalansirano. Ne ulazim u vladavinu Janukoviča i ne želim da bilo koga u Ukrajini branim. Ali jasno je da promene koje su se desile u vezi sa Evromajdanom je bio nasilan puč u kome su dovedene na vlast snage koje nisu demokratski izabrane. I sama činjenica da su Amerika i većina zapadnih zemalja podržali taj nedemokratski puč, postavlja pitanje da li oni podržavaju demokratiju ili ono što služi njihovim interesima, bez obzira na to kako su izabrane i na to da imaju čak i fašističke elemente. Moramo uzeti u obzir da su tokom rata u Jugoslaviji Amerikanci podržavali određene partije koje su bile fašističke.
Ja imam simpatije i prema ruskom i prema ukrajinskom narodu, ja mislim da su oni bratski narodi za nas. I verujem da se ovako nešto dešava ne zato što postoji neki koreniti problemi između Rusa i Ukrajinaca, već zato što je Zapadu i dalje cilj ova stara rimska “Zavadi, pa vladaj”. Mnogi predstavnici naših naroda, umesto da se okrenu jedan drugima za pomoć, okrenuli su se zapadu, misleći da će im zapad doneti prosperitet. Međutim, Srbija već 14 godina živi pod zapadnom demokratijom, a ljudi, prema najnovijoj anketi, su rekli da su demokratske promene donele razočarenje.Vi ste jedan od srpskih intelektualaca povratnika. Citiraću komentar sa sajta ideološki bliskom „Peščaniku“, koji vas je nekad napadao. U komentaru pored vas figurišu još dve javne ličnosti, Jeremić i Fajgelj: „ Crno se Srbiji piše sa ovim nacionalistima“. Kako doživljavate slične napade? Zašto ste se vratili?
- Ja sam se vratio zato što se osećao korisnijim ovde. Znam da mnogima to zvuči neobično i mnogi me čudno gledaju u Srbiji kada izgovorim te reči. Ali to je istina. Želeo sam da doprenesem boljitku svoje zemlje, višem stepenu svesti i odlučio sam da to radim deleći sudbine ljudi koje ovde žive. Što se tiče Peščanika i sličnih medija nevladinih organizacija, portala, kojih ima mnogo i koji dobijau novac od fondova "Nešnal Endaument of demokracsi", "Otvoreno društvo" koje finansira Soroš, pa čak i ambasada SAD, Velike Britanije, a i Kanade, države u kojoj sam živeo. Mislim da je priča o finansiranju je ključna. Jer to su organizacije koje na sva zvona promovišu transparentnost (i tu se slažem da svaka institucija mora da bude transparentna), ali oni nisu transparentni po pitanju koliko finansija oni dobijaju. A propagiraju ipak neke političke ciljeve. Jer NVO kao organizacija nije loša stvar, ona treba da služe kao korekcija nekim negativnim pojavama u društvu. Ali ako su oni netransparentni i bave se politikom iznose svoje političke stavove, onda ja mislim građani zaslužuju da znaju koliko para dobijaju i da se kao takvi i registruju.
To je ono što je u Rusiji rešeno na jedan fer i korektan način sa uvođenjem zakona o stranim agentima. To je jednostavno nešto što je uvedeno i u Americi 1938. godine, zove se "Forin Ejdžent Registrejšn akt". Pa zašto bi se Amerikanci onda bunili i zašto ne bi onda Srbija sledila primer SAD i Rusije, ako vlast nam stalno kaže da mi treba da budemo i na istoku i na zapadu? Ja mislim da je to jeste jedna od glavnih stvari koja koči ovu zemlju. U knjizi Uvod u Demokratiju Dejvida Bitema i Kevina Bojla se piše da uticaj NVO na društvo i državu može da bude demokratski samo ako proističe iz masovnog članstva, a ne iz gomilanja bogatstva u rukama nekolicine. Neke uticajne NVO u Srbiji nemaju ni desetak članova, a dobijaju, prema mojim istraživanjima, milione dolara. Tako da njihov uticaj nije demokratski, ako želimo stvarno demokratsku promenu, onda NVO mora da budu transparentne, i to je jedna od ključnih tema kojom ću se baviti u svom filmu Težina lanaca 2.U filmu „Pretpostavka pravde“ vi i koautor Ivana Rajović osvrćete se tragičnoj epizodi, pogibiji francuskog fudbalskog navijača u Beogradu 2010, Brisa Tatona. Zvanično verzija kaže da su krivi srpski navijači. U filmu vi pokazujete čitav kompleks problema srpske države: politički uticaj na sudski sistem, mane tog sistema, na kraju krajeva, katastrofu u medicini. Okrivili su vas da bacate sumnju na zvaničnu verziju smrti Francuza. Šta ste ovaj put skrivili?
- LJudi koju su izazvali tuču su svakako krivi za ovo, i oni naravno moraju da odgovaraju. Međutim taj incident je visoko ispolitizovan. Srbija, kao i mnoge države širom sveta, ima problem sa navijačkim nasiljem. To je činjenica. Ali Srbija je umesto toga da se suštinski bori protiv nekih kriminalnih elemenata u navijačkim društvama odlučila da iskoristi ovaj jedan incident da uvede drakonske kazne i da se iskonstruiše teza o ubistvu. Za koju će svaki nepristrasni pravnik reći da nije dokazano da se radilo o ubistvu, već se radilo o nasilnom aktu koji je imao smrtni ishod. Oni su 14 ljudi koji su učestvovali u tuči osudili za ubistvo, mada je i sudski veštak je rekao da su najviše tri osobe mogle da bace Brisa Tatona sa stepenica. Nije dokazano da je Bris Taton bačen. Ima tu dosta i drugih stvari, kao što je presuda Stefanu Veličkoviću, koji ima dokaz od policije da je bio na sasvim drugoj lokaciji. Jer je mu tada pisana kazna za nepropisno parkiranje.
Reakcija na naš film samo pokazuje da, nažalost, mnogi u Srbiji dvodimenzionalno posmatraju dešavanja u zemlji. I mnogi su poverovali u to kako su situaciju predstavili mediji i političari. Mislim da smo zbog toga naišli na negativne reakcije, dobijali smo pretnje fizičkim nasiljem. Tri osobe su osuđene zbog toga. I zanimljivo da ljudi sada bune na presudu pravosuđa u čiju odluku u slučaju Brisa Tatona su bili tako spremni da veruju.
Bar vaš poslednji rad, film o Beogradu, sigurno ne treba nikog da naljuti. Da li je to proizvod za eksport ili za unutrašnje korišćenje? Bar za one koji, kako piše jedan humoristični portal, smatraju da žive u zemlji gde će se čak i neizlečivi optimista smesta izlečiti...
- Film o Beogradu je namenjen svima. Ja često kažem da je kritikovanje svoje zemlje disciplina na Olimpijadi, Srbi bi pokupili sve medalje. Nažalost situacija jeste takva da postoji elemenat autošovinizma kod nekih ljudi. Film je namenjen našoj publici zato što puno ljudi ne zna za neke bisere prestonice. Ja sam bio vrlo obradovan kada su meni posle premijere u Beogradu prilazili Beograđani i govorili da je njima izuzetno drago što su uspeli da saznaju neke stvari koje nisu ranije znali. Ako zauzmemo takav stav da ima puno toga lepog, a ne samo da kažemo da ništa ne valja, onda ćemo moći da idemo napred. Ja uvek gledam neke druge države, koji imaju veći nacionalni ponos, primera radi - Italijani. Oni imaju, recimo, neki kamen pored puta i pored tog kamena stave natpis, ne znam, “Ovaj kamen je dotakao Cezar” i svi turisti odmah slikaju ovaj kamen. Oni pridaju značaj i svom kamenu, a mi ne pridamo mnogim svojim lepotama. Hajde da se fokusiramo na njima, i kada budemo optimisti onda ćemo biti spremniji da popravimo ono što ne valja.
Što se strane publike tiče, mislim da je Srbija dobila dosta negativnog piara tokom 90-ih i da je vreme da se to popravi. Na zapadu pamćenje po pitanju nekih konflikata je vrlo kratko, i možda je pravi trenutak da im predstavimo lepu priču. Ovim filmom želim da kažem - posetite nas, upoznajte naše ljude. Sa nekim dubljim ciljem, ne samo da potpomognu našu ekonomiju dolaskom turista, već i da stekne prijateljstva i nakon toga neće poverovati u neku propagandu u njihovim matičnim državama da su Srbi ovakvi ili onakvi. Jer mi smo zaista jedan gostoljubiv narod, koji poštuje druge narode i druge kulture, a Beograd je zaista metropola i kao takva i treba da se promoviše u svetu.
Izvor: Glas Rusije
