Pravda

Rusija se nalazi u akutnoj fazi konfrontacije sa Zapadom. U suštini, mi se istovremeno borimo na nekoliko frontova. Negde pobeđujemo, negde gubimo. Nevini ljudi iz srušenog aviona nad Sinajem - žrtve su rata. Kao i svi koji su na Donbasu poginuli. To su naše žrtve. Naši neprijatelji takođe trpe gubitke - često prilično surove. Ali, tu postoji razlika: naši pravi neprijatelji ratuju protiv nas tuđim rukama i plaćaju životima plaćenika ili obmanutog „topovskog mesa“ - bilo da su to ukrajinski nacisti ili Islamska država. Otuda i nejednakost: nas pogađaju u živac, a sami inicijatori geopolitičkih napada na nas ostaju bezbedni. Amerikanci uopšte ničim ne plaćaju, Evropljani - nekim neugodnostima povezanim sa sankcijama protiv Rusije (koje delimično pogađaju i njih same) i prilivom migranata sa eksplodiranog Bliskog Istoka kakvim su ga učinile SAD. U situaciji u kojoj se mi sada nalazimo, postoji samo jedan logičan put - ka daljoj eskalaciji konflikta. Dok mi direktno ne diramo SAD - njih ništa ne košta da protiv nas huškaju sve više i više novih marioneta - razjarenih, neuračunljivih, spremnih da ubijaju, da dižu u vazduh i siluju. Nas. Možda bi ruska vlast i želela da otkloni napetost, ali to uopšte nije u interesu SAD. Već i samo zbog toga sve će se samo nastavljati. U vezi s tim postavlja se pitanje: da li stepen poimanja od strane društva odgovara ozbiljnosti izazova, tim istim izazovima? Jasno je da ljudi koji su putovali u Egipat da se odmaraju nisu naročito razmišljali šta se dešava na Bliskom Istoku i šta se dešava u Siriji, a šta se dešavalo pre neku godinu u Kairu. Oni su poginuli vraćajući se sa odmora iako su boravili na liniji fronta. I da vlast nije zabranila, oni bi opet i ponovo kao omađijani težili da idu tamo - sve do sledećeg aviona srušenog eksplozivom islamista ili neke druge užasne tragedije. To je disonanca: Rusija je u ratu, a nas umiruju nemuštim i polovičnim aluzijama i neubedljivom razblaženom propagandom koja uopšte ne vodi ka mobilizaciji. Nekome izgleda da mi imamo problem sa ekonomijom i životnim standardom, kao i sa nepravdom u društvu. Sve to postoji, ali to nije glavno. Glavno je u tome što je društvo neupućeno u situaciju u kojoj se nalazi. Možda je jednostavnije upravljati nerazumnim bićima koja sebi ne postavljaju pitanja i hipnotisana su sitnim problemima iz „sveta života“. Ali, sigurno je da se istorija tako ne gradi. Još izvesno vreme to može da potraje, ali ne naročito dugo. Meni se čini da treba skoncentrisati pažnju i napore na to da se barem korektno opiše postojeća situacija - ne žureći sa optužbama ili predlaganjem spasilačkih planova. U društvu nema korektnog i promišljenog razumevanja glavnih strateških pitanja: - Ko su pravi prijatelji i neprijatelji Rusije? - Kakvo društvo izgrađujemo i na kojim idejama? - Koji model prošlosti (dakle, i budućnosti) prihvatamo kao normativni? - Kako ćemo vaspitavati elitu? - Ko smo mi u etno-sociološkom smislu (narod, nacija, građansko društvo, etnos)? Ne vidim da se ta pitanja igde postavljaju. Odmah se čuje vika, svi su sigurni da samo oni znaju pravilan odgovor i nikoga ne žele da slušaju. Najglasnije viču i negoduju najisprazniji i opsednuti. Dok još uvek ima vremena (verovatno ne tako mnogo), treba se potruditi i objasniti kartu sadašnjosti. Gde smo? Ko smo? Kakvo je vreme u kojem mi živimo? Svojstvo je glupaka da odgovara pre postavljenog pitanja i nesumnjivo zna odgovor na svako pitanje. Sve uobičajene ideologije su srušene. Slušati profesionalne liberale, isto kao i profesionalne patriote, jednostavno više nije moguće. A centar je počeo da ispušta nesuvisle zvuke koji imitiraju ljudski govor. Ponoviću, možda je tako lakše, ali u kratkoročnom periodu. Deca današnje elite nisu sposobna da vladaju. Poslednje pozno-sovjetske generacije - sa njihovim grčevitim hvatanjem i voljom za vlast - počinju da odlaze. Potomci će brzo upropastiti sve što im je pripalo. Elitu treba vaspitavati. Međutim, rat se vodi, a mi u njemu učestvujemo na najdirektniji način. U Donbasu ništa nije odlučeno. Nimalo nije lako izaći na kraj sa Sirijom, jer sa one strane, protiv našeg Asada, igraju ne samo Islamska država, nego i Vašington i njegovi saveznici iz NATO. Dakle, može se prognozirati samo pogoršanje situacije: nema nikakve šanse da će se sve samo po sebi razrešiti. Razume se da ni na Zapadu uopšte nije sve sjajno, ali i potcenjivati moć sve slabijeg giganta takođe je opasno i nepromišljeno, kao i precenjivanje svojih snaga. Ponešto smo uradili dobro (Krim je početak obnavljanja Novorusije). Međutim, to je - proces, a ako ne dovedemo do kraja niz strateških linija - moraćemo trostruko da platimo. Tim pre što mnogo toga nismo završili ostavljajući ga u lebdećem položaju.

Pročitajte još:PLJUNULI BRAĆI U LICE! „Znaju li kukavci da čast i bruka žive dovijeka?“Rusi ne dolaze, odavno su tuRusija, Sirija i „pas – američki kan“

Izvor: fakti.org