Najnovije

(INTERVJU) Marija Miketić: Kada stradanju damo smislenost, postajemo pobednici

Nakon uspeha romana-prvenca "Evgenija Hajden" , autorke Marije Miketić, predstavljamo njen novi roman pod nazivom "Krv u ledu", koji je objavila izdavačka kuća Evrobuk. Pred vama je potresna i porodična saga koja govori o bratskoj izdaji, ljubavi i mržnji, strasti i ostrašćenosti, pronicanju u tajnu smrti, o zloj kobi koja se prenosi na potomke, kao i o mnogim drugim temama koje je autorka, studioznim zadiranjem u psihu svojih likova, prenala na veran i nadasve nesvakidašnji način. Minucioznim opisima nalik na jednog Flobera, stilom Ćosićevih Korena i kafkijanskom bolnom napetošću, Marija Miketić nas uvodi u društveno-porodične lavirinte svoje višeslojne pripovesti, te je to bio povod da porazgovaramo o njenom novom delu, planovima za budućnost ali i o počecima bavljenja književnošću.
Foto- Evrobuk

Foto- Evrobuk

Kada se javila vaša potreba da se izrazite kroz pisanu reč? Oduvek pišem i verovala sam da će doći vreme da nešto od mojih pisanija bude i objavljeno, ali sam pre svega bila i ostala pasionirani čitalac. I vid mi je oslabio u tinejdžerskom dobu jer sam imala strogog očuha koji nam je gasio svetlo u 22 časa, a ja sam čitala do duboku u noć, u krevetu, na kolenima, sa pokrivačem preko glave, uz fluoroscentnu lampicu koja me je i osudila na doživotnu dioptriju. Kada se u meni nagomilalo, pa prevršilo ono pročitano, došlo je vreme da i sama progovorim. Moja porodica, okruženje, kao i mnoštvo pogrešnih izbora koje sam donela, pružili su mi izobilje tema za pisanje. Kroz roman "Evgenija Hajden" je progovorila moja ljubav prema klasicima i nostalgija za prohujalim vremenima, a kroz "Krv u ledu" predugo nakupljani bol. Da li je roman "Krv u ledu" protkan istorijskom tematikom kakvu ste nam na neverovatno plastičan način preneli kroz "Evgeniju Hajden" ? Privlače me istorijske teme zbog vrednosti koje su se negovale, a koje smo danas svi zaboravili. Nekada se ginuli zbog časti, data reč je obavezivala bez obzira na žrtve, a opterećena savest mogla je da odvede i u ludilo. Danas smo se opredelili za hedonističke kategorije, odustali od ulaganja u život nakon prestanka fizičkog postojanja, posumnjali u sve i okrenuli se ovozemaljskim nasladama. To opsesivno crpljenje osnovnih životnih postulata iz prošlosti i sada je imalo svoju bitnu ulogu. U romanu postoje delovi koji nas vraćaju unazad, ali u blisku prošlost, u vreme s kraja 20. veka, preko dva svetska rata, do savremenog doba. Međutim, gotovo da i nema sličnosti sa prethodnim romanom. Ne samo žanrovski, već i stilski se razlikuju. Verujem da je ovo još kvalitetnije literarno ostvarenje, pisano kao poezija u prozi, jezgrovito, zgusnuto, bolno, jer je sama tema potrebovala takav stil pisanja. Kroz roman pratimo sudbinu tri generacije jedne porodice, u periodu od bezmalo sto godina i sve su prožete stradanjima. Govorite o nasilju u porodici. Da li ste pisali iz ličnog iskustva i koliko u romanu ima autobiografskog? Ovo jeste lična drama, ali ona izlazi iz okvira porodice i pretače se u društveni problem, jer je nasilje bilo kog oblika uvek alarm za društvo. Kada je ono opšteprihvaćeno, onda je reč o bolesti zajednice. Sudbina naše, srpske žene iz ruralnih krajeva između dva svetska, a pogotovu nakon Drugog svetskog rata, je umnogome bila trudbenička i stradalna. Smatralo se za normalno da muž pije, banči i tuče ženu, a da ona ostaje pokorna, da sve snosi i otrpi ćitke. Priča o zločinu koji je okosnica romana je istinita. Nažalost, moj deda je ubio moju babu baš onako kako je to opisano u romanu, pa mogu reći da je po mnogo čemu biografski. Naravno, pisac ima slobodu da domašta pojedine delove kako bi sve ipak ostalo u domenu romana, pitko i shvatljivo za čitatelje. Ubistvo moje babe je za mene bilo i ostalo neprebolna rana, kao i nagrizajući osećaj krivice. Moglo je biti sprečeno. Postojali su brojni znaci upozorenja kuda sve to vodi. A odvelo je u ono konačno. U smrt. Pošla sam od ideje, možda u neku ruku spasonosne za moju savest: može li biti ičega dobrog u tome što je moj deda ubio moju babu? Ma koliko zvučalo apsurdno, želela sam da dam smisao tom besmislenom činu, u sebičnoj težnji da se lakše živi sa opterećenom savešću. Neosporno je da je ona umrla kao mučenica, a on kao pokajnik. Pošto su oboje nosili brojne grehove, na neki način su se pročistili; ona krvlju, on suzama. Ili sam ja izabrala da to tako vidim. Fragmenti ovog romana su nastali još kada sam imala petnaest godina, dakle u vreme ubistva moje bake. Pisala sam ih tada podstaknuta besom, iziritirana i uznemirena. Ovo je vapaj i lament nad neprebolnim gubitkom, koji, nažalost, nije bio moj jedini gubitak. Niste doživeli samo ubistvo svoje bake, već i oca. Koliko je njegova pogibija verno prikazana u romanu? Izveštaj sa suđenja ubici mog oca mi je poslužio kao nacrt za opis, tako da je potpuno veran. Imala sam dve godine kada je tata obukao svoj svadbeni sako, izašao i nikada se više nije vratio. Doneli su samo sivi krvavi sako koji je poražavao koliko i tragična vesti. Oca nisam ni zapamtila. Nemam nijednu sačuvanu njegovu fotografiju. Moj očuh je pocepao sve tatine fotografije, ljubomoran čak i na pokojnika. Meni i sestri je uskratio imovinu našeg oca, isterao nas na ulicu, bio je nasilan, eksplozivan, bolesno gord, a kada je došao do velikog bogatstva pokazao je svu svoju opaku surovost. Nije me začudilo kada je život okončao samoubistvom. NJegov ego nije mogao da podnese suočavanje sa relanošću. Dakle, ovo je priča o podjednako tragičnim ženskim i muškim sudbinama, o prenošenju zle kobi iz generacije u generaciju i o neumitnom zakonu da se gresi plaćaju, ali vi ste se dotakli još jedne teme: hendikepa. O čemu je reč? Reč je o distrofiji mišića koja zaista postoji u mojoj široj familiji, pa je tim pre realnistično i dramatično opisano suočavanje sa tom bolešću i njenim posledicama. Vrlo sam emotivno vezana za dvojicu mojih ujaka koji su oboleli od te bolesti, pa sam pisala o tome više srcem nego razumom. Mnoge koji su pročitali roman u rukopisu osvojila je upravo ta emotivnost, osobeni stil pripovedanja, lepota i snaga opisa, ali su pojedini isuviše bukvalno shvatili roman kao autobiografski i mene videli u liku glavne protagonistkinje, Danje Šener. Iako sam joj pozajmila pojedine detalje iz svog života, ona je ipak samo fikcija. U kojim momentima žena veruje da samo čudo moze da je spasi? Za ženu je ova zemlja na mnogo načina negostoljubiva domovina, ali ona je čudo sama po sebi, jer neprestano vojuje neravnopravne bitke. Samim tim je, u moralnom smilu, u prednosti. Pa, ipak, kada se sve uroti protiv nje: porodica, okruženje, čitavo društvo, zaslužene i nezaslužene kazne, urođene ili stečene bolesti, kao što je to slučaj sa junakinjom romana ’’Krv u ledu’’ , žena priziva nešto izvan svoje moći da joj bude saputnik i saveznik. Na jednom mestu u romanu se kaže da je ljubav najveće čudo u ovom zemaljskom strašilištu, a ljubav podrazumeva razumevanje i saosećanje. Ženi je to najneophodnije, sve ostalo može sama. Koji je smisao besmisla? Besmisao je apsurd sam po sebi, a podariti mu smisao predstavlja apsurd apsurda. Međutim, ponekad čovek mora da prođe kroz određena mučilišta i tada mu postaje vitalno za opstanak i očuvanje razuma da shvati zašto je ta muka morala da se desi baš njemu. Sve što ima svoju uzročno-posledičnu zakonitost, postaje snošljivije. Svako stradanje je besmisleno i uvek nas pretvara u žrtve, ali kada stradanju damo smislenost, postajemo pobednici. Dok sam istraživala život svoje junakinje, shvatila sam da je njena tragedija zapravo odmazda za mnoge grehe predaka kao i zalog spasenja potomaka. Kazete da smrt mora da se odeva u najlepši oblik izražavanja koji daje život. Koliko toga ima u realnom životu? Čitava istorija ljudske civilizacije jeste odgonetanje tajne smrti. Umetnost i religija su se možda najviše približile toj tajni, jer ih ona neprestano intrigira i nadahnjuje, pa je postalo neophodno, kao što sam i navela u romanu, da se čak i smrt odeva u najlepši oblik izražavanja, a to je poezija. Sva crkvena bogosluženja su pojanje, molitva je pesma, kad volimo nešto u nama propeva. Pred tajnom smrti se stoji sa strahopoštovanjem i jedino što možemo jeste da je opevamo. A to je realno koliko i sam život, jer kroz vrata smrti kad-tad moramo proći.
Pročitajte još:(INTERVJU) Miloš Latinović: Mladost je „prostor“ snova i anarhije
Izvor:Pravda/marija Gojković
Bonus video

Igor Marinković - Vučić će završiti u zatvoru zbog izdaje Kosova?!

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA

Urbancube