Наравно да они тврде да ће се Клинтонова опоравити и да ће њена изузетна одлучност да настави да се бори учинити да бирачи развију још више симпатија ка њој. Највеће америчке медијске куће јој помажу у томе, констатује “strategic-culture”.
Али без задирања у детаље медицинских извештаја госпође Клинтон, ако премотамо филм уназад, ток догађаја изгледа нешто другачије. Анкете које показују да популарност Доналда Трампа широм нације брзо достиже Хилари – и можда чак и превазилази њену – почеле су да се појављују крајем августа, када је још увек изгледала прилично енергично и нико није говорио о њеном здрављу.
Тачка кључања у председничкој трци се није догодила након Хиларине несрећне епизоде падања у несвест, него пре тога. Али нису здравствени проблеми демократског кандидата одговорни за промену плиме, већ стратешки промашаји од стране особља кампање Хилари Клинтон.
Неуредна персонификација целе кампање од стране демократске групе је била иницијална грешка. Доналд Трамп воли да расте у очима његове публике, али се – гледајући га као лаку мету – они фокусирају на његову личност уместо да покушају да нападну његову прилично озбиљну политичку платформу.
У демократској кампањи се све своди на Трампову личност – после свега је он расиста који је непредвидив и неспособан, близак је са америчким непријатељима и као такав је опасност за безбедност своје нације, и тако даље. Стога, тако ометени, Клинтонова и њени саветници су пропустили да примете када је њен републикански противник радикално променио своје понашање, изненада се преображавајући у разборитог политичара који има добру моћ запажања и задире дубоко по сваком питању.
У својој кампањи је одбио да искористи лоше здравље Клинтонове и зауставио своје помоћнике у томе. Он сада упућује далеко мање личних напада свом противнику. Он тренутно ради на томе да искритикује последње трагове нестајуће популарности председника Обаме, чинећи јасним да Клинтонова не би била ништа више него “Обама други део.“
Овај милијардерски кандидат је лукав. У почетку су његове невероватне изјаве скренуле пажњу широм земље и мобилисале радикално крило становништва које је најситије америчког политичног режима. Сада ради са политички умереним американцима. Трамп говори публици различитог етничког и верског порекла, уверавајући своје слушаоце да је његово наводно непријатељство према мањинама чиста измишљотина. Ово се могло видети у Трамповој веома значајној посети Мексику и његовом сусрету са председником те земље.
На крају, он је показао да може имати веома пријатељске односе са Мексиканцима (који су приказивани као могуће његове прве жртве након ступања на дужност), и да може успешно преговарати са њима. Испоставило се да је Трампова исмевана идеја ограђивања границе САД-Мексико уствари сасвим прихватљива за мексичку владу, која је једнако забринута као и америчка влада због криминалних елемената који прелазе границу. Једино је питање ко ће да плати да се тај зид изгради. Али, ако буде под притиском, Трамп ће несумњиво бити у стању да натера Мексиканце да дају новац. И након што се Трамп вратио из Мексика, нико се више није ругао његовом зиду.
Републикански кандидат такође активно спроводи синдикатско гласање, што је одувек био демократски терен. Кец у рукаву ће бити његова пажљива припрема пре сустрета са њима и његова способност да алудира на нијансе било које трговине. Неколико утицајних синдиката се већ изјаснило да га подржава. И импресивни подаци долазе из места за која се донедавно сматрало да су потпуно ван Трамповог домашаја. Он има командну водећу улогу на Флориди, Охају, Невади, па чак и Ајови, која је подржала републиканце само у једној од последњих седам председничких кампања.
Други озбиљни демократски греси укључују њихове сталне покушаје да прикажу Трампов циљ ка нормалним односима са Русијом као претњу Америци. Тешко је сетити се било ког времена у америчкој историји када је “тема Русије“ била толико потезана у предизборној кампањи, као да она на неки начин дискредитује једног од кандидата. Изузетак би можда били избори 1948. године, када је Хенри Валас, бивиш подпредседник ФДР и лидер Напредне странке, означен као “про-совјетски“ кандидат. Валас је, међутим, освојио само нешто више од милион гласова тада, и његова левичарска уверења немају ништа заједничко са Трамповим ставовима.
Очигледно је особље Хилари Клинтон закључило да су Русија и Путин толико демонизовани у америчкој свести да ће повезивање Трамповог имена са њима на било који начин аутоматски умањити шансе републиканског кандидата. Али то није упалио. Или јесте можда само мало.
Могуће је да Американци заиста не знају много о Русији, али они су рационални људи, способни да извуку закључке. И када је речено да Русија представља опасност за САД, одмах су питали: где? И како? А на то је тешко одговорити. За Американце који су преживели трагедију 9/11, опасност од домаћег тероризма – или, на пример, потрага за послом – је много важнија од настојања да се униште фиктивна чудовишта у иностранству на које је упозорио други председник САД, Џон Квинси Адамс.
Било какво поређење снага ове две земље би брзо показало да ту једноставно не постоји претња за САД од Русије. Они који су сада специјализовани за демонизовање Русије су очигледно заборавили речи Абрахама Линколна: “Можеш заваравати све људе неко време, неке људе све време, али не можеш заваравати све људе све време.“ Американци би углавном били срећни када би могли да поделе одговорности и трошкове са “тим грозним Русима,“ само да униште зло тероризма које себи гради удобно гнездо на Блиском истоку. И то је управно оно што Трамп предлаже.мп
Нешто што се зове харизма такође ради у корист Трампа (а не у корист Клинтонове). Клинтонова подноси велике болове како би се појавила енергична и убедљива, али она није баш добра у томе да запали масу. Трамп је бољи у томе. Анкете показују да 58% његових присталица осећа “изузетан ентузијазам“ када је он у питању, док само 46% присталица Клинтонове може да изнесе такву тврдњу. И 20% оних који намеравају да гласају за Хилари “нису нимало одушевљени“ њиховим избором против свега 10% Трампових присталица који признају да се осећају тако.
Демократе су такође направиле тактичку грешку када су у питању независни кандидати треће партије који су требали да одвуку гласове од Трампа. Мајкл Блумберг, још један познати милијардер, је признао своју спремност да преузме ову мисију, да би се касније предомислио. Такође се мислило да би такву улогу могао да одигра лидер либертаријанске партије, Гари Џонсон, чији су изгледи мало ближи Трамповим него Клинтоновој.
Његов рејтинг је поприлично висок – 8%, али проблем је у томе што би он могао украсти гласова од Клинтонове колико и од Трампа. Четврти и последњи учесник у трци, кандидат зелене партије Џил Стајн, би могла да одигра улогу у овој политичкој драми која ће учинити да се Хилари Клинтон осећа веома непријатно.
А оно што је вероватно најувредљивије за демократе је то што је Џил Стајн искористила почетак њихове кампање када је за свог партнера у трци изабрала јединог Афро-Американца који је још био у редовима тог касног састанка – активисту са препознатљивим именом Ајаму Барака. И сви су схватили да је Клинтонова тада изгубила један сегмент присталица председника Обаме (процењено до око 4%).
Али демократе још увек имају једну опцију у рукаву, о којој су неки стручњаци говорили од самог почетка: извлачењем Хилари Клинтон са гласања “из здравствених разлога“ и именовањем новог кандидата којег би одредили лидери демократске странке.
Међутим, и ту постоји проблем: многи у демократсој постави су чврсто против “социјалисте“ Бернија Сандерса, а нема довољно времена да се размрда публицитет за потпредседника Џозефа Бајдена или државног секретара Џона Керија, чија су се имена помињала чешће у том смислу. Нити ће бити једноставна ствар наговорити бившу прву даму, која већ сама себе види као господарицу Овалне собе, да напусти игру.
Извор: webtribune.rs
