Pravda

Naravno, ovo je i vojni i politički potez kakav ruski državno-vojni vrh – kad su SAD u pitanju – nije povukao ni povodom Jugoslavije, ni povodom Iraka, ni povodom Avganistana i Libije. Portparolka ruske diplomatije, Marija Zaharova, povodom svega je izjavila: ''Kao prvo, u Siriji se već poodavno nalaze raketni sistemi S-400 i niko nije govorio da je to šou. A S-300 su stigli u Siriju nakon „curenja“ informacija od eksperata bliskih ersabliđmentu SAD da će uslediti udari krstarećim raketama po sirijskim aerodromima. Pretpostavljamo da ti eksperti nisu govorili napamet. A imajući u vidu da se tamo nalazi i naša vojna tehnika i da operacije u Siriji izvode naše Vazdušno-kosmičke snage – uzeli smo u obzir da niko ne može unapred znati kuda će koja raketa da poleti. Zato smo razmestili sisteme S-300“. Moskovski mediji već su potražili odgovor na pitanje: koliko ralno mogu S-400 i S-300 koji su u Siriji ako ne budu morali da odbijaju napad grupe krstarećih raketa već pravi raketno-bombarderski udar velike vojno-vazdušne formacije? Zamenik komandanta ruske ratne avijacije – general Ajteč Bižev – naglasio je da bi mnogo šta zavisilo od broja raketa koje bi ti sistemi mogli da ispale, odnosno od broja raketa kojima raspolažu: ''Obično S-300 i S-400 imaju po tri bojeva kompleta raketa. To je veoma mnogo, ako se ima u vidu veisoka verovatnoća uništavanja meta već prvom ispaljenom raketom. Iz dosadašnjih ratova jasno je da avijacija koja u prvom naletu izgubi 20 odsto letelica obustavlj borbena dejstva. A ja ne mislim da naš pretpostavljeni protivnik raspolaže eskadrilama kamikaza.“ Bižev dodatno ukazuje da uništiti ruski sistem PVO u Siriji ne bi bilo nimalo lako jer mu se ni jedna letelica ne može približiti neprimećena: ''Naši radari vide svaki objekat na rastojanju 600-700 kilometara od aerodroma Hmejmim. Čim bi nešto ušlo u taj prostor, u pripravnost broj 1 ne bi bil stavljeni samo S-300 i S-400, nego i raketno-topovski sistemi „Pancir“ koji ih štite. Sve što bi letelo prema Hmejmimu bilo bi uništeno čim bi se našlo u dometu. Za svaku metu su predviđene dve rakete, ali je obično dovoljna i jedna“. Bižev je još istakao: „Naši raketni sistemi u stanju su da unište svaki vazdušni cilj, ma kojom brzinom leteo i uprkos ometanjima. Zona obaranja iznosi oko 400 kilometara.“ Prema njegovom ukazivanju, sistemi S-300 VM2, koji su stigli u Siriju, namenjeni su prvenstveno uništavanju krstarećih raketa: ''Protivnička avijacija – ne ulazeći u zonu dejstva PVO – po pravilu lansira veliki broj krstarećih raketa radi pravljenja koridora u PVO kroz koje potom može leteti. S-300 VM2 će upravo to onemogućiti. Povrh svega, već na prvi znak uzbune, naši avioni će uzleteti sa Hmejmima i rasporediti se za odbijanje napada.“ General Bižev je otkrio i da su ruski stručnjaci pomogli Siriji da postavi svoju PVO i samo kratko dodao: ''Ne zavidim onima koji pokušaju da gurnu nos u zonu njenog delovanja“.  Stručnjak moskovskog Centra za analizu strategija i tehnologija Maksim Šapovalenko povodom PVO-zapleta u Siriji rekao je i ovo: ''Jedna baterija S-400 može da izađe na kraj sa avio-eskadrilom. Međutim, teško je išta prognozirati jer ne možemo znati o kakvom bi se napadu moglo raditi.  U Mediteranu još nema ni jednog nosača aviona. Ako se pojavi – tada će biti potrebno da se računa... Ali, ni tada niko neće javno reći: kakvim naši sistemi raketama tamo raspolažu – onima velikog dometa ili supervelikog dometa. A S-400 može da koristi rakete tri tipa“. Po njegovoj proceni, siruacija je bliska onoj iz 1983. godine: ''Ako Amerikanci odluče da rizikuju da ponove Vijetnam – tada će dobiti Vijetnam. Tamo su korišćeni primitivni PVO-sistemi, ali su oni imali veoma ozbiljne gubitke“. Izvor: fakti.org