Logor Jasenovac je bio najveći logor smrti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj na prostoru okupirane Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata. Formiran je u avgustu 1941. godine u okolini istoimenog gradića, a uništen od ustaša aprila 1945. godine. Sistem koncentracionih logora Jasenovac je u egzilu osmislio Vjekoslav Maks Luburić, koji je bio i njegov prvi komandant. Prvi upravnik logora bio je bivši sveštenik Miroslav Filipović, a kasnije Dinko Šakić. Logor je građen od avgusta 1941. do februara 1942. godine. Veći deo logora se nalazio u mestu Jasenovac, oko 100 kilometara jugoistočno od Zagreba. Logori I i II bili su u selima Bročici i Krapju, ali su brzo rasformirani zbog čestih poplava. Zatvorenici su prebačeni u logor Ciglana (Jasenovac III), koji je bio najveći logor i uključivao je krematorijum. U Donjoj Gradini sa druge strane reke Save vršena su pogubljenja. Logor za decu bio je u Sisku, a ženski logor u Staroj Gradiški na jugoistoku od Jasenovca, mada je žena i dece bilo i u Jasenovcu. Jasenovac je bio mesto gde su se događali zločini nad Srbima, Jevrejima, Romima, ali i nad Hrvatima. 
Od leta 1941. do proleća 1945, smrt se pojavljivala u mnogobrojnim oblicima. Zatvorenike i sve one koji su završili u Jasenovcu, ustaše su klale posebno oblikovanim noževima ili su ih ubijale sekirama, maljevima i čekićima; bivali su takođe i streljani ili vešani po drveću ili banderama. Neki su živi spaljivani u usijanim pećima, kuvani u kazanima ili davljeni u reci Savi. Ovde su korišćeni najraznovrsniji oblici mučenja – metalnim predmetima čupali su nokte na rukama i nogama, ljude su oslepljivali zabijajući im igle u oči, meso su im kidali a zatim solili. Takođe su ljude žive drali, odsecali im noseve, uši i jezike sekačima za žicu, i šila im zabadali u srce. Ćerke su silovali pred očima majki, a sinove mučili pred očima njihovih očeva. Prosto rečeno – u konclogorima u Jasenovcu i Staroj Gradiški ustaše su prevazišli sve ono što čak ni najbolesniji um nije mogao da zamisli i sprovede, po pitanju brutalnosti sa kojom su ljudi ubijani. 
Kao jedan od ostataka mučenja u Jasenovcu ostala je tzv. topola užasa na kojoj su u ogromnom broju vešani logoraši. LJudi u Jasenovcu više nisu ni bili ljudska bića već objekti podesni za iživljavanje svakog ustaškog hira. Broj žrtava nikada nije tačno utvrđen. Logorska arhiva je dva puta uništavana, (početkom 1943. i aprila 1945. godine). 
Izvor: Društvo istoričara Užica
