Bakir ide stopama svog oca Alije, koji se na kraju odlučio za rat, a ne za mir, udruživši se s Tuđmanom i hrvatskim galopirajućim nacionalizmom, pravdajući to opasnošću od Srba, s Radovanom Karadžićem na čelu. Da li se to ponavlja tadašnji scenario samo s drugim protagonistima?
NJima je malo što su muslimani/Bošnjaci tu suludu i neodgovornu politiku tadašnjeg rukovodstva SDA platili tolikim životima, razaranjima, raseljavanjem i psihičkim traumama.
Predsedniku Izetbegoviću i generalu Haliloviću je dovoljno postaviti samo dva pitanja: šta su muslimani/Bošnjaci dobili tim prošlim tragičnim građanskim ratom i šta je sada Bosna i Hercegovina?
Oni najverovatnije neće odgovoriti u svojoj umišljenosti o veličini zasluga i Pirovim pobedama, u stvari nikakvim pobedama, jer svaka pobeda donosi uspeh i pozitivan rezultat. Tog rezultata apsolutno nema.
Sve što je vredelo, propalo je. Ni Bosne i Hercegovine kao države nema, pa neka se koliko hoće upinje otuđeno i samouvereno rukovodstvo u Sarajevu da dokazuje da je ima.
Nema je zbog njihovih prethodnika i onih koji su još aktuelni, i neće je ni biti, svakako i uz podršku, i raniju i sadašnju, stranog faktora i okupatora kome treba jedan takav prostor i jedno takvo rukovodstvo.
NJima sigurno neće pasti na pamet da su doprineli strahovitoj katastrofi svog naroda koji je izginuo, izgubio sve što je imao i velikim delom je rasturen po belom svetu. To oni neće nikada priznati.
NJima je lepo jer uživaju sve privilegije i mogućnosti koje daju funkcije na kojima se nalaze. Šta je za njih da ponovo pošalju u smrt hiljade ljudi da bi oni opstali na svojim unosnim funkcijama. Izgleda da kod njih vlada pravilo da kad nema neprijatelja, treba ga izmisliti. NJihovi mediji, kao i uvek, odrađuju svoj deo posla.
Sada je navodno nova opasnost po Bošnjake i Bosnu i Hercegovinu zakazani referendum u Republici Srpskoj, drugom entitetu, o danu osnivanja tog legitimnog entiteta, iako Dejton nije idealno rešenje ni za jedan narod u Bosni i Hercegovini.
Bez obzira na odluku Ustavnog suda u Sarajevu, srpski narod Republike Srpske ima pravo da se o tome izjasni jer je konstitutivni i državotvorni narod u Bosni i Hercegovini, pogotovo što njegovi predstavnici nisu glasali za takvu spornu odluku.
Posebno Republika Srpska ima na to pravo zato što je odluka Ustavnog suda donesena preglasavanjem i glasovima stranaca. Opstanak Bosne i Hercegovine i mir u njoj su jedino mogući ako su u tome saglasna sva tri državotvorna naroda.
Stranci, kao i svaka okupacija, jednog dana će otići. Mi i naši potomci ostajemo da i dalje živimo tu gde jesmo, htele ili ne te samozadovoljne elite koje se bore samo za svoje grupne, staleške i partijske interese.
Na kraju Bakiru Izetbegoviću bilo bi mnogo važnije od referenduma u Republici Srpskoj da se brine o problemu katastrofalne nezaposlenosti, skoro propalom školstvu i zdravstvu u Federaciji BiH. Nekoliko uspešnih opština, zahvaljujući sposobnom lokalnom rukovodstvu, ne čine celokupan razvoj entiteta.
Generalu Haliloviću bih predložio da se više angažuje u rešavanju materijalnog i socijalnog položaja svojih veterana i invalida koji su se uzaludno borili za neku imaginarnu Bosnu i Hercegovinu, kakvu su zamišljali i zamišljaju čelnici SDA. Realna Bosna i Hercegovina je postojala i mogla je da opstane u tzv. skraćenoj ili bilo kakvoj Jugoslaviji.
Izvor: Politika
