Пише: Александар Павић Чак и да Доналда Трампа, недајбоже, сутра сруше, чак и да неолибкон естаблишмент успе да га опколи својим људима и угуши, или му произведе додатни хаос у окружењу – он је за тек месец дана владавине променио политички живот и дискурс из темеља. У Америци је бацио неолибкон естаблишмент у такву панику да их је натерао да скину маске и покажу своје право лице. Експресно у току од само неколико месеци се у америчкој јавности – и то у мејнстриму – одомаћио термин „дубока држава“, претходно резервисан само за оне „назадне“, „примитивне“, наводно ауторитарне државе, на које се гледало са висине. Чињеница да су морали да испливају на површину и офирају се још један је доказ колико их је Трамп уздрмао.

Дух је пуштен из боце, и не може се вратити, шта год се сутра десило. Деценијама сатанизоване „теорије завере“ се оваплоћују пред очима глобалног аудиторијума. Као, на пример, следећа. Испоставило се се да су темељи за неконтролисана цурења поверљивих разговора Трампа или његовог окружења у јавност – уз помоћ којих је већ скинут скалп Трамповог саветника за националну безбедност генерала Мајкла Флина, због наводно недозвољеног комуницирања са руским амбасадором у вези са евентуалним укидањем санкција Русији – постављени у последњим данима Обамине администрације.

Наиме, 3. јануара – свега 17 дана пре инаугурације новог председника – Обамина администрација издала је наредбу према којој се Агенцији за националну безбедност (НСА), оној истој која је у стању да прислушкује све комуникације на свету и коју је Едвард Сноуден јавно разобличио, дозвољава да све те пресретнуте комуникације може да дели са осталих 16 америчких обавештајних агенција, и то у „сировом“ стању.

Шта то значи? Раније је НСА уступала такав материјал тек после „филтрирања“, односно после одстрањивања имена приватних лица која нису под званичном присмотром и нерелевантних приватних информација. То је суштински значило да је само врло ограничен и познат број лица у самој НСА имао приступ тим сировим информацијама, док остали то нису могли без судског налога или званичног одобрења. То је, у исто време, олакшавало и улажење у траг неовлаштеним „цурењима“, било према медијима, било према домаћим или страним приватним или државним актерима.

Обамина наредба је омогућила агенцијама попут ЦИА, ФБИ и другим приступ том сировом материјалу, преко ког су могле да сазнају ко је кад, шта и са ким разговарао, без икаквих ограничења. И, ако би информације процуреле – као што и јесу још пре него што је Трамп положио заклетву, било би неупоредиво теже идентификовати извор цурења. Гостујући 17. фебруара на америчкој ТВ мрежи Фокс, познати амерички адвокат Џеј Секулов назвао је овај чин „практично меким пучем“. Он сматра да је то урађено свесно да би се управо и омогућила ситуација у којој у јавност непрекидно цуре информације о поверљивим разговорима. Не само Флиновим. Јер су и детаљи неких Трампових разговора са страним државницима волшебно испливали на светлост дана, попут наводног Трамповог спуштања слушалице аустралијском премијеру, о чему су антитрамповски медији широм света данима распредали. А што се тиче самог Флина и његовог разговора са руским амбасадором, ту је направљено кривично дело, јер није постојао налог за прислушкивање. Службе су, наравно, прислушкивале амбасадора, али је, према америчким законима, Флиново име морало да буде затамњено и његов део разговора уклоњен. Тако би радила НСА пре Обамине наредбе од 3. јануара, пре него што би поделила транскрипт разговора с неком другом агенцијом. Остао би само део разговора особе за коју је прислушкивање или пресретање комуникација одобрено. Овако не само да је Флинов део разговора објављен већ и његов идентитет. Међутим, Обамина наредба је учинила налажење починиоца овог кривичног дела равним налажењу игле у пласту сена. Секулов је поставио логично питање – зашто је та наредба издата тек на самом крају Обаминог мандата, а не пре годину, две, три пре? (Обамина наредба је иначе модификовала председничку наредбу коју је издата још 80-тих година, за време Реганове администрације.) Одговор се може наслутити. Секулов је ту целу ситуацију, према којој 17 агенција може директно и малтене неконтролисано да приступа личним или поверљивим комуникацијама, описао као практично стварање „владе у сенци“.

"Сада уклањају издајника Трампа"

Као потврда оног што Секулов – и не само он – тврди, стоји чињеница да је прича о Флиновом разговору са руским амбасадором у јавност пуштена преко Вашингтон поста 12. јануара. Истих новина које су се прошле јесени обрукале пропагирањем сајта који је саставио црну листу са више од 200 алтернативних медија који наводно трују поштене америчке грађане проруском пропагандом. Али и новине чији је власник Џеф Безос преко матичне фирме Амазон склопио уговор са ЦИА вредан неких 600 милиона долара, наводно за развијање инфраструктуре рачунарског „облака“. Коинциденција? Још занимљивије, Дејвид Игнатиус, новинар који је на страницама Вашингтон поста „раскринкао“ Флина, је и сам истог дана истински раскринкан – као фактички гласноговорник ЦИА. Ту „услугу“ му је учинио Џон Шиндлер, бивши главни аналитичар НСА за Балкан – иначе аутор врхунске књиге Несвети терор – Босна, Ал каида и успон глобалног џихада – који већ месецима води свој приватни рат против Трампа, што преко блога, што преко новинских колумни, што преко свог Твитер налога. Тог 12. јануара, одушевљено твитујући о Игнатиусовом чланку, Шиндлер је – ваљда у жару антитрамповског заноса твитовао и следеће: „Када Игнатиус говори, то се померају усне 7. спрата Ленглија“. За неупућене, Ленгли је седиште ЦИА, а на 7. спрату је канцеларија директора. А тадашњи директор Џон Бренан је једва крио свој анимозитет према Трампу, чак и после победе на изборима. Иначе, одмах испод те поруке, Шиндлер је твитовао и следеће: „Сада уклањају издајника Трампа“. Треба ли већи доказ жестине рата који се води против новог америчког председника – иначе, без преседана по отвореној агресивности – и степена успаничености поражених снага? А ово је тек једна цртица… Извор: Фонд стратешке културе