Правда

Пише: Игор Дамјановић Кључна тачка овог споразума је да албански језик постаје званичан на цијелој територији Македоније. Албанци у Македонији представљају 25% популације и у општинама где су већина и живе у значајнијем броју, употреба албанског језика и националних симбола била је неспорна. Договор Заева и албанских лидера наметнуће албански језик као службени на преко 70% територије Македоније, где Албанаца готово нема. Друго, нова паралментарна већина у Собрању планира усвајање Резолуције о осуди „геноцида“ над македонским Албанцима од 1912-56. За геноцид ће бити окривљена Србија, која је Македонијом управљала непуне три године. Поред апсурдног закона о језику и не мање апсурдне резолуције о “геноциду“, будућа влада Македоније могла би да земљу одведе у федерализацију. Албанци наиме захтевају конституисање албанских кантона, са надлежностима блиским републикама бивше СФРЈ. Уколико се формира, влада Зорана Заева представљала би структуру упитног легалитета, и још упитинијег легитимитета. Овако склепана парламентарна већина у директној jе супротности са Охридским споразумом из 2001, постигнутим под посредништвом САД, којим је окончан краткотрајни грађански рат у Македонији. По овом споразуму, владу Македоније формира најача партија македонског народа заједно са албанским партијама. Никола Груевски је рецимо после избора 2014. максимално испоштовао овај споразум. У владу је примио и Албанце, иако је његов ВМРО сам имао апсолутну већину у Собрању. Масовним гласањем за партију Зорана Заева, Албанци су Охридски споразум, прво покушали да обесмисле на изборима. Најача албанска партија, уједно дугогодишњи партнер ВМРО -а, ДУИ Алија Ахметија добила је једва половину гласова у односу на изборе из 2014, а друга по снази албанска партија ДПА изгубила је двије трећине подршке. Две нове албанске националне партије, Беса и Алијанса за Албанце, апсорбовале су само половину гласова ДУИ и и ДПА са претходних избора. Изборни резултати показују да је од 25% албанске популације у Македонији, 18% је гласало за своје националне партије, а преостала трећина подржала је партију Зорана Заева. Дакле, свој раст подршке у односу на претходне изборе СДСМ у највећој мери генерише из подршке Албанаца. Сваки трећи освојени глас СДСМ-а на претходним, долази од Шиптара и других мањинских народа. Упркос, ВМРО је на изборима ипак је остварио тесну предност на СДСМ-ом и по Охридском споразуму, постао партија којој припада мандат за формирање македонске владе. Чињеницу да ВМРО овога пута није у стању да самостално формирати владу, Албанци су искориситли да погазе своју бесу и сруше Охридски споразум из 2001. Управо непоштовање Охридског споразума, може послужити као повод председнику Ђорђу Иванову да мандат за састав нове владе ипак не повери Зорану Заеву. Да Албанци и Заев на изборима нису играли прљаво, да су обзанинили да их више не интересује Охридски споразум, да ће уколико буду у прилици заједно формирати владу, албански језик наметнути као службени на целој територији Македоније, отпочети процес федерализације, резултат избора би вероватно био другачији. Овако створени су услови да после Црне Горе, Македонија постаје држава где се може уз албанску подршку, формирати власт противна вољи већинског православног народа. Тамо где су на Балкану православни несложни, Шиптари кроје капу. Да ли ће се у Македонији реализовати процес њене монтенегринизације, зависи у великој мери од Николе Груевског и потеза које ће у блиској будућности повући његов ВМРО. Сасвим је сигурно да се са губитком власти после више пд 10 година власти неће одрећи лако. Прва могућност је да председник Ђођо Иванов, позивајући се не Охридски споразум Заеву уопште не додели мандат за састав нове владе. Ово би довело до озбиљне политичке кризе и напетости у земљи, која би могла да буде посебно изражена у срединама где Албанци представљају већинску популацију. Друга варијатна је да Иванов ипак додијели мандат Заеву, а да Груевски са својим присталицама масовним грађанским протестима, посебно када на дневни ред дођу спорни закони о језику и резолуција о “геноциду“, народним притиском избоксује нове изборе. Основна предност Груевског у овој шаховској партији је чињеница да се дуже од деценије налазио на врху македонске државе и да је за то време у безбедоносним и војним структурама вероватно позиционирао довољно оданих људи. Такође његова предност је и латентна подршка званичне Русије. Упркос неповољној позицији, Груевски шаховску партију за сада игра бриљнатно. Нудећи влади Зорана Зајева мањинску подршку уколико одустане од апсурдних и опасних шиптарских захтева, Никола Груевски је демонстрирао политичку и националну одговорност. Поред неповољног односа снага у Собрању, проблем за Николу Груевског представља отворено непријатељство Запада према његовом режиму. Крајем 2014. године из Анкаре у Скопље је прекомандован амбасадор Џес Бејли. Турски медији блиски председнику Ердогану, управо су Бејлија окарактерисали као главног инспиратора нереда на Истанбулском тргу Таксин, који су имали све обрисе обојене револуције. Недуго по Бејлијевом доласку у Скопље, Зоран Заев је промовисан за лидера опозиције, а на прољеће се отпочело протестима, који ипак нису успели да прерасту у обојену револуцију. Захтеви да се Заеву додели мандат за састав владе јуче су добили и војни ауторитет. Генерални секретар НАТО-а, Јенс Столтенберг то је у јучерашњој поруци изричито затражио од Ђорђа Иванова, а сличне поруке раније су стигле од Јоханеса Хана и још неколико европских адреса. Ванредни избори, на којима би народ јасно бирао између Груевског са једне, и Зајева и Шиптара са друге стране, представљају најбоље решење за превазилажење политичке кризе у Македонији. Да код Зорана Заева постоји елементарна политичка и национална одговорност, овакав излаз из кризе би прихватио. Извор: News Front