Најновије

Пуч против Трампа траје!

Сједињене Америчке Државе, чији сам држављанин и из којих сам се прошлог викенда вратио после врло корисних сусрета са низом вашингтонских инсајдера, у својој скоро двоиповековној историји нису имале ситуацију поредиву са садашњом. Малтене целокупни двостраначки естаблишмент престонице уједињен је у систематском, ектрауставном и(ли) илегалном отпору демократски изабраном председнику и мерама које жели да спроведе сходно својој предизборној платформи и уставним овлашћењима.

Срђа Трифковић (Фото: Медија центар Београд)

Пише: Срђа Трифковић Тзв. дубока држава је неформална, али сада сасвим очевидна и чврста спрега шефова безбедносно-обавештајних структура, вишег чиновништва, мејнстрим медијске машине, политичког дуопола, војно-индустријског комплекса и специјалних лобистичких интереса. Она је неподложна контроли бирача и независних институција, а од првог дана је супротстављена Доналду Трампу, јер се он дрзнуо током кампање да дирне у три свете краве елитног консензуса: неспутану имиграцију, третман Русије као непријатеља и „слободну трговину“.
И пре инаугурације ова је вишеглава хидра повукла низ важних потеза: са политички мотивисаним тврдњама обавештајних структура САД о руском хаковању, изнетим децембра 2016, а шест недеља потом и одлуком ултралибералних судија на Западној обали да суспендују Трампов председнички декрет о ограничавању имиграције. Уследило је медијско линчовање тек именованог саветника за националну безбедност Мајкла Флина, поборника детанта са Русијом, које је крунисано његовом оставком, а затим и покушај истоветног третмана секретара за правосуђе Џефа Сешнса. Истовремено, водећи заговорник естаблишментског консензуса унутар Трамповог тима потпредседник Мајк Пенс пред страним лидерима на безбедносној конференцији у Минхену 17-19. фебруара, а потом у седиштима ЕУ и НАТО у Бриселу, давао је изјаве које су у изразитој супротности са претходно најављеним Трамповим потезима и ставовима – проЕУ и НАТО заувек – али које су од претходно забринутих европских домаћина похваљене као одраз његове „пунолетности“.

Трампово одустајање на руском питању

Знак Трамповог одустајања од једне уистину нове кооперативне стратегије према Русији представља именовање генерала Макмастера на Флинов упражњени положај. Реч је о осведоченом русофобу, који је протеклих година добар део свог времена посветио разради стратегије и тактике евентуалног рата САД (НАТО) против Руске Федерације. Вредно је помена да је Макмастерово именовање свесрдно поздравио сенатор Џон Мекејн из Аризоне, Трампов неуморни критичар познат по изјави да је „Путин убица и лаже свако ко друкчије каже!“ Трампова тежња да побољша односе са Москвом наишла је на тврђи отпор у америчкој престоници од ма ког другог аспекта његове политике. Међу републиканцима на антируском фронту, по обичају, предњаче Мекејн и његов колега Линдзи Грејем – за које Трамп каже да „вазда желе да започну Трећи светски рат“). Сенатор Грејем је такође био на минхенском форуму, где је обећао да ће ове године „шутирати Русе у стражњицу“ на Капитол хилу. Такве изливе приземне атавистичке мржње према Русији нисмо имали чак ни у време Стаљина, Хрушчова, Брежњева или Андропова. По руском питању, да поновимо, Трамп је већ попустио пред естаблишментом – укључујући неоконзервативне и неолибералне „трустове мозгова“, тврдо крило Конгреса и лобисте војно-индустријског комплекса, који већ годинама следе русофобни дискурс уз свесрдну медијску подршку. Много је каријера у америчкој престоници изграђено и много је милијарди долара зарађено на тези да је Русија агресивна, непредвидива, предмодерна ауторитарна сила и претња америчким „вредностима“ и интересима. Русофоби не само што се нису предали већ сад имају иницијативу. Трамп им се није жустро супротставио око Флина, а потом је дао бизарну изјаву да би Русија требало да „врати“ Крим Украјини, именовао Мекмастерса за Флиновог наследника и естаблишментског русофоба Хантсмена за амбасадора у Москви. Он је тиме обезвредио плодове свог наизглед конструктивног телефонског разговора са Путином – а да притом није себи зарадио никакве поене међу противницима, који су и даље опсесивно фокусирани на његове наводно проблематичне односе са Москвом. Напротив, они се осећају охрабрени да ескалирају саботажу свега шта долази из Беле куће. Намирисали су крв и само ће још жешће кренути у нове нападе. После Флина и Сешнса на мети ће бити Келиен Конвеј, па Трампов главни политички саветник Стив Бенон, а на крају, наравно, и сам Трамп.

Саботажа чиновничког апарата

Што је посебно опасно по уставни поредак, отпори Трампу америчког естаблишмента увелико се огледају и у директној, отвореној и систематској саботажи унутар државног апарата. Почело је последњег дана јануара, када је преко хиљаду чиновника Стејт департмента потписало тзв. „дисидентски меморандум“ против председничког декрета о ограничавању имиграције и „подизања зида према свету“. Портпарол Беле куће Шон Спајсер је ово прокоментарисао изјавом да би бирократе требало да поднесу оставке ако се не слажу са председником. Са друге стране, став естаблишмента у опроштајном говору колегама сажео је Обамин подсекретар за контролу наоружања Том Кантримен, рекавши им да треба да остану на својим положајима да би „бранили амерички Устав“! Пренебрегао је чињеницу да је одбрана устава у надлежности Врховног суда САД, а не државних чиновника који су се заклели да ће тај исти устав поштовати и да ће спроводити легитимне налоге извршне власти. Што се медија тиче, сцена је већ позната, али да поменемо управо објављену детаљну анализу нестраначког Центра за медијске студије (Медиа Ресеарцх Центер), према којој је 88 одсто ТВ извештаја у првих 30 дана Трамповог мандата било антагонистички интонирано („хостиле”). Анализа тона и садржаја вечерњих емисија вести на водећим националним мрежама АБЦ, НБЦ анд ЦБС обухватила је 16 сати извештаја о новом председнику и његовим сарадницима, што је 54 одсто укупно емитованог програма. Није реч о председнику ненаклоњеним интервјуима са антитрамповским саговорницима, који су апсолутно доминирали ТВ временом већ и о теоретски фактуалним извештајима и коментарима номинално неутралних новинара наведених мрежа. Да наведемо један од безбројних примера: 6. фебруара водитељ ударног вечерњег дневника ЦБС Скот Пели је емисију отворио рекавши, „Данас је био дан испуњен председничким изјавама које су се разишле са реалношћу“. Интензивно пратећи све водеће ТВ канале током боравка у САД, могу да потврдим да је овакав подсмешљиви цинизам рутинска ствар у емисијама које претендују да буду вести, а не редакцијски коментари и мишљења. Да се вратимо на медијски охрабривану саботажу од стране теоретски нестраначког трајног чиновничког апарата. Само десет дана по инаугурацији Вашингтон пост од 31. јануара са задовољством је констатовао да „расте талас противљења међу службеницима федералног државног апарата који су задужени да спроводе агенду новог председника“. Према водећем гласилу вашингтонског естаблишмента, они се „стално консултују са недавно смењеним политички именованим функционерима из Обаминог доба шта могу да учине у супротстављању Трамповим иницијативама, а неки су преко социјалних мрежа почели да анонимно пуштају вести о променама које намеравају да спроведу функционери које је именовао Трамп... Стотине њих похађању радионице о правима и како да испоље грађанску непослушност... Један анонимни службеник је најавио да ће незадовољни бирократи отезати са радом, да ће цурити информације медијима и јачати отпор одлукама са којима се не слажу“. И заиста цуре потоцима, непрекидно.

Позиви на војни удар

Упитан да ли су такви отпори легитимни, смењени Обамин помоћник државног секретара за демократију и људска права Том Малиновски чак је рекао да јесу „уколико целокупна бирократија осећа да њихов врховни командант представља претњу националној безбедности САД“! Уистину је скандалозно да један донедавно високи амерички државни функционер подстиче припаднике чиновничког апарата да себи присвоје право да процењују квалификованост легално изабраног шефа државе да врши своју функцију. Ово представља атак на уставне и демократске институције уистину без преседана у америчкој историји. Активна саботажа извршне власти од стране трајног чиновничког апарата представља већ сад озбиљну претњу Трамповом програму. Проблем илуструје чињеница да федерална бирократија представља монолитни бастион либералног естаблишмента: током предизборне кампање, целих 95 одсто донација запослених у 14 федералних агенција припало је Хилари Клинтон. Обамина бивша висока функционерка у Министарству одбране Роза Брукс (на слици испод) чак призива војни удар против Трампове администрације „ако то буде једини начин да се он смени“. „Трампове прве недеље као председника показују да је он заиста онолико луд колико су сви страховали“, рекла је она. (Ко су ти „сви“? За њу очигледно бирачи који су гласали за Трампа не постоје.) „Једна могућност за коју бих донедавно рекла да је незамислива у САД јесте војни пуч или барем одбијање војних првака да извршавају неке наредбе“, закључила је госпо(ђиц)а Брукс. Ово је, наравно, далеко више од пуке констатације, поготово кад долази из уста донедавне одговорне функционерке претходне администрације. Реч је о чину подстицања, о активном подстреку не само цивилним функционерима него и војним старешинама да откажу послушност. Лидер демократа у Представничком дому Ненси Пелоси већ је почетком фебруара поменула могућност Трамповог импичмента. Тај њен поклич су потом прихватиле бројне „невладине организације“ које финансира Џорџ Сорош. У другој седмици јануара Си-ен-ен је објавио скандалозне детаље о наводном обавештајном досијеу „Базфид“, добијеном из британских извора, којим се Трамп оптужује да је уцењен од Руса, који су наводно снимили његове компромитујуће сексуалне индискреције током посете Москви 2013. Премда је бивши агент МИ6 од кога је „досије“ добијен одавно дискредитован, премда су његови конкретни наводи или недоказиви или доказано измишљени, прича је данима имала медијску пролазност и доприносила систематски ствараном утиску да, када је о Русији и Русима реч, Трамп крије неке мрачне тајне.

Компромитација "руским везама"

Њујорк Тајмс је 19. јануара, дан уочи инаугурације, долио уље на ту ватру својим извештајем да ФБИ, ЦИА, НСА и Секретаријат за финансије мотре на неколико личности повезаних са Трамповом кампањом за које се сумња да имаје руске везе. И други медији су се надовезали на причу о „мултиагенцијској радној групи задуженој за координацију истрага широм владиног апарата“. Опет се поставља питање како је једна тако деликатна информација о тајној операцији директно процурила у медије. Вредно је помена да потом о тој међуагенцијској радној групи више ништа није јављено, што указује на скромне домете досадашње истраге – али ко то још памти? Почетком фебруара појављују се медијски извештаји да је ФБИ крајем прошле године снимио телефонски разговор између Трамповог тек именованог саветника за националну безбедност Мајкла Флина (тада приватног грађанина) и руског амбасадора Сергеја Кисљака. Снимак је тобоже био плод рутинског надзора над амбасадором, а не прислушкивања чланова Трампове кампање. Транскрипти наводно указују да се једна од тема дотакла Обаминих управо проглашених нових санкција против Русије премда је Флин претходно рекао да о томе није било говора. Флин се на крају понео као војник и џентлмен и дао је оставку – чему је кумовао потпредседник Пенс – али је остало отворено питање: (1) ко је овластио ФБИ да без судског налога прислушкује разговоре једног америчког грађанина са ма киме, па макар и руским амбасадором; и (2) ко је те врло поверљиве и осетљиве податке глатко сервирао медијима и са којом намером. Потом 14. фебруара Њујорк Тајмс цитира „четворо садашњих и бивших америчких функционера“ који су изнели тврдњу да је Трампова кампања имала „вишекратно поновљене контакте са руским обавештајцима високог ранга“. Трампов тим је одмах негирао ове тврдње, а и сам лист се онако узгред оградио примедбом да наведене оптужбе нису поткрепљене доказима о координацији између Трампове кампање и Руса. Жељени ефекат свеједно је постигнут: где је дима ту је и ватре, Трамп и његови људи нешто крију. Оперативци дубоке државе у самом срцу обавештајно-безбедносног апарата употребили су своје вољне сараднике у медијској машини да лансирају штетне тврдње у циљу даље дискредитације председника, знајући притом да новинаре, њихове саучеснике, штите привилегије Првог амандмана Устава САД од сведочења под заклетвом или кривичног поступка.

Превага "flyover country"

Затим 1. марта Wасхингтон Пост пише да је секретар за правосуђе Џеф Сешнс најмање двапут имао сусрете са руским амабасадором Кисљаком током кампање, једном на скупу у Херитиџ фондацији и једном у Сешнсовој сенатској канцеларији. У карактеристичном маниру вашингтонских оперативаца, Пост сугерише да су ти сусрети у супротности са Сешнсовим сведочењем у процесу потврђивања његовог именовања пред Сенатом да није имао контакте са Русима. Међутим, овде је битан контекст који Пост не помиње. Сешнс је своју (савршено истиниту) тврдњу изнео у одговору на питање да ли је са Русима имао контакте у својству функционера Трампове кампање; а само питање је изричито постављено у контексту тзв. досијеа о наводним везама Трампове кампање и Руса. Сешнсови ранији сусрети са руским амбасадором били су стриктно у његовом својству сенатора и члана Одбора за оружане снаге. То је Вашингтон пост, наравно, прећутао, стварајући утисак – који су оберучке прихватили легиони коментатора – да је Сешнс лагао под заклетвом, због чега треба да поднесе оставку или чак да заглави затвор због кривоклетства. Истог дана, извештавајући о „афери Сешнс“, Њујорк Тајмс је указао да је у последњим данима и недељама пред Трампову инаугурацију Обамина Бела кућа „јурила да сачува“ обавештајне податке о наводним руским везама са Трамповом кампањом. Из самог текста сасвим је јасно да нема ни говора о „чувању“ тих података, већ о њиховом ширењу у што већем кругу владиних агенција и установа, чак 16 њих, и њихових функционера који у нека нормална времена нису на листи прималаца обавештајних анализа Агенције за националну безбедност (НСА). Намера одлазеће администрације била је јасна: да широм државног апарата (цитирамо Њујорк Тајмс) „остави обавештајни траг за државне истражне органе“ – и, наравно, за саучеснике у медијима, којима су све те тобоже поверљиве, а притом непроверене и недоказане информације истог часа прослеђиване од стране оперативаца у обавештајним структурама. До које су мере те структуре ван контроле указују и најновији документи Викиликса, преко 8.000 њих, о ЦИА техникама сајбер-контроле над мобилним телефонима и телевизорима грађана над којима та агенција теоретски не сме да врши надзор унутар САД. Укратко, ово је дубока држава САД на делу. Није чак ни потребна формална завера, јер сви њени елементи функционишу по спонтаној матрици својег система вредности и интереса – премда у понашању и односима између кључних елемената обавештајних структура, чиновничког апарата и медија несумњиво јесте присутна завереничка спремност на кршење закона. Она је очигледна у моменталном цурењу поверљивих информација из државних установа у редакције водећих естаблишментских медија. Учесници у том процесу имају дубок презир према демократским институцијама и према „деплорабилним“, гађења достојним моронима који возе пикап тракове, пију Бад Лајт, верују у Бога и настањују „земљу прелета“ (флyовер цоунтрy) између две обале, дуж којих наравно живи сав пристојан свет. Елити дубоке државе још увек је несхватљиво да је 8. новембра заиста превагнула та презрена маса, која још увек своје морално и политичко утемељење налази у традиционалним вредностима породице и локалне заједнице.

"Сибирски кандидат"

У самом срцу напада на Трампа је фејк њуз, лажни сценарио по коме су руски агенти, по Путиновом личном налогу, извели хакерски напад на Демократски национални комитет и на лични мејл Џона Подесте, шефа кампање Хилари Клинтон, да би дискредитовали Клинтонову и помогли Трампу да победи. Сходно овом наративу, Трамп је свакако нелегитиман председник. Он је у најбољем случају несвесна Путинова марионета, „сибирски кандидат“ (алузија на манџуријског), а у најгорем вољни саучесник у велеиздајничком злочину са предумишљајем. Притом сам дискурс увелико има параноидно-хистерични тон. То што после вишемесечне истраге ни ФБИ ни истражни одбори оба дома Конгреса нису нашли никакав доказ о умешаности Руса, то што још нема ни говора о неким оптужницама против ма кога, само „доказује“ колико су Руси препредени и опасни. Исто тако нема никаквих доказа да је ма ко из Трамповог тима био умешан – вероватно је у случају ДНЦ реч о цурењу података Викиликсу од стране победника Бернија Сандерса, незадовољних проклинтоновском пристрасношћу партијске машине – али се у данашњем Вашингтону пуко изражавање сумње у медијско-естаблишменски наратив третира као доказ да је и сам скептик по дефиницији Путинов пион. И најобичнији рутински сусрет са неким руским дипломатом у контексту неког скупа на коме су биле присутне десетине припадника дипломатског кора других земаља у данашњем се Вашингтону третира као доказ сумњивих веза које треба истражити са априорном претпоставком кривице за велеиздају. Том и таквом атмосфером параноидне хистерије није никада могао да се похвали покојни сенатор Џо Макарти; али другови Ђержински и Вишински би на такав свеопшти ниво патриотске будности били несумњиво поносни. Што се тиче Трампових тврдњи о прислушкивању његовог торња у Њујорку, медији су их, наравно, одмах одбацили као апсурдне. Бивши председник Обама је негирао да је такву операцију наредио, а то је потврдио и његов бивши главни обавештајац Џејмс Клапер. Међутим, из њихових врло пажљиво срочених демантија назире се могућност да је налог сходно Закону о надзору страних обавештајаца из 1978 (Фореигн Интеллигенце Сурвеилланце Ацт ФИСА) заправо постојао, али није дошао из Беле куће, него из Секретаријата за правосуђе, на чијем је челу била Обамина послушница Лорета Линч (на слици изнад). (О свему томе је детаљно писао Ендру Макарти у Нешнел ривју.) Одговор би могао да уследи после свестране истраге, али је проблем да би њу требало да воде исти они кадрови ФБИ који су део проблема, а не решења.

Дубока држава још много година

Како је прошле недеље указао Патрик Бјукенан, ничим доказано руско хаковање Демократског националног комитета је евентуално проблем, али не и скандал. Прави скандал је, по њему, на другој страни: ко све унутар владе САД активно ради на покушајима дискредитовања и политичке ликвидације Председника САД? Јер они су истински носиоци субверзије и разградње демократских институција. Још је можда прерано рећи да је непуна два месеца по својој инаугурацији председник Трамп поражен од стране двопартијског естаблишмента, али знакови нису охрабрујући – поготову на плану односа са Русијом и ревизије пројекта глобалне империје. Оперативци америчке дубоке државе супротстављени су Трампу а приори. Његово одбацивање економског глобализма и прихватање реализма у спољној политици је у супротности са њиховим идеолошким убеђењима и интересима израженим у моћи и новцу. Они представљају „вашингтонску мочвару“, чије исушивање је Трамп у много наврата најавио током предизборне кампање. Та мочвара већ сада озбиљно прети да прогута 45. председника САД. Проблем који ствара спој детериторијализоване стратешке парадигме као плод месијанских идеја о америчкој изузетности и превисоки степен контроле који је Бела кућа присвојила над употребом војне силе у односу на законодавну власт, нажалост, остаје присутан и под Трампом. Идеологизована „спољнополитичка заједница“ хегемониста унутар вашингтонског Белтвеја изгледа да га је успешно приморала на одустајање од једне квалитативно нове глобалне стратегије. Инхерентно неспособна за рационалну процену ризика и бенефита, опијена сопственим еликсиром изузетности, незамењивости и самоименованог глобалног лидерства, та квазиелита и даље тежи да очува „доминацију комплетног спектра“. На штету Америке и остатка света, њени посвећеници наставиће да одбацују упозорења Џона Мершајмера и других реалиста, дијагностичара империјалног деклинизма. Првих шест Трампових недеља указују да ће за још много година дубока држава задржати своје неприкосновено доминантне позиције у управљању спољном политиком САД. Са тимом који укључује Мајка Пенса, Рекса Тилерсона, Џима Матиса и Мекмастера, парадигма неоконзервативно-неолибералног дуопола наставиће да битно утиче на формирање спољне политике и војнобезбедносне стратегије САД. Њени носиоци наставиће да одбацују геополитички реализам: ни под Трампом неће бити ревизије основних поставки велике стратегије, нити (као што је он најављивао током кампање) трезвене процене рационално дефинисаних националних интереса САД. Оперативци за тако нешто нису способни а приори: њихово прихватање реализма било би у супротности са њиховим светоназором и интересима израженим у моћи и новцу, који изискују наставак стратегије глобалног хегемонизма и вођења сталних ратова без краја и конца.

Свет је и даље у опасности

Сходно томе, и под Трампом контролори спољне и безбедносне политике САД наставиће да представљају претњу светском миру и стабилности. И даље морамо бити спремни на опасност од тешко контролисаних кризних ескалација, потенцијално далеко озбиљнијих од кубанске кризе 1962. Као и у претходних четврт столећа од краја хладног рата, вашингтонски естаблишмент понашаће се у супротности како са рационално дефинисаним интересима сопствене нације тако и са пробицима заједничке, егзистенцијално угрожене цивилизације на обе стране Атлантика. Споља и даље у целини безбедна, изнутра раздирана дубљим поделама него икад од Линколнове изборне победе 1860, Америка је ушла у период наглог опадања релативне моћи у односу на остали свет; а свет се упркос томе суочава са наставком америчке опсесије глобалном хегемонијом, са потенцијално трагичним последицама за све. Да завршим на личној ноти. Ја као држављанин САД, који је положио заклетву приликом натурализације да поштујем Устав те државе, волим Америку. Свакако не ову Америку разуларене антидемократске елите, која је навикла да хара и светом и сопственом земљом, остављајући за собом материјалну и моралну пустош где год загосподари – већ ону још увек, хвала Богу, постојећу Америку која је (наизглед) победила 8. новембра, Америку која није у супротности са мојим гранитно чврстим српским коренима и вредностима... Америку у залазак сунца на Пацифику и у освит зоре у Јужној Каролини, Америку златно-житних поља Средњег Запада и сурових кањона Стеновитих планина, Америку добрих, толерантних и вредних људи, који следе аманет очева нације да буду пријатељи слободе свуда – али да не буду њени спроводиоци нигде, да не иду светом у потрази за аждајама које треба заклати. Извор: Институт за међународну политику и привреду

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА