Од младалачких и љубавних тема, до оних озбиљних као што су проституција и секте. Чини се да увек има шта да каже и то без длаке на језику. Храбра и јака, спремна да у потпуности да себе док ствара и пише.
У новој књизи бавили сте се темом секти, колико Вам је био тежак рад на тој теми?
С обзиром на то да су моји романи резултат истраживачког рада, потом паковања истог у списатељску имагинацију, уз реалистичан приказ одређене теме, било је изузетно тешко доћи до информација, потом раздвојити сензационално-таблоидне информације од чињеница. У појединим тренуцима истраживања, имала сам осећај да се вртим у истом зачараном кругу у коме се врте и моји јунаци. Велику захвалност за истрајност у истраживању дугујем својој лудости, сналажљивости али и сјајном сектологу, аутору неколико књига о сектама, Димитрију Пастуловићу, који ме је упутио на адекватне саговорнике и у проблематику секти без завијања истине у украсни целофан.
Како изгледа када одете на место где је домаћин ђаво?
Не морам и не морамо да одемо на место где је домаћин ђаво. Ђаво је свуда а на нама је колико ће се одомаћити на одређеном месту, у одређеним тренуцима или у нама самима. У почетку је то симпатична игранка, верујете да можете све што желите, где пожелите. На крају... Обично завршите на гробљу. На сопственој сахрани.
Какви су то кораци невоље?
Наизглед су крупни, брзи, жустри. Лишени су разума и размишљања о последицама. Лажљиви су. Док машта броји километре, ноге се не мичу са места, тону у живо блато жеља. Непромишљени су, али и узбудљиви. Рискантни. Нажалост, бесповратни.
Јунак у књизи каже да свако има своју земљу чуда, која је његова, а која је Ваша?
Његова, Филопова, земља чуда је спокојна, безбедна, мирна. У његовој земљи чуда се све лоше успомене бришу, добре успомене нису више успомене, већ стварност обогаћена наученом лекцијом док су се успомене први пут проживљавале. У тој, његовој земљи чуда, последице погрешних одлука не постоје, људи не убијају људе , ни речима, ни идејама, ни оружјем. Љубави се не гасе, пријатељства не продају, живот је вечност, а сатови и календари су само украси на зиду. Моја земља чуда без земље чуда мојих јунака не постоји. Као што је '''Индиго'', роман у роману, тако је и моја земља чуда састављена из стотину земљи чуда. Красна је то чајанка. Траје већ десет година. 
Све више је људи који пишу, шта мислите шта је узрок томе?
Колико људи толико и узрока. Неки пишу јер воле, без тензије да ли ће то бити објављено или не. Уживају у магији стварања. Неки пишу јер знају тачно шта желе да испричају, напишу. Ова два узрока су реткост данас. Мислим да је много оних који пишу да би постали писци него што истински уживају у чину писања, а да при том не знају шта уопште желе да кажу причом. Неки пишу јер мисле да је лако писати и да им писање може донети одређену врсту самопромоције, дивљења или аплауза. Неки пишу јер желе да живе живот њиховог омиљеног писца, не знајући да нема ничега сензационалног, гламурозног у овом ''послу'' и да је често број књига који потпишемо на промоцијама директно пропорционалан броју неплаћених рачуна. Можда ћу звучати надмено али сматрам да не може свако да пише и да писање није за свакога. Такође, рад у издаваштву ме је научио да препознам ,ко је заљубљен у оно што ствара, а ко у огледало.
Да ли је у плану наставак неке од Ваших претходних књига?
Читаоци врше велики притисак на мене да напишем наставак романа ''Индиго''. Та могућност није искључена. Можда се наставак догоди, некада. Роман који тренутно пишем носи наслов ''Профајлер'', доноси потпуно другачију тему, нове јунаке али подједанко мрачне душе, као душе претходних јунака. Извор: Правда
