То је изјавио заменик главног команданта ратне морнарице за наоружање вицеадмирал Виктор Бурсук у оквирима Међународног војно-морског сајма у Санкт-Петербургу.

Хиперсоничне ракете „Циркон“, које се тестирају у Русији од 2016. године, чиниће главни ударни систем нових подморница, а достизаће незамисливе брзине од 7-8 хиљада километара на час, што их чини неухватљивим за све постојеће системе ПВО и ПРО. Многи аналитичари сматрају да је то максимум који може да се извуче из савремених ракетних технологија. Многе гране у производњи оружја у овом тренутку су достигле граничне могућности. Тешко је, на пример, натерати метак из пушке да полети још брже, а напредно оружје високе прецизности да гађа још прецизније. Поред тога, научници у многим земљама већ дужи низ година покушавају да остваре технолошки продор који би им омогућио да направе оружје, засновано на потпуно другачијим принципима физике. Без обзира на то што су многи пројекти остали само на папиру, подаци који су добијени приликом њиховог развоја, могу да се искористе приликом стварања „оружја будућности“.

Хиперсонично оружје

Хиперсоничне летелице (авиони, ракете и пр.) - мада функционишу по истим принципима што и надзвучне - поседују и низ разлика које им омогућавају да достижу огромне брзине. На пример, већи део лета руског противбродског „Циркона“ - према подацима из отворених извора - одвија се на висинама 30-40 километара. Тамо је отпор ваздуха веома слаб, што омогућава да брзина и домет ракете буду - већи. На ту висину „Циркон“ се изводи уз помоћ мотора на чврсто гориво, који убрзава ракету до надзвучне брзине. Затим се укључује ваздушно-реактивни мотор који и изводи ракету на надзвучну брзину. Домет, према различитим прорачунима, износи од 350-500 километара. Увођење нове ракете у наоружање планирано је већ за следећу годину. Према мишљењу неких стручњака, присуство „Циркона“ у морнарици довешће до тога да ће улога носача авиона САД бити нагло ослабљена у корист руских нуклеарних крстарица и подморница које ће се по плану опремити тим ракетама. Међутим, не треба заборављати да Американци такође раде на развоју сличних система. Ту спада, на пример, хиперсонична крстарећа ракета X-51 Вејврајдер концерна Боинг. Њена тестирања трају од 2010. године док је информација о њеној спремности за производњу поверљива. Међутим, познато је да се за време пробног лета 2013. године попела на висину од 18.200 метара, где је достигла брзину преко 5,5 хиљада километара на сат и превалила 426 километара. Према очекивањима, ова ракета ће бити у наоружању САД до краја 2017. године. До таквих брзина покушавају да убрзају не само ударне системе. Познато је да низ земаља ради на развоју хиперсоничних авиона, беспилотних летелица, космоплана и космичких бродова, као и бојевих блокова балистичких ракета. Конкретно, прошле године је Пентагон саопштио да је америчка обавештајна служба 2014-2016 година забележила седам пробних лансирања кинеске хиперсоничне летелице ДФ-ЗФ. Она је наводно развила брзину око 6.000 километара на сат.

Шински топ

Још један перспективни правац у сфери наоружања представља такозвани шински топ. То је електромагнетски акцелератор масе, који убрзава метак-проводник дуж две металне шине. Другим речима, то је топ који испаљује муницију убрзавајући је помоћу електричне струје, а не барута. Код ватреног оружја, брзина метка ограничена је његовом тежином и кинетиком која се ствара за време хемијске реакције. У случају шинског топа, суперлаки метак теоретски може да се убрза до било које брзине. На пример, руски научници из Шатурске филијале Обједињеног института за високе температуре РАН прошле године су испалили на алуминијумску плочу из експерименталне шинске пушке пластични метак који је имао 15 грама. Метак се убрзао до 3 километра у секунди због чега је на мети остало позамашно удубљење. Американци такође планирају да користе шински топ у војне сврхе. Команда ратне морнарице САД разматра могућност постављања до 2020. године овог оружја на разараче класе Зумвалт. Упркос томе што перспективе пројекта, засад, нису јасне. Шински топови поседују низ мана: Као прво, веома су кабасти и заузимају много места. Као друго, потребан им је моћан извор напајања. Као треће, немогуће је за време лета кориговати путању метка испаљеног из шинског топа. Као четврто, његова убојна снага на великим раздаљинама не разликује се много од убојне снаге традиционалне артилерије средњег калибра. Међутим, у јуну прошле године председник РАН, Владимир Фортов, саопштио је да ће се руски шински топови, вероватно, користити за уништавање космичког отпада, као и за извођење сателита и терета у орбиту, о чему више можете да сазнате ОВДЕ. Који је стратешки циљ Пентагона у развоју шинског топа, прочитајте ОВДЕ.

Борбени ласер

Са ласерским оружјем за време хладног рата - како у СССР-у тако и у САД - доста се експериментисало, међутим ни један такав систем није био уведен у наоружање. Били су потребни исувише велики извори енергије да би се ласеру обезбедила убојна снага. Али, истраживања у том правцу се изводе и данас. Основни правац таквих истраживања представљају крупни покретни и стационарни системи смештени на земљи, мору или у ваздуху. Перспективне области за њихово коришћење су гађање балистичких ракета, оштећење сателита и оптичких уређаја, борба против авијације, беспилотних летелица и малих бродова и ослепљивање непријатељских војника. Најпознатији пројекат изведен у металу је амерички огледни авион опремљен хемијским ласером Боинг ЈАЛ-1 који је полетео 2002. године. Било је предвиђено да у случају постојања претње од нуклеарног рата - у критичном периоду - овај авион иде у патроле. А у случају лансирања интерконтиненталних балистичких ракета непријатеља - да их гађа мегаватним ласером на деоници убрзања. У току тестирања овај авион је погодио неколико пробних циљева, међутим 2011. године пројекат је затворен. У Пентагону су сматрали да је исувише скуп, а у интересу противракетне одбране било је одлучено да се средства усмере на усавршавање система ПРО Аегис и противракетног система Стандард. Без обзира на то, америчка војска наставља да ради на неколико перспективних ласерских пројеката. У Русији се о програму развоја бојевих ласера не зна много. Начелник Главног штаба Оружаних снага Јуриј Балујевски је 2014. године саопштио да се ради на развоју такве врсте наоружања, али није говорио о детаљима. Познато је да је у СССР акценат био на развоју ласера за ослепљивање и уништавање сателита непријатеља. Узгред, управо у Совјетском Савезу је направљен једини примерак ручног ласерског оружја који је у функцији - ласерски пиштољ без смртног исхода предвиђен за наоружавање астронаута који раде на орбиталним станицама. Више о овом пиштољу сазнајте ОВДЕ.

Микроталасни топ

Амерички научници од краја '90-их година прошлог века раде на развоју оружја које може да онеспособи непријатељског војника а да му при том не нанесе велику штету. Истраживања су ишла у неколико смерова. Један од њих је постао пројекат "Активни систем ускраћивања" (Active Denial System - ADS). То је у суштини моћни топ са микроталасним зрачењем који емитује електромагнетне осцилације у опсегу милиметарских таласа фреквенције око 94 GHz, који имају краткотрајан шок-утицај на људе. Особе изложене зрачењу осећају јак свраб и печење по читавом телу. Кроз пет секунди бол постаје неподношљив а човек постаје неспособан за ратовање и само се труди да што пре побегне што је даље могуће. Америчка војска са црном иронијом је овај утицај назвала "ефекат до виђења". Било је планирано да се системи АДС постављају на војна возила Хамер и оклопна возила Страјкер, међутим, ово оружје није добило широку примену у војсци и ограничено се користи у органима реда САД као средство за растеривање непријатељски расположене масе. У Пентагону не искључују могућност постављања моћног емитера на авион AC-130 за "бомбардовање" из ваздуха непријатељске војске без смртног исхода. Извор: fakti.org, Андреј Коц