Пише: Вилијам Енгдал
Цео геополитички спектаар Европске уније пролази кроз једну од својих најдубљих промена још од пада Совјетског Савеза пре 25 година. На мађарско-турском пословном форуму 30. јуна мађарски премијер Виктор Орбан изјавио је да Мађарска „стоји уз своје пријатеље“ и да је на страни Турске кад је у питању њен актуелни рат речима са ЕУ. Поред тога, мађарски премијер је похвалио улогу Турске у спречавању огромног продора избеглица у ЕУ, истичући, „да није Турске, Европа би сада била преплављена милионима миграната“. Он је додао да за то Турска заслужује „поштовање“. У Орбановим коментарима – иза којих су укалкулисани обрачун и провоцирање неизабраних безличних европских бирократа – крије се заправо много више од питања избеглица и националног суверенитета.
У току су тектонске промене, и то не само у Мађарској већ и широм Балкана. Та промена не укључује само Ердоганову Турску већ и Путинову Сирију. Нова балканска политика полако се ппојављује, стварајући семе раздора између тврдокорних атлантиста и прагматичних држава ЕУ, које више занимају привредни развој, благостање и безбедност њихових земаља од одбране банкротиране америчке суперсиле у стагнацији.
Орбан није дошао у Турску само да би се сликао. Он је дошао да би причао о привредним пословима. Повео је са собом пола владе и 70 пословних лидера како би разговарали о секторима у којима се развија међусобна сарадња. Орбан се, поред тога, срео приватно и са турским председником Реџепом Таипом Ердоганом и премијером Биналијем Јилдиримом.
Како је већ објављено, главно питање о којем се разговарало у Анкари била је перспектива руског природног гаса, који би се увозио преко Турског тока. Имајући у виду законски сумњиве нове америчке санкције – којима се циља на европске компаније вољне да инвестирају у руско-немачки Северни ток-2, а који би притом заобилазио Украјину – Русија убрзава са својим приоритетом завршетка градње Турског тока. Она скоро комплетира градњу гасног чворишта близу града Анапе у јужној Русији, одакле се гасовод даље наставља испод Црног мора, а затим пролази кроз Турску и продужава преко бугарске и грчке границе.
Најновије ужасно глупе америчке санкције – усмерене између осталог и на Иран и Северну Кореју – кажњавају немачке и аустријске фирме које улажу у Северни ток-2 (који креће од Санкт Петербурга) под тврдњом да ништа од тог посла није у складу са међународним законом. Према гледишту америчког председника, таква предузећа се морају санкционисати изван њихове територијалне надлежности, што се означава термином „екстратериторијалност“.
Објављивање нових санкција, усмерених против Северног тока-2, је довело до убрзавања градње гасовода на Црном мору, и за сада се иде испред рока. Извођач Гаспромовог пројекта – Свис Алсеас – од маја је положио око 15 миља гасовода испод површине мора. Први од два паралелна гасовода биће отворен у марту 2018, док је за други предвиђено да се пусти у погон 2019. године. Процењује се да ће укупни капацитет достићи 15,75 милијарди кубика природног гаса, односно 32 милијарде кад оба гасовода почну да раде синхронизовано. Овде ствари постају интересантне.
Новоизабрани бугарски премијер Бојко Борисов почетком јула објавио је да намерава да потпише уговор о транзиту гаса са суседном Србијом (која, узгред речено, није чланица ЕУ и највероватније никад неће то постати, имајући у виду њене јаке везе са Русијом). У оквиру тог споразума предвиђено је да Србија на крају добије 10 милијарди кубних метара Гаспромовог гаса преко Турске.
Премијер Александар Вучић је 29. јуна преузео место председника Србије, а Ана Брнабић је постала премијер. Она је у парламенту изјавила да ће тежити „балансираној спољној политици“, као и да ће њена влада тежити посебно добрим односима са Русијом и Кином. Вашингтон се оштро противио доласку Александра Вулина на место министра одбране због његове познате проруске оријентације. Вучић се лично срео са Владимиром Путином недељу дана пре председничких избора и тиме потврдио блиске односе између Русије и Србије.
Мађарска влада је 5. јула потписала споразум којим ће примати гас из Турског тока. Раније ове године састали су се председник Русије и премијер Мађарске и разговарали о мађарском учешћу у пројекту Турског тока. Поред тога, било је речи и о руској градњи нуклеарних реактора у Мађарској.
На Светском нафтном конгресу, одржаном у Истанбулу од 9. до 11. јула, турски председник Ердоган је јасно ставио до знања да његова земља жели да постане енергетско чвориште између истока и запада, севера и југа. Речју, испуњавају се сви услови о престројавању балканских земаља, Турске и Русије.
Децембра 2014. године, након заседања Бриселске комисије (коју је подржао Вашингтон), Бугарска влада била је притиснута да откаже транзит Гаспромовог гаса преко гасовода Јужни ток у бугарску луку Бургас. Тада је руски председник Путин објавио да је Јужни ток мртав. Русија је започела преговоре са Турском око Турског тока непосредно након тога.
Како би избегао казнене законе ЕУ, Гаспромов Турски ток, који пролази кроз саму Турску, завршиће се на турско-бугарској граници, а други могући крак ће бити у месту Лилебургаз у турском региону Мармарис, што је близу турско-грчке границе. Од те тачке ће свака земља моћи да купује и договара изградњу својих цевовода повезаних са Турским током. Закон Европске уније забрањује Гаспрому да гради и управља цевоводима унутар ЕУ.
Како су у последње време ставови Брисела постајали све иритантнији, земље Источне Европе – посебно Мађарска, Чешка и Бугарска – окренуле су се источно ка Евроазији, а пре свега Русији, Кини и њиховим све већим инфраструктурним пројектима, попут Пута свиле и других евроазијских пројеката.
Током посете руског председника Будимпешти у фебруару 2017. Мађарска је са групом Росатом, руском државном нуклеарном компанијом, потписала уговор вредан 17 милијарди долара за градњу два реактора у нуклеарној станици Пакс, једином нуклеарном реактору у овој земљи. Русија такође има 51 одсто акција у компанији Савез за нуклеарну снагу (Nuclear Power Alliance), која ће се, заједно са чешком Шкодом, надметати на тендерима за чешка нуклеарна постројења. Према новом чешком енергетском националном програму, смањење нивоа угљендиоксида (према критеријумима ЕУ) види се у нуклеарној енергији, као што то ради и Мађарска.
Турска влада је такође изабрала руску компанију Росатом да јој изгради прво нуклеарно постројење – Акују NPP – и то са четири реактора на обалама јужног дела Турске, веома близу Кипра. Прва јединица кошта 20 милијарди долара, и изградиће је руско-турски конзорцијум заједно са турском грађевинском фирмом Ченгиз-Каљон-Колин (CKK). Постројење ће бити у оперативном стању од 2023. године.
Данас, када су САД и Западна Европа замрзле инвестиције у нуклеарној технологији и изгубили квалификовану радну снагу у том сектору, Русија се појављује као светски лидер у извозу нуклеарне технологије са преко 60 одсто удела на светском тржишту.
Арева, највећи европски произвођач нуклеарних постројења, није постигао ни један једини уговор са страним понуђачем још од 2007. године. Вестингхаус, амерички највећи произвођач нуклеарних постројења, благо речено, пролази кроз јако тешка времена. Питсбург група за нуклеарне послове продата је јапанској Тошиби. Вестингхаус, који се скоро обавезао да ће снабдевати четири нова америчка реактора, растрзан је између прекорачења трошкова у пословању и тужби, тако да је прогласио банкрот. Са друге стране, Русија има уговоре за градњу 34 реактора у 13 земаља, и процењује се да је читава вредност пројеката 300 милијарди долара.
Значај ових уговора које је Русија склопила са Мађарском, Чешком, Србијом, Бугарском и Турском стварају ужас у Вашингтону, утолико већи што пред политички банкротираним Бриселом и Немачком, која губи своја знамења, главу диже и преварени Балтички регион.
Цео овај контекст потврђује Ердоганова најава да ће Турска купити неколико батерија руског ПВО система С-400 у вредности од 2,4 милијарде доларе, упркос напорима Трампове администрације и НАТО да то зауставе. Војни експерти оцењују напредни С-400 као најспособније и најсмртоносније ПВО оружје на планети, што је оцена до које не добацује систем Патриот, који је Вашингтон желео да прода Турској.
Чињеница да неколико балканских земаља очигледно развија своје привредне односе са Русијом и Турском показује праву реалност Европске раз-уније, наспрам Европске уније, која је некад толико обећавала. Будаласта одлука Европске комисије да одведе на суд Мађарску, Чешку и Пољску због одбијања да приме избеглице по обавезним квотама ЕУ само шири јаз између истока и запада ЕУ.
Политичке конструкције с врха надоле – какве ствара ЕУ са свим својим антидемократским институцијама попут Европске комисије и Европског парламента, које сузбијају основна национална права својим садо-мазо карактером – потпуно су неизбежне. Као што искуство Вашингтона као једине суперсила после пада Совјетског Савеза то показује, модел актера са високим шансама наспрам аутсајдера више није одржив. Хистерични лавеж оних који најгласније лају то и показује. Шиптари спремају напад, 160.000 наоружаних људи чека дозволу да нападне Србију. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Нови Стандард
