Пише: Петар Искендеров

Очигледно не без утицаја критике од стране европских савезника, вођство САД је одлучило да посведочи своју пажњу ка проблемима континента, а у том смислу и његовог источног дела. Међутим, председник Доналд Трамп би издао себе ако и ту не би демонстрирао свој „бизнис приступ“. Заправо: уверивши државе Југоисточне Европе у непромењену америчку подршку, он је кроз уста свог потпредседника ставио до знања да они морају да узму обезбеђење сопствених интереса у своје руке. Па тако и „кроз главу“ Брисела. Председник Трамп је том приликом поново долио уље на ватру унутарамеричког политичког сукоба, оптуживши Конгрес за тежњу да подрије односе САД са Русијом.

„Наши односи са Русијом налазе се на невиђено ниском и опасном нивоу. Можете захвалити Конгресу, ти исти људи не могу нам дати чак ни лек“, изјавио је Трамп посредством Тwиттер-а. Међутим, истовремено је потпредседник Мајкл Пенс током своје источноевропске турнеје озвучио неколико другачијих изјава, оптуживши Русију за тежњу да „дестабилизује“ Балкан и отргне регион од Запада.

Антируска реторика потпредседника Пенса достигла је посебну температуру током његове посете Црној Гори, на самиту Јадранске повеље. „Овде, на западном Балкану, Русија ради на дестабилизацији региона, подрива строј демократских држава и одељује вас једне од других и од остале Европе“, застрашивао је Мајкл Пенс у Подгорици окупљене лидере Црне Горе, Хрватске, Албаније, Словеније, Србије, Босне и Херцеговине, Македоније, као и самопроглашеног Косова. „Уверавам вас да САД одбацују било какав покушај примене силе, претње или застрашивања у том региону или изван његових граница“ и привржене су „учвршћивању односа који би ојачале везе међу европскх друштава, Западног Балкана и САД“, на крају је обећао Пенс.

Међутим, као што је познато, ђаво се скрива у детаљима, па због тога важније питање представљају конкретни предлози и обећања које је балканским лидерима донео Пенс. А они носе веома чудан карактер. У суштини, Трампова администрација предлаже својим партнерима у Југоисточној Европи да почну да изграђују сопствене интеграционе механизме и економске моделе изван оквира ЕУ и мимо воље Брисела, не обазирући се на политичке губитке и финансијске трошкове, но зато дејствујући у оквирима спољнополитичких и економских приоритета САД.

Међу наведеним моделима требало би посебно истаћи два. Први је енергетски, и он прати циљ забијања клина у односима држава Европе (па у том смислу и балканског региона) са Русијом у области испоруке енергетских ресурса како би се рашчистило место за америчке извознике течног природног гаса. Под одређени удар санкција већ су потпале чак и најкрупније европске енергетске компаније, које сарађују са Москвом на пројектима Северни ток и Северни ток-2, али то и јесте тај сами бизнис приступ који предвиђа удаљавање конкуренције са тржишта свим доступним средствима.

Други модел, промоција такозваног пројекта Међуморје. Према расположивим информацијама, Трампова администрација види у указаном моделу (који потиче од немачких пројеката „Средње Европе“ старих један век и циљева „Мале Антанте“ из међуратног периода) згодно средство да се цео регион од Балтичког до Црног и Средоземног мора извуче испод контроле Брисела и да се ту обезбеди војно-политичко и финансијско присуство изван формата ЕУ и НАТО. У овом тренутку најактивније присталице идеје Међуморја су Пољска, прибалтичке земље, као и Румунија у одређеном степену. Но у перспективи је могуће прикључење пројекту и других држава региона, које су традиционално окренуте ка Вашингтону, а не Бриселу.

Речју, Трампова администрација и не жели да скрива тесну везу енергетике и Међуморја. Још пре јулског самита „велике двадесеторке“, амерички председник је, иступајући у Варшави, обећао државама региона “алтернативне испоруке“ енергената у оквирима „нове енергетске политике“ САД.

Међутим, Србија и балканске земље, оцењујући политику САД у региону, морале би имати у виду не само политичке и финансијско-економске трошкове од уласка у америчке пројекте него и конкретне војне ризике. На пример, попут оних на које упозорава турски часопис Yени Çаğ на својим страницама преко Абдула Агара, једног од водећих безбедносних стручњака Турске. Према његовим речима, САД (чија се очекивања на Блиском истоку „нису оправдала“), изабрале су прицрноморски регион у својству још једног свог терена. „Украјина је веома важан терен за конкуренцију. Слична слика карактеристична је и за Грузију. Но главна борба је у Сирији и Ираку“, указује Абдула Агар и подсећа: „Од сада Запад залази било куда не ради стабилности, него ради хаоса, који одговара његовим интересима“. Говорећи о активизацији војних маневара у региону под патронатом САД, он је посебно истакао следећи моменат: „Маневри САД у Црноморском региону представљају демонстрацију силе. Они негативно утичу на безбедност региона. Као што је познато, две од три основне тачке напетости у свету налазе се у Црноморском базену. То су Балкан и Кавказ. У тренутку кад је свеопшта пажња усмерена на Блиски исток, на Кавказу и на Балкану можемо увидети ратове „четврте генерације“. Према мишљењу Трампа, грешке које је Обама дозволио у Сирији обезбедиле су преимућство Русији и Ирану“.

Чак и традиционално потпуно прозападно настројена Хрватска, изгледа да је помало збуње     на новим спољнополитичким стилом Беле куће. Борба за Јадран је завршена и сада САД желе Балкан у целини – упозорава између осталих хрватско издање Адванце. „Ма какав био руски утицај на Балкану, за људе попут америчког потпредседника тај утицај је опасан и велики“, тако је веома иронично Адванце окарактерисао расуђивање Мајкла Пенса о „руској претњи“.

Говорећи о перспективама узајамне сарадње САД са балканским земљама, треба имати у виду још једну околност. Трампова администрација уме добро да броји новац – како свој, тако и туђи. Због тога је више него наивно од ње очекивати геополитичку или енергетску хуманост. Довољно је сетити се изјаве Доналда Трампа о „застарелом“ формату НАТО или о дуговима за колективну одбрану Немачке, Француске и других водећих земаља чланица Североатланске алијансе.

Тако да за Србију и њене суседе у региону тешко да има смисла да посебно активно прате трајекторију Беле куће. Ова трајекторија може у потпуности довести до финансијског ћорсокака, ако не и регионалног сукоба. Користи од праха на Балкану има још увек више него довољно. Погледајте ОВДЕ шта Руси кажу, ко је прави непријатељ Вашингтона. Извор: Фонд стратешке културе