Премијерка Брнабић рекла је да на донорској картици коју је потписала пише ''Пристајем да се у случају мождане смрти моји органи и ткива могу употребити за лечење других људи''. Она је истакла да је то тренутак када ви немате шта да изгубите, али зато можете да помогнете неком од хиљада људи који се налазе у животно безизлазној ситуацији.
„Потписати донорску картицу не кошта ништа, не изискује напор, али истовремено пружа велику наду за оне који су животно угрожени, јер су донирање органа и трансплантације за многе једина шанса да продуже живот и добију шансу. Донирање органа је тема која је оптерећена предрасудама и стално се о њој дебатује. Задатак институција и целог друштва је да је прихвате и да успоставе друштвени консензус о значају донирања. Улога појединаца веома је важна, јер ми као појединци потписујемо донорске картице и помажемо једни другима. Чињеница је да се у Србији на листи чекања за трансплантацију органа налази много људи и да један донор може да спаси до четири живота“, навела је Брнабић.
Према њеним речима, добар је осећај помоћи другима и дати допринос друштву у коме живите. У демократској земљи, додала је, донирање органа је ваш лични избор који вам нико не може одузети нити наметнути.
„Према медицинским статистикама, шанса да нам је орган потребан, двадесет пута је већа него да будемо донори и треба да будемо свесни да ће трансплантација органа једнога дана можда затребати управо вама или вашој породици“, нагласила је премијерка.
Директор Фонда Б92 Веран Матић такође је међу потписницима донорске картице. Он каже да се међу документима који су увек уз њега налазе картице које документују његову крвну групу и податак да је добровољни давалац крви (с више од тридесет давања), да је давалац и по позиву ако је некоме хитно потребно, да даје и тромбоците, картица о томе да је добровољни потенцијални давалац коштане сржи, као и картица да је давалац органа у случају смрти.
„Мислим да је ствар људскости и елементарног идентитета сматрати да сваки грађанин има сличну свест – да се све ово подразумева, и да се дају само основни подаци који би помогли да се реализује брже и успешније спашавање живота оних којима су потребни крв, деривати крви, коштана срж или поједини органи“, указао је Матић.
Директорка Центра за културну деконтаминацију Борка Павићевић рекла је да је за њу завештање органа значило и одређени пробој кроз страх од смрти. Вољу да се суочи са коначношћу. Како је агностик, а разуме вернике, оне који су то искрено и уз уверења, а не зато што је питање вере ствар политичке и националне подобности, рецимо и да је завештање органа чин који опет, може да начини само човек.
„Па зато сматрам да је човеку и дато да живи са другим људима, на овој земљи за сада, и да са њима подели оно што има. Живот је смисао живота. Поред свега што се у њему збива, што човек чини када уништава, свет је леп, земља је лепа, природа чудесна, море је чудо кога људске очи виде. И тако је пре нас, и биће после нас и неко ће то видети, баш као што ће видети и сву лепоту коју је човек створио као градитељ, као уметник, као наследник, и као родитељ. Можда је завештање органа и прилика да још неко, као и ви све то, сву лепоту, види и доживи. Ако затреба, а увек некоме нешто треба, сви припадамо човечанству, из тога проистиче и наша слобода избора и одговорност. Да делимо и једно и друго, па напред“, навела је Павићевић.
Новинарка Инсајдера Даница Вученић, као донор органа, оценила је да би желела да живи у друштву у којој се донорство подразумева и у коме донори нису вест. „Заправо, било би дивно да кључно питање у Србији не буде зашто је неко потписао донорску картицу, већ зашто није, јер би то значило да смо дилеме и дебате завршили и да је хуманост постала саставни део наше друштвене стварности, наша свакодневница“, нагласила је она.
ТВ новинар Милош Миловановић сматра да донорство није питање избора, него могућности и околности. Уколико имамо могућност да помогнемо, додао је он, а околности нас ставе у ситуацију да то заиста можемо да учинимо, онда дилема не постоји.
„Штавише, постоји обавеза да то и урадимо. Не постоји лепши осећај од првог тренутка родитељства. Са срећом због давања живота вероватно се могу упоредити једино осећај и сазнање о спасавању и продужавању живота. Зато је дан када сам поносно потписао донорску картицу за мене један од најзначајнијих“, нагласио је Миловановић.
ТВ лице Сузана Златановић, познатија као Луна Лу, рекла је једном да је разговарајући о теми донирања органа с најразличитијим људима, схватила да ми живимо у Царству сујеверја. Многи не желе о томе “ни да мисле” да не би привлачили несрећу, истакла је, а камоли да о томе "причају наглас".
„Друга ствар је страх да ће се с њима нешто десити уколико потпишу картицу, да ће их неко киднаповати или ће их у здравственом систему преварити, прогласити болесним и украсти им орган зарад личне користи. Сценарији се заиста крећу од научно-фантастичних до комично-бизарних“, речи су Луне Лу.
И глумац Драган Бјелогрлић нагласио је да је донор од 2000. године и то један од првих у Србији, пошто његова донорска картица носи једноцифрен број.
„Премда не познајем никога ко има супротан став о овој теми од мене, срамотна чињеница је да смо на дну европске лествице по броју донираних органа. Жао ми је што има много ствари због којих човек може да се стиди у Србији, а ово је сигурно једна од њих“, изјавио је Бјелогрлић.
Његова колегиница Тања Бошковић такође је донор и истакла је да у свом послу често у прилици да оживи дивне људе, истинске хероине, да им врати дух на сцену како би и после много година њихове речи могле да се зачују.
„Тако сам и кампању “Најважнији позив у животу”, коју Хемофарм Фондација реализује у сарадњи с Министарством здравља, схватила као чин подједнаке узвишености, којом мали човек на овом “дуњалуку” ипак може да учини готово божанско дело и неком продужи живот. Размишљала сам да ћу и ја можда једном бити у ситуацији да примим орган. И то се никад не зна. Посебно када су ми лекари Биомедицине рекли да је двадесет пута већа шанса да ће ми затребати туђи орган него да мој орган оде неком за трансплантацију“, рекла је Бошковић.
Писац Владимир Арсенијевић рекао је да је постао донор органа зато што је обезнађен - премда не и изненађен! - чињеницом да је Србија, са само три донора органа на милион становника, на самом дну лествице међу европским земљама у којима је у просеку двадесет донора на милион становника и зато што сматра да је свако настојање да се то тужно стање промени вредно активне подршке.
„Зато што ми то дарује један крајње посебан осећај да и након смрти могу да будем од користи а не потпадам под атавистичко веровање да смо као особе пуки збир наших саставних делова“, навео је Арсенијевић.
Прочитајте ОВДЕ шта је Ер Србија урадила након скандала са забраном путовања 11-годишњем аутистичном дечаку?
Извор: Данас
