Пише Момир Булатовић
Позив Александра Вучића, председника Републике Србије, на широки дијалог око Косова и Метохије са циљем да се утврди највиши могући степен националног јединства о том животно важном питању, заслужио је пажњу и реакције многих актера политичког живота. Не само у Србији. Разумие се да су ствари тек на почетку и да ће бити нужно наставак пропратити са највећом пажњом.
Позив на дијалог са првог мјста у државној управи увек заслужује похвалу, а нарочито када се ради о сложеном, а важном питању као што су одлуке о државној политици према Космету, као саставном делу територије и услову очувања државног јединства Србије. Посебно ако је намера позивара да заиста саслуша све аргументе и уколико поседује способност да их, заједно са најширом јавношћу, оцени по значају. Дијалог би тада постигао пуни смисао будући да би одлуке, које свакако морају донети изабрани представници државе, имале веће шансе да буду озбиљно промишљене и усклађене са виталним државним интересима. Али, важно је имати у виду — било дијалога, или не, био он плодотворан или јалов, одлуке ће увек припадати актуелном државном врху. И слава и срамота.
Кључне речи позива биле су реалност (која мора бити уважена) и митови (којих се, коначно, треба ослободити). То допунско објашњење није појаснило, већ је додатно повећало недоумице. Јер, већ се то видело, реалност није једнозначна и за све актере иста. За неке су митови реалност, а реалност је за друге митска. Ипак, у том очекиваном колоплету истина и заблуда, стварности и привида, појављују се питања о којима се најрадије ћути. Иако се односе на несумњиву и прилично болну реалност, нераскидиво везану уз тему расправе.
Једно од њих је оцена политике коју је према КиМ спроводио и персонификовао Слободан Милошевић. Од измена Устава Србије и повратка КиМ у јединствени државни поредак, до оружане борбе против терористичке ОВК и НАТО агресора. Да ли је он био ратни злочинац, или борац за очување своје државе? До када може да траје завера ћутања о чињеници да је, супротно законима ове државе, Слободан Милошевић био изручен Хашком трибуналу, да би тамо био свирепо уморен?
Да ли је 5. октобар 2000. године био почетак новог демократског „пролећа“ или се радило о наставку агресије коју је извршио НАТО? Коначно, од каквог је значаја чињеница да је Зоран Ђинђић, премијер Србије и дугогодишњи миљеник Запада, убијен у времену када је показао пуну одлучност да брани Косово и Метохију као нераздвојни дио Србије?
Неки одговори су већ дати, иако тек у назнакама. Након превише времена, државни врх Србије се придружио обележавању успомене на херојство војника са Кошара. Уз обећање да ће им убрзо бити посвећено трајно и достојно обиљежје. Коначно! Јер су такви хероји све то и још много више заслужили. Али ако су они хероји (што је несумњиво), зар такви нису и њихови команданти генерали Лазаревић и Павковић? И њихов врховни командант — Слободан Милошевић! Зар није тачно да је тзв. Ослободилачка војска Косова (ОВК) била на листи терористичких организација Стејт департмента САД у време када је СР Југославија почела борбу против ње?
Да ли је већ заборављено признање наших ондашњих противника, дато још 2005. године изјавом Строуба Талбота, заменика државног секретара у Клинтоновој администрацији и главног америчког преговарача током рата?
„Док су нације широм региона тежиле да реформишу своју привреду, ублаже етничке тензије и успоставе грађанско друштво, Београд као да је уживао у континуираном кретању у супротном правцу. Није нимало чудо што су се Југославија и НАТО нашли у сукобу. Најбоље објашњење за рат који је НАТО започео јесте отпор Југославије ширим трендовима политичких и економских реформи, а не тежак положај косовских Албанаца.“
Улога Слободана Милошевића је, дакле, била вишеструко значајна и немогуће ју је и даље третирати прећуткивањем. Претходни председници Србије, Борис Тадић и Томислав Николић, ипак су се били определили да о њој не говоре. Разуме се, то је више рекло о њима и њиховим способностима, него о самом Слободану Милошевићу. На реду је Александар Вучић. Готово да је прозвао сам себе.
Прочитајте ОВДЕ зашто је Србија стално у кризи са суседним земљама, а све их решава Вучић! Ево и како! И шта нас очекује.
Извор: rs.sputniknews
