Pravda

Sa Trampovom administracijom koja je u posledje vreme fokusirana uglavnom na unutrašnju politiku – čak i dok Mulerova istraga o Rusiji i dalje visi nad Trampovom glavom – moć i uticaj SAD-a na Bliskom istoku se povlači, nastavljaju se neuspešne politike koje je implementirala Obamina administracija, što rezultira vakuumom u moći koji treba popuniti, a jedna zemlja se pojavila spremna da preuzme američko mesto. Kao što Blumber piše: “Izraelci i Turci, Egipćani i Jordanci – svi oni utabavaju put ka Kremlju u nadi da će Vladimir Putin, novi gospodar Bliskog istoka, osigurati njihove interese i rešiti njihove probleme“. I sada je Saudijska Arabija najnoviji kandidat koji će se prijateljski okrenuti ka Kremlju, posle susreta Salmana i Putina. Na vrhu njegovog dnevnog reda je obuzdavanje Irana, bliskog ruskog saveznika kog većina arapskih zemlja u Zalivu smatra smrtnim neprijateljem. Kao što Blumberg ističe, do nedavno je Vašington bio jedina destinacija za takve lidere. Međutim, sada je “američka moć u regionu očigledno u opadanju,“ dokazujući uspeh ruske vojne intervencije u Siriji, koja je uspela ne samo da potisne pretnju lokalne Islamske države, već je zadržala predsednika Bašara al Asada na vlasti nakon nekoliko godina američkog insistiranja da on mora otići. “To je promenilo stvarnost, ravnotežu moći na terenu,“ rekao je Denis Ros, američki bivši šef pregovaračkog sporazuma Mideast, koji je savetovao nekoliko predsednika od DŽordža H. V. Buša do Baraka Obame. “Putin je uspeo da Rusiju načini bitnim faktorom na Bliskom istoku. Zato vidite konstantan tok posetilaca Bliskog istoga koji idu u Moskvu“. Tu je takođe i novac: Kako piše RT, zajednički rusko-saudijski fond za ulaganje u energetski sektor je uspostavljen i imaće  milijardu dolara. Novak je rekao da je Rusija “fokusirana na razvoj saradnje sa Saudijskom Arabijom ne samo unutar okvira OPEC-a, već i izvan kartela,“ uključujući energetski sektor, sektor električne energije i obnovljive izvore energije. Osim toga, očekuje se da će Moskva i Rijad najaviti nove investicione platforme i proizvodne projekte. Prošle nedelje je generalni direktor ruskog Direktnog investicionog fonda (RDIF) Kiril Dmitriev pohvalio značajne rezultate u investicionoj saradnji izmešu RDIF-a i Javnog investicionog fonda Saudijske Arabije (PIF). 2015.godine su dva suverena fonda pristala na partnerstvo, uspostavljajući zajedničku platformu od 10 milijardi dolara i inicirajući nekoliko investicionih poslova. RDIF je takođe potpisao sporazum o saradnji sa Generalnim investicionim organom Saudijske Arabije (SAGIA), da zajednički traži investicione projekte u Rusiji. SAGIA treba da dovede ruske kompanije na arapsko tržište. Ipak, Putinov uspeh će doneti probleme, jer, kako se konfliktni zahtevi nagomilavaju, neće biti lako nove posetioce poslati kući zadovoljne. “Što više pokušavate da usvojite poziciju bavljenja svim stranama, više ćete otkrivati da je teško igrati tu igru,“ rekao je Ros. Naravno, Moskva je bila velika sila na Bliskom istoku tokom Hladnog rata, naoružavajući arapske države protiv Izraela, međutim, kako se komunizam srušio krajem 1980-godina, tako se srušio i uticaj Rusije. Kada su SAD napale Irak kako bi srušile Sadama Huseina, Rusija je bila posmatrač, u nemogućnosti da uradi išta više od protesta. Međutim, stvari su počele da se okreću 2013. godine, kada su SAD pod Obamom odlučile da ne napadnu Asada. Dve godine kasnije, Putin je poslao vojsku i avione da ga odbrane. Veći deo američkih lokalnih saveznika je čvrsto bio u kampanji “Asad mora otići.“ Oni su bili razočarani kada američka vojna sila nije bila raspoređena kako bi ga isterali. Ruska snaga u regionu je porasla “jer je Obama to dozvolio,“ rekao je Kaled Batarfi, profesor na Univerzitetu Alfaisal u DŽedi u Saudijskoj Arabiji. “Nažalost, on se u velikoj meri povukao sa Bliskog istoka“. Taj stav je široko rasprostranjen. Prošlog meseca ga je otvoreno izrazio turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, koji je godinama pozivao na američku akciju protiv Asada. Razgovori sa SAD “nisu mogli steći nikakve rezultate,“ rekao je on. I, kao što je već rečeno, Turska se sada ujedinila sa Rusijom i Iranom u planu za deeskalaciju konflikta. To je “postizanje rezultata,“ rekao je Erdogan. Pre dve godine, tenzije između Putina i Erdogana su pretile da će proključati, nakon što je turska vojska srušila ruski avion na sirijskoj granici. Prošlog petka je ruski predsednik odleteo u Ankaru na večeru sa svojim turskim kolegom i “prijateljem,“ koji se složio da kupi ruske S-400 PVO raketne sisteme, čime je naljutio članice NATO-a. U međuvremenu, u najbizarnijem preokretu, Saudijci, koji su finansirali pobunjenike koji su se borili protiv Asada kao i radikalne grupe Al Kaide, a prema rečima Hilari Klinton – čak i samu Islamsku državu, sada sarađuju sa Rusijom u pridobijanju opozicije da se ujedine za mirovne pregovore – koji će verovatno zacementirati sirijskog lidera na vlasti, čak i ako se Saudijska Arabija odvojila od svog dugogodišnjeg saveznika Katara. Američki saveznici sa Bliskog istoka su uglavnom pozdravili promenu američkog predsednika, kao i težak razgovor Donalda Trampa o izazivanju Irana. Međutim, zasad je on zaglavljen blizu politike svog prethodnika u Siriji, koncentrišući se na borbu protiv Islamske države, a ne Asada. Dakle, s obzirom da se cilj promene režima u Siriji povlači, prioriteti su se promenili. Saudijci i druge sile arapskog Zaliva pozivaju Rusiju da smanji ulogu Irana u Siriji, gde Teheran podržava Hezbolah i druge šiitske milicije pružajući im vojsku za ofanzivu na Asada. “Rusiji je bolje da ne bude na jednoj strani. To je ključna poruka,“ rekao je za Blumberg Abdulhalek Abdula, politički analitičar sa sedištem u UAE. “Tu je kralj, koji predstavlja zemlje arapskog Zaliva, i koji dolazi u Rusiju. A Rusija to mora uzeti u obzir“. Međutim, svako očekivanje koje saudijski monarh može imati o ubacivanju raskola između Rusije i Irana će uskoro biti poraženo: Putin neće promeniti svoj stav prema Iranu kako bi zadovoljio želje Saudijske Arabije, rekla je osoba bliska Kremlju. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu, koji je posetio Rusiju četiri puta u proteklih 18 meseci, takođe je otkrio da je teško uticati na ruskog lidera. U avgustu je Netanjahu rekao Putinu da je rastuće uporište Irana u Siriji “neprihvatljivo.“ U septembru je on za CNN rekao da Iranci pokušavaju da “kolonizuju“ Siriju u cilju “uništavanja nas i osvajanja Bliskog istoka“. Međutim, Rusija je odbila njegov zahtev za tampon zonu unutar Sirije koja bi snage Irana i Hezbolaha držala na udaljenosti od 60 kilometara od izraelske granice, rekla je osoba koja je upoznata sa ovim pitanjem u Moskvi. Umesto toga, Rusija je ponudila zonu za isključenje od 5 kilometara, rekla je ova osoba. Uživajući u svojoj novostvorenoj poziciji, Rusija je takođe odbacila zahtev SAD da reku Eufrat načini granicom između sirijske vladine vojske i snaga koje podržavaju SAD u istočnoj Siriji. Ovo je dovelo do trke za zarobljavanje teritorije od boraca Islamske države koji su se povlačili u strateškom graničnom regionu bogatom naftom, i trenutno se manifestuje u borbi za kontrolu nad Deir Ez Zorom. Istovremeno, Rusija je uspela da održi otvorene kanale komunikacije sa svim stranama, od Irana do Saudijske Arabije i palestinske islamističke grupe Hamas do Izrael, rekao je Ajam Kamel, direktor u Evroazijskoj grupi za Bliski istok i Severnu Afriku. Iako Rusija nije omogućila tampon zonu, ona ima prećutni dogovor da dozvoljava Izraelu da sprovodi vazdušne napade protiv Hezbolaha u Siriji, rekao je Andrej Kortunov, generalni direktor ruskog Saveta za međunarodne poslove, istraživačke grupe koju je osnovao Kremlj. To je posredovanje, zajedno sa Egiptom, da se okonča decenijski inter-palestinski razor između Fataha na Zapadnoj obali i Hamas u Gazi. Putin je pozvao suparničke libijske frakcije u Moskvu, nakon što niz mirovnih napora od strane drugih zemalja nije doneo ništa. Rusija je postala vodeći investitor u iračkom Kurdistanu bogatom naftom, i bila je jedna od retkih svetskih sila koje su se uzdržavale od osuđivanja nedavnog glasanja o nezavisnosti. Ono što najviše iznenađuje je to da, u ekonomskom smislu, takmičenje za uticaj izgleda dramatično jednostrano: američki BDP je 13 puta veći od ruskog. Međutim, to nije uvek odlučujući faktor, rekao je Aleksandar Zotov, ambasador Moskve u Siriji od 1989. do 1994. godine. “Ponekad imate dva boksera u ringu, jedan je ogroman sa nabreklim mišićima, a drugi je manji, ali spetniji, i ima bolju tehniku,“ rekao je on. Iako je ekonomija ograničavajući faktor za Rusiju, Putin ima još jednu materijalnu prednost nad američkim predsednicima, kaže Pol Salem, potpredsednik Instituta za Bliski istok u Vašingtonu. On nema Kongres o kom treba da vodi računa, i nema izbore na kojima može imati rizik od poraza. Putin je tu već skoro dve decenije, što je mnogo vremena u geopolitici, sa “vrlo konzistentnim rukovodstvom, konzistentnom porukom,“ rekao je Salem. “On govori ono što radi, i radi ono što govori“. Uspon Rusije je stigao kada su američki političari postali preokupirani Azijom, a američka javnost umorna od ratova na Bliskom istoku – to je nešto što su i Obama i Tramp priznali. Naravno, “Vašington ostaje neophonda sila u regionu,“ rekao je Kamel. Ali njegova posvećenost tradicionalnim savezima slabi, rekao je on, i to je ohrabrilo regionalne lidere da ograde svoje zaloge. Kako Blumberg zaključuje: “Svi razmišljaju o Kremlju.“ Da li je NATO upravo ušao u borbu za Crno more sa Rusijom, pročitajte OVDE. Izvor: webtribune.rs