Поред јединица размештених на свом југу (стижу брзо у Украјину преко Ростова или Керченског мореуза), Русија је током две последње године поставила и две нове армије, од којих је једна - тенковска. А штаб такве армије је орган који руководи дубоком операцијом. Уосталом, тенковска армија је офанзивна формација која је у стању да за само који дан избије на Дњепар - ако добије такву наредбу.
Русија на Криму има 40-50 хиљада војника, плус Црноморску ратну флоту појачану са десетак нових бродова и подморница.
Руска армија је 2014-те, практично само командоским јединицама, за пар дана неутралисала целу украјинску војну групацију на полуострву, упркос томе што се Украјина безмало 25 година спремала за одбрану Крима. И то: управо од Русије.
Москва само на Криму има (заједно са морнарицом) више од 100.000 војника и официра.
Ако се овоме придодају армије Доњецке и Луганске Републике - а то је 35.000 људи под оружјем, при чему тај број може бити брзо удвостручен - јасно је да Русија и ДНР и ЛНР могу брзо у борбу убацити око 200.000 људи.
Ако се узме у обзир апсолутна техничка супериорност руске армије - то би требало да буде довољно да цео „посао“ против Украјине буде завршен за недељу или две. Наравно, треба имати у виду да би било потребно одређено време да се очисте велики градови, у којима је могућа појава градске гериле, и за ликвидацију малих мобилних банди по селима.
Зато би основно питање било: шта даље радити са људима и територијом?
Ради „кажњавања Украјине“, Русија би морала да уништи њене оружане снаге и систем управљања, а без могућности да одмах створи нови систем. А то би значило понављање онога што су Американци направили у Ираку.
Независно од свега - нећемо још дуго чекати на коначно решавање „украјинског питања“.
Већ 2019. треба да профункционишу гасоводи „Северни ток-2“ и „Турски ток“!
То ће одмах потпуно нивелисати остатке прихода кијевског државног буџета и - што је још важније - остатке значаја Украјине у глобалној и европској политици..
Истина, у свему постоји и једно „али“.
Некада сам писао да нам за све фали година или две. Међутим, кијевски режим сада показује такву неспособност за живот да ризикује да не добаци ни до 2018-те, а камоли до 2019-те.
У том случају би власт Русије морала да доноси нетипичне одлуке „у ходу“. Сматрам да је она за то способна.
Прочитајте ОВДЕ зашто Русија и Америка о судбини Украјине одлучују у српској престоници.
Извор: fakti.org/ Ростислав Ишћенко
