Најновије

ЛАЗАНСКИ: А онда се појавио Владимир Владимирович Путин и...

Шта је показао Безбедносни форум 2018. у Минхену? Осим повишених тензија између Израела и Ирана и већ пословичне русофобије од стране САД и Украјине Европска унија показује прве знакове замора од праћења америчких потеза према Русији. Односно, некима је у ЕУ већ доста штете коју трпе од тренутка државног удара у Украјини 2014. године.

Мирослав Лазански (Фото: Јутјуб)

Пише: Мирослав Лазански
Пошто су подржали пучисте, подржали санкције Русији, сада плаћају економску цену тих потеза.
Можемо ли онда да претпоставимо, сада можда звучи фантастично, да ће у неком будућем времену неки догађаји у Русији и неки догађаји у Украјини довести до тога да ове две државе опет пожеле да се уједине? Или супротно, зашто оно што је започело са Југославијом 1991. године и одмах затим са Совјетским Савезом и Чехословачком не може да се настави даље? Одакле уверење да ће Европа вечно бити стабилна? Односно, зашто Украјина не може да се распадне? Истина, она је већ остала без Крима, јер  тамо је од 1991. постојало незадовољно становништво које је тежило уједињењу са Русијом и онда је то и дочекало. У источној Украјини, уз Русе и већина Украјинаца говори руски језик, но то више личи на Ирце који говоре енглески, али себе ипак сматрају Ирцима, или као у Белгији где половина становништва говори француски, а себе сматра Белгијанцима.
Дакле, све је могуће, ако НАТО директно уђе у Украјину и покуша да се приближи њеним источним границама, а то је нож под трбухом Русије, Москва ће тренутно војно интервенисати и узети простор до реке Дњепар, чиме би Украјина била и тотално подељена. И због тога неће бити никаквог рата између НАТО-а и Русије, јер је Русија војно супериорна у том делу Европе, а ширење НАТО-а на исток показаће се као велика грешка Вашингтона.
Русија је после распада Совјетског Савеза била уморна од трке у наоружавању, изолационизма и претензија на доминацију у свету. У Москви, у време Бориса Јељцина нису много размишљали о могућим реакцијама „вероватног противника“. Многи су у Русији веровали у доброг ујка Сема, који ће им поклонити демократију и помоћи им да уђу у „цивилизовани свет“. Веровали су да демократска и капиталистичка Русија нема непријатеља. Ипак, у Вашингтону нису поверовали у руско одушевљење миром и сарадњом, руску добру вољу тумачили су као слабост, руску тежњу ка демилитаризацији и обустављању трке у наоружавању схватили су као последицу пораза у хладном рату. А како га је Москва изгубила, Русију је требало распарчати, опљчакати и дефинитивно уништити као самосталну државу.  
Некако у то време уследила је и холивудска продукција филмова, нови талас америчке кинематографије са јаком русофобијском оријентацијом, заправо, прожет антируском хистеријом будући су Руси приказани као терористи, криминалци и насилници против којих је све дозвољено да би се заштитио „цивилизовани свет“. Посткомунистичка и постсоцијалистичка Русија приказивана је као држава мафије, тотално криминализована земља која представља претњу читавом свету, али пре свега претњу за америчку националну безбедност. Констатовано је постојање „непосредне опасности за националне интересе и безбедност САД од стране организованог криминала у Русији, који продубљује нестабилност у огромној нуклеарној држави“.  
У геополитичкој теорији и у званичној доктрини америчке националне безбедности, у активностима америчких специјалних служби, и у спољној политици Вашингтона, у културној политици америчке филмске индустрије, али и у формирању мњења америчког естаблишмента већ годинама је исти тренд русофобије. Америка је кренула у стварање новог светског поретка против Русије, науштрб Русије и на рушевинама Русије. У моделу новог светског поретка за Русију нема места, њена територија се сматра слободним простором са богатим природним ресурсима које треба поделити на утицајне сфере САД и њених савезника да би се обезбедила равнотежа њихових интереса. У тој игри, неки стратези у Вашингтону рачунали су и на Кину и нудили јој улогу регионалне супердржаве која би добила контролу над Сибиром, Јапан би требао да буде слободан играч у америчком тиму у замену за контролу руског Далеког истока, Европа треба да пристане да остане у сфери америчке хегемоније у замену за колонизацију Украјине и Прибалтика. Да би се ућуткала Турска нуди јој се да, заједно са САД, изврше колонизацију средњеазијских република. Русија се у тим плановима третира као „геополитичка црна рупа“, огромна неподељена територија, која се може искористити као компензација другим водећим земљама за неке моралне и материјалне незгоде проузроковане америчком „благом хегемонијом“. Иначе ће свет, по америчким стратезима, утонути у анархију и хаос, у којем ће „руски криминалци и терористи изазвати светску катастрофу“.
Гнусан лик Русије плански је стваран годинама, јер су колонизација и уништење Русије веома пробитачан геополитички подухват за светску олигархију. Равнотежа прихода и расхода у остварењу ове геополитичке замисли годинама су коштала Русију на стотине милијарди долара, све је то био плен-профит транснационалног капитала, коштала су Москву и двоструког смањења националног дохотка, пропуштене добити од најмање 100 милијарди долара, подлезању политичким притисцима од стране Запада, одливу мозгова у иностранство…
А онда се у Минхену 2007. године појавио Владимир Владимирович Путин и рекао: „Свет није само ваш…“ Од Безбедносног форума 2007. сваки следећи Безбедносни форум има печат Владимира Путина…
Прочитајте ОВДЕ колумну Лазанског са насловом "Кореја је једна, само ко ће је ујединити?"
Извор: rs.sputniknews.com

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

Бонус видео

Да ли је ракетна криза на Пацифику смирена или не? о томе са својим гостима је разговарао Мирослав Лазански.
ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА