Pravda

Piše: Nikola Malović Običan čovek sa saznanjem na čemu je to osovljen današnji poredak može da se obriše, ali je ipak gušt gledati u koloru, umesto u crno-beloj tehnici. U duhu mladosti je da bude revolucionarna, a u duhu zrelosti da bude konzervativna. U sve starijoj Evropi, pa i u Srbiji i Crnoj Gori, establišment se ubi da podiđe duhu starosti – pouzdanoj glasačkoj masi – jer je u duhu starosti da ne razume ič od komplikovane prožimajuće geopolitičke svakodnevice. Stari ljudi kao i deca žele da v-e-r-u-j-u, pa im političari na vlasti pričaju priče, što se preciznije zove storytelling  iliti umetnost političkog zavođenja pričom. Dete lažemo da bismo mu pojednostavili život i učinili ga shvatljivijim, dočim vladajuće strukture medijskim iznutricama varaju seniore, postepeno ih uvlačeći u kolaboraciju. Jer se od penzionera traži glas za trku prema nacionalnom dnu. Ako je ok da sve odluke koje jesu ili će biti donete u našim tzv. parlamentima nemaju nikakvu snagu dok ih ne aminuje prokurator – nije ok da ostanemo i bez crkvene organizacije. Jer jedino ona može da stane u kraj rastakanju svih vrednosti na kojima i dalje opstaju nade u bolje sutra. Ne negde tamo daleko, nego nade u bolje sutra ovde – gde smo ili gde smo svoji na svome. Kako će to Srpska pravoslavna crkva uraditi, i da li će, ja ne znam. Ono što vidim od mora do Dunava jesu duše razapete između klasičnog rodoljubivog narativa i storytellinga o denacifikaciji kao preduslovu.Srpska je crkva sve bogatija, sve bliža uniji s Rimom, i sve otuđenija od naroda koji se takođe razlabavio u veri pa dopušta da mu se pred očima novotari. Glagolom kojim završava minula rečenica počinje kvarenje tradicije kojoj ništa nije nedostajalo, jer da jeste – zar bi opstala vekovima? Današnju crkvu da li bi prepoznao patrijarh Pavle? Od boljeg života u 2018. nema ništa. Čemu se običan čovek u rasprodatim zemljama može nadati? I na osnovu kojih ekonomskih parametara? Sa stažom koji uskoro ulazi u punoletstvo pričam kako je NJegoševa Crna Gora bila zemlja bez puteva, bez škola, bez bolnica, bez privrede, bez, bez, bez… ali je imala duhovnu i moralnu vertikalu, te tako opstala do mere da očara za nju prebogatu Boku Kotorsku da joj se pridruži 1813. u državotvornom smislu, te je bila idol ustaničkoj, takođe slobodarskoj Srbiji. Danas su i Srbija i Crna Gora, na način koji nikad neće biti predočen seniorima tokom vesti u trajanju minut-dva, geografije bez ikakve šanse za dugoročni bolji život, iako su – paradoksalno – ovo jedine geografije na kojima naš narod, s drugim narodima i narodnostima u suživotu, može proživeti vek dostojan čoveka. Ukoliko se u godini pred nama prizna otcepljenje Kosova pod bilo kojom formulacijom, ključevi sudbina onih kojima je do slobode, samostalnosti i suverenosti – biće samo u rukama SPC. Ukoliko se pojavi patrijarh, te pozove narod da stane uza nj, ako anatemama izopšti vučije i dačije, ako pozove sestrinske pravoslavne crkve da mu se nađu na strani, što bi se – realno – dogodilo, ako pozove na nepriznavanje veleizdajničkih potpisa od Briselskog sporazuma naovamo, imaćemo državu. Po koju cenu, ne znam, ali znam da bombardovani ponovo biti nećemo. Ukoliko se Srpska pravoslavna crkva ne projavi u 2018. g, godini projektovanog priznavanja Kosova, suštinski će prestati da postoji kao organizacija. Ne računajući one kojima je jedina vera u srebrnjake Jude Iskariotskoga, Srbima će preostati samo vera u Isusa Hrista. A kako američki ambasador provocira Srbiju za praznike, pogledajte OVDE. Izvor: IN4S