Pravda

Debate o odnosima EU–Rusija aktuelizovane su odlukom predsednika Evropske komisije Žan-Klod Junkera da prihvati poziv Kremlja i prisustvuje radu biznis foruma u Sankt Peterburgu. Junker je prvi lider neke institucije EU koji se sastao sa Vladimirom Putinom od jula 2014, kada su zavedene sankcije. Putin je od tada izbegavao putovanja u zemlje EU, ispoljavajući na taj način svoje nezadovoljstvo, a tokom nedavne posete Grčkoj oštro je kritikovao politiku Zapada optužujući EU i SAD da guše trgovinsku i energetsku saradnju sa Rusijom. Evropska politika prema Rusiji definisana je principima koje su šefovi diplomatija formulisali u martu: svaka izmena režima sankcija uslovljena je mirovnim sporazumom oko Ukrajine i propraćena pozivom na efikasniju odbranu od različitih „ruskih pretnji”. Pod teškom senkom Ukrajine gotovo je izvesno da će EU na samitu krajem meseca za još šest meseci produžiti sankcije koje važe do 31. jula. Tome u prilog ide i rezolucija koju je Evropski parlament izglasao 12. maja, u kojoj se kaže da pritiske na Rusiju treba pojačati, a sankcije produžiti zbog progona krimskih Tatara na teritoriji okupiranog Krima. G-7 se na nedavnom sastanku u Japanu takođe složio da produži sankcije. Šef poljske diplomatije saopštio je u Briselu da je produženje „gotovo izvesno”, što je u skladu sa mišljenjem šefice diplomatije EU Federike Mogerini, baš kao i Britanije, Francuske, Švedske, Poljske i baltičkih zemalja. Ispostavlja se, međutim, da EU nije homogena kako se na prvi pogled čini. U vreme kada referendum u Britaniji privlači najveću pažnju kao najozbiljniji izazov evropskom jedinstvu, i sankcije Moskvi doprinose dodatnoj koroziji jedinstva. Evropski lideri mnogo puta su rekli da sankcije neće biti ukinute sve dok se u potpunosti ne realizuje sporazum iz Minska iz februara 2015. o prekidu neprijateljstava u Ukrajini, ali nikada nisu tvrdili da „meni” sankcija ne može da bude promenjen. Najviše se, naravno, prati pozicija Nemačke, čiji su odnosi sa Rusijom na najnižoj tački od vremena hladnog rata. Kancelarka Angela Merkel je u startu ukrajinske krize bila protivnik sankcija, ali je s vremenom popustila pred snažnim pritiscima s druge strane Atlantika, gde su sankcije omiljeno oružje. Čvrstina prema Rusiji je zvanična politika Berlina, ali Nemačka počinje obazrivo i postupno da radi na ublažavanju sankcija, rizikujući nezadovoljstvo SAD jer je Barak Obama nedavno u Hanoveru ponovo pozvao EU na podršku kaznenim merama. Nemački ministar privrede Zigmar Gabrijel je u martu apelovao na EU da pokuša da stvori uslove kako bi se sankcije Rusiji eliminisale do leta. Nemačko-ruska trgovina smanjila se za 12 milijardi evra, što je četvrtina razmene u periodu 2014–2015, zbog čega najjačoj privredi EU preti da zbog sankcija izgubi čak 400.000 radnih mesta. Sve veći broj članica EU od prošle godine počinje da shvata kolika se cena plaća. Evropska komisija procenjuje da su sankcije privredni rast EU tokom 2015. smanjile za 0,3 odsto. Direktne investicije EU u Rusiju pale su sa 69 milijardi dolara 2013. na 23 milijarde godinu dana kasnije. Junker je prošlog oktobra uzburkao duhove u Briselu izjavom da „više ne možemo ovako” u konfrontaciji sa Rusijom i da Evropa ne treba da sledi „diktat” SAD. Italija, Mađarska i Grčka su se u martu usprotivile „automatskom” produžavanju sankcija. Pridružuju im se Španija, Portugalija, Bugarska, Slovačka, Kipar. Austrijski predsednik Hajnc Fišer tvrdi da sankcije „ne mogu da budu dugoročno rešenje” i da samo nanose štetu obema stranama. Donji dom francuskog parlamenta je, protivno uputstvima socijalističke vlade, krajem aprila izglasao neobavezujuću odluku o ukidanju sankcija, a većina francuskih senatora je ovog meseca podržala rezoluciju kojom se od vlade traži da „postupno i kontrolisano” odustane od režima sankcija jer su ruske kontramere donele štete francuskoj poljoprivredi. Grupa narodnjaka u Evropskom parlamentu zahtevala je da se ukine zabrana davanja viza šefovima ruskih obaveštajnih službi jer to šteti saradnji u dijalogu u borbi protiv terorizma. Sve glasniji zahtevi da se nešto promeni u politici sankcija poklapaju se i sa zaključkom da se nisu ostvarila predviđanja da će kaznene mere baciti Rusiju na kolena i Putina prisiliti da popusti. Rusija, nema sumnje, plaća visoku cenu, ali ruski ministar za ekonomski razvoj saopštio je ovih dana da će se Rusija, uprkos padu cene nafte na svetskom tržištu, do kraja 2016. vratiti privrednom rastu, pre svega zahvaljujući domaćem finansiranju i privatizacijama firmi kakve su „Rosnjeft” ili „Alrosa”, koji je gigant proizvodnje dijamanata. Rusija se, tvrde eksperti, sasvim prilagodila režimu sankcija, na koji je uzvratila kontrasankcijama EU. U ambijentu u kome danas tek svaki treći Evropljanin „tenziju sa Rusijom” vidi kao neposrednu opasnost, a diplomatska aktivnost između Brisela i Moskve se intenzivira, polako se stvaraju uslovi za ukidanje sankcija koje nanose štetu obema stranama. Izvor: Politika