Pravda

Piše: Vinko Pandurević, general u penziji Vojske Srbije i VRS Bez da se upuštamo u dublju i širu analizu geopolitičkih, političkih, vojnih, međunarodnih i drugih procesa koji su doveli do samoproglašene „kosovske nezavisnosti“ i nastanka Kosova kao države u pokušaju, odnosno kvazi države, samo ćemo analizirati postupke prištinskih vlasti i njenih institucija u geopolitičkom i međunarodnom okviru, pre svega njihov odnos prema sponzorima „kosovske nezavisnosti“, kao i odnos prema Srbiji i drugima koji „kosovsku samostalnost“ ne prihvataju. Današnje prištinske vlasti, kao i one prethodne, koje su proistekle iz pobunjeničkih separatističkih i odmetničkih struktura, došavši na vlast iz „šume“, planski i precizno vođene od strane svojih mentora (SAD, Velika Britanija, Nemačka i dr.) bile su vešto ukomponovane u važne geopolitičke procese još od kraja druge polovine prošlog veka. Srbija koja se suočila sa čitavim nizom negativnih posledica, novih geopolitičkih projekcija moćnih zapadnih sila, koje su u potpunosti usložile geopolitički položaj Srbije, našla se na udaru snažnog separatističkog pokreta, pokornog i poniznog prema svojim mentorima. Nije samoproglašena nezavisnot Kosova kao takva, dobila podršku i priznata od ključnih zapadnih država, na osnovu istorijskih manipulacija o tome da su KiM istorijska teritorija Albanaca, njihova postojbina, i da ih je srpski režim zlostavljao, nego što su nastupile nove geopolitičke okolnosti, i što su se poklopili ili ukrstili geopolitički interesi moćnih zemalja, međusobno, a i sa interesima nekih malih naroda i servilnošću njihovih vođa, kao što je to bio slučaj sa interesima kosovskih Albanaca. Preteče današnjih prištinskih vlasti pokazali su se kao „dobri đaci“, poslušni izvršitelji naloga, potpuno lojalni do poniznosti i strpljivi prema svojim mentorima, a istovremno okrutni i surovi prema svojim neprijateljima, pre svega prema Srbima. Verovali su u sve ono što im njihovi mentori govore. Ubeđeni su bili u ideju koju zastupaju, istovremeno verujući u ogromnu međunarodnu snagu svojih mentora i računajući na sve slabosti srpskog državnog rukovodstva i nedostatnost međunarodnog prava u međunarodnim odnosima. Da su bili u pravu to pokazuje i današnji „unutrašnji dijalog o KiM“ koji se vodi u Srbiji i to na institucionalnom nivou, a koji je u Srbiji razotkrio mnoštvo unutarpolitičkih i unutardruštvenih suprostavljenosti, odsustvo konsenzusa u vezi sa ključnim nacionalnim ciljevima i interesima, a na međunarodnom planu, na geopolitičkoj mapi sveta koju iscrtavaju neke ključne svetske i regionalne zemlje, ogolio je primat čiste sile u međunarodnim odnosima nad međunarodnim pravom i odagnao svaku nadu da Srbija može u potpunosti računati na osnovne vrednosti međunarodnog poretka, upisanih u Povelji UN. Dakle, bezpogovorna „saradnja“ prištinskih vlasti sa njihovim mentorima dovela je „kosovsku nezavisnost“ do prelomne tačke, koja predstavlja potpunu negaciju Ustava Srbije i njegove Preambule, ključnih postulata istorijske i pravne nauke, kada je reč o pravu naroda na vlastitu državu. Imamo praktičnu obesmišljenost Rezolucije 1244 SB UN. Srbija i srpski narod su se suočili sa pogubnim posledicama jednostrano proglašene „kosovske samostalnosti“. Na delu je suprostavljenost formalno pravnih i realpolitičkih argumenata. Život Srba na KiM je pogibeljen. Trpimo svakodnevne i sve žešće pritiske moćnih zemalja sponzora kosovske nezavisnosti, koji se sprovode u ime njihovih štićenika, ali i u interesu ostvarivanja vlastitih ciljeva. Vidimo i živimo neposrednu uslovljenost svih oblika života i privrednog i ekonomskog razvoja Srbije rešavanjem kosovsko-metohijskog problema. Iako je proteklo dosta vremena od kako je započet konkretan proces ustoličenja albanske države na KiM, ipak nisu postignuti željeni rezultati, kako oni koju su očekivali kosovski Albanci, tako i oni koje su želeli njihovi glavni mentori. Na to su uticali sledeći faktori: formiranje drugačije geopolitičke karte ključnih regiona sveta i promenjena pozicija vodećih zemalja u svetu prema Balkanu u celini; sve veće prisutvo Rusije i Kine na Balkanu i snaženje njihove pozicije u svetskim razmerama, i sve snažniju njihovu podršku celovitosti Srbije; nejedinstvo EU u pogledu strategije proširenja EU i ulaska u EU zemalja zapadnog Balkana, gde se Španija protivi procesu pristupanja Kosova EU kao posebne države, nego samo kao regiona Srbije; kao i sve povoljniji međunarodni položaj Srbije. Sponzori kosovske nezavisnosti, pre svih SAD, su želele da u procesu osamostaljenja Kosova, njegovu državnost dovedu do kraja, da ono bude primljeno u OUN, kao samostalna država, i da istovremeno jačaju njene institucije, da se „društvo demokratizuje“, odnosno da se stvori privid jednog harmoničnog društva, u kome će „sve zajednici biti ravnopravne“, „društvo u kome će se poštovati ljudska prava i slobode“. S tom namerom, pored ostalog je formiran i Specijalni sud za procesuiranje počinilaca ratnih i drugih zločina od strane pripadnika „OVK“, a istovremeno da se pokaže snaga „pravne države“, jer je to sud „države Kosovo“. Međutim, zbog toga su nastupili određeni „nesporazumi“ između prištinskih vlasti i njihovih mentora. Prištinske vlasti, odnosno kosovski politički lideri koji su izašli iz šinjela terorističkih organizacija, smatraju da imaju samo zasluge i da im sleduju nagrade, a da ne mogu biti pozivani na bilo kakvu vrstu odgovornosti. Oni su bili „borci za slobodu“, „borci za pravednu stvar“, pa se zbog toga ne mogu izjednačavati sa „zlim Srbima“. Takođe su se prištinske vlasti zaigrale i pomislile da mogu samostalno, bez svojih mentora, da vode „državne poslove“, da formiraju neke nove institucije mimo „dogovorenih procedura“, kao što je na primer vojska Kosova, odnosno oružane snage. Arogancija i drskost koju su pokazivali predstavnici prištinskih institucija u toku pregovora sa predstavnicima države Srbije, bila je jednako snažna, koliko i ranije ispoljena servilnost i poniznost prema mentorima kosovske nezavisnosti. Pogledajmo koje su to pozicije na kojima je došlo do mimoilaženja u političkim postupcima prištinskih lidera i njihovih mentora: 1) Pokušaj ukidanja Specijalnog suda kroz skupštinsku inicijativu – inicijativa povučena zbog pretnji i pritisaka ambasada SAD i VB i uskraćivanje vize političkim liderima Kosova na određeno vreme, jer SAD taj sud vide kao „balans međunarodne pravde“, kako to oni vole da kažu; 2) Upućivanje islamskih boraca u Siriju da se bore na strani ISIL-a(procentualno u odnosu na broj stanovnika, najviše islamskih boraca u Siriji koji su se borili na strani ISIL-a bilo je sa Kosova) – zbog toga su morale SAD da objašanjavaju da kosovski lideri koji su podstrekivali dobrovoljce da idu u Siriju, nisu navodno znali da se bore na strani ISIL-a, nego na strani antivladinih snaga, protiv Asada, a za slobodu i demokratiju sirijskog naroda; 3) Nastojanje prištinskih vlasti da se formira Vojska Kosova mimo važećih ustavnih procedura, koje podrazumevaju pristanak srpske zajednice na KiM – SAD se tome protive i žele da se formira Vojska Kosova po njihovoj meri, koja bi zajedno sa Vojskom Albanije, Makedonije i Crne Gore predstavljala operativne snage koje bi NATO savez upućivao na krizna područja na bliskom i srednjem istoku, a ne samo za to kako bi Vojska Kosova ušla na sever Kosova i podčinila srpsku zajednicu prištinskim vlastima; 4) SAD Vojsku Kosova koja bi se formirala bez njihove kontrole, vide kao bezbednosni problem i izazov, čak smatraju da ulazak Kosova i Makedonije u NATO ne bi potpuno smirio situaciju u regionu, jer bi i dalje ostale albanske aspiracije prema Makedoniji, koje bi teško kontrolisao i NATO; 5) Prištinske vlasti su svesne da su i dalje veliki miljenici SAD i da mogu da ispolje i određeni ucenjivački potencijal, a SAD su spremne da im popustaju u određenim stvarima, ukoliko ne ugrožavaju svoje strateške pozicije na Balkanu; 6) Prištinske vlasti prete svima onima u regionu koji se suprostavljaju njihovoj nezavisnosti, iako te pretnje mogu izazvati regionalnu nestabilnost, koju ne bi kontrolisale SAD; 7) Ocene o nazadovanju Kosova u vladavini prava, političkom i demokratskom smislu koje je izneo generalni sekretar SB UN Gutereš nisu po volji prištinskih institucija, i one zahtevaju od Vlade SAD da se tome suprostavi, računajući još uvek na sponzorstvo nekih lobija iz demokratske strane SAD, čiju neprikosnovenu podršku su uživale – aktuelne vlasti SAD u tom smislu mogu donekle i korigovati svoje stavove o Kosovu, ali ne radikalno, ali ipak teško u korist Srbije; 8) Demarkacija granice sa susedima, pre svega sa Crnom Gorom izaziva određene probleme, jer se premijer Kosova R. Haradinaj zalaže za promenu granične linije, jer Kosovo ispoljava određene aspiracije prema nekim delovima Crne Gore, koje smatra etničkim albanskim teritorijama – dok SAD ne žele promenu granica na takav način i u ovim okolnostima; 9) Kriminal i korupucija su postali način života, kriminalci ne utiču na vlast, oni su duboko ukorenjeni i uključeni u vlast, na Kosovu je prisutno strukturalno nasilje – sve ovo otežava navodnu željenu vladavinu prava i zakona na Kosovu, o kojoj toliko pričaju SAD. Prištinske vlasti su pomislile da mogu na neodređeno vreme i bezrezervno uživati podršku svojih mentora, pa su počele zanemarivati svoje obaveze prema mentorima, i sve više raditi u vlastitu korist. Nisu svesne da geopolitičke prilike mogu da rade protiv njih i da sve ofanzivniji srpski diplomatski nastupi na međunarodnom planu i nastojanja da se SAD privole na balansiraniji pristup kosovsko-metohijskom problemu, mogu biti prinuđeni na rafiniraniji pristup u pregovorima sa Beogradom. Nije očekivati da se arogantnost i drskost koju prištinske vlasti često ispoljavaju u dijalogu sa Beogradom potpuno eleminišu, jer te iste vlasti ponekad pokušavaju biti i pomalo arogantne prema svojim sponzorima i mentorima. Ipak, vlasti u Prištini će ostati servilne i ponizne prema svojim zaštitnicima, iako će to činiti ponekad i nevoljno, i biti i dalje vrlo pouzdan „saveznik SAD“ u nastupima protivnim Srbiji i interesima srpskog naroda, kao i „saveznik“ u smislu destabilizacije regiona u zavisnosti od američkih potreba i interesa. Srbija mora i dalje biti svesna svih opasnosti zamrznutog terorističkog potencijala na KiM, kao i činjenice da je „stabilno bezbednosno stanje“ više privid, nego realnost. Šta je Štrahe poručio Prištini iz Beograda, pogledajte OVDE. Izvor: Analitički forum