Najnovije

Zabraniti seriju „Nemanjići“

Negde početkom 2013. grupa mojih saradnika i ja smo se odlučili da napravimo jedan veliki projekat kojim bismo udarili temelje naše dugoročne politički strategije da stvaranjem jedinstvenog Srpskog kulturnog prostora na Balkanu započnemo novi integrišući proces kojim bi se izvršila konsolidacija našeg naroda i države, a što je preduslov svakog budućeg demografskog, ekonomskog i političkog napretka.

Parović (Foto: NSP)

Piše: Miroslav Parović Odluka je pala da na devet stotina godina od rođenja Stefana Nemanje uradimo monumentalni spomenik posvećen rodonačelniku Nemanjića i da tako suštinski udarimo temelje tamo gde počinje i naša državotvorna ideja, ali i naša mitologija uključivši i kosovski mit. Rečima je teško opisati tremu koju smo svi imali, jer takav poduhvat se ili radi „kako Bog zapoveda“ ili se ne radi uopšte i tu sredine nema. Za početak smo tražili umetnika sposobnog da izradi takav spomenik. Jasno nam je bilo da to mora biti neko ko i ideološki, a ne samo umetnički razume šta Stefan Nemanja prestavlja u našem arhetipu. Imali smo sreću da smo u mladom umetniku iz Novog Sada, LJubomiru Šćepanoviću našli idealan spoj talenta, ambicioznosti i ideološke i religijske zanesenosti. Naredni korak je bio slanje umetnika na Svetu Goru, gde je sa monasima i stručnjacima za istoriju u Hilandaru, ali i drugim manastirima nedeljama sakupljao građu iz autentičnih dokumenata, a sve sa ciljem da se Stefan Nemanja što autentičnije prikaže. Posle takvog dosta obimnog istraživačkog rada zajedno smo odlučili da spomenik prikaže Stefana Nemanju u završnoj fazi državničke funkcije i to sa mačem (doduše spuštenim) u jednoj ruci i šarom u drugoj. Poruka koju smo time želeli da pošljemo je kako se sloboda i osvaja i brani, ali i da se nikada ne zaboravi da smo mi pravoslavni narod što sa sobom vuče i veliku odgovornost, a što je možda nabolje definisao Marko Miljanov rekavši da je hrabrost (junaštvo) braniti sebe od drugoga, a da je ljudskost (čojstvo) braniti druge od sebe. Ostatak posla je bio tehničke prirode uz veliki izazov da se pronađe dovoljno velika hala u kojoj bi se u miru mogao napraviti odlivak za spomenik visine skoro četiri metra (sa postamentom preko šest metara). Bilo kako bilo, obezbedili smo sve tehničke preduslove, obezbedili finansije (mahom iz ličnih izvora) i pred kraj te 2013. je spomenik bio gotov. Međutim tek tada su za nas krenuli pravi problemi jer nismo uspeli nigde da postavimo spomenik u godini jubileja. Na dosta čudan način su nam vrata bila zatvorena u Srbiji, a potom i u Podgorici. Na kraju, po onoj narodnoj da nije onome kome je namenjeno nego onome kome je suđeno, dogovor o postavljanju spomenika Stefanu Nemanji je postignut sa Miloradom Dodikom, tadašnjim predsednikom Republike Srpske. Posle još jedne filmske avanture i bukvalnog švercovanja spomenika preko granice između Srbije i Bosne i Hercegovine, a sve na dan rođenja moje ćerke Lenke spomenik je stigao tamo gde nije bilo planirano i to u godini posle jubileja. Svečano je postavljen i od strane Patrijarha Irineja osveštan 10.10.2014. i danas krasi plato ispred Narodne biblioteke u Banja Luci. Ceo ovaj malo duži uvod mi je bio potreban kako bih iskazao svoj veliki protest protiv neodgovornog, amaterskog i nepatriotskog načina na koji je snimljena serija o Nemanjićima. Latiti se takvog poduhvata i za njega uzeti više od tri miliona evra narodnih para, a na kraju napraviti nešto čemu se svi sa pravom smeju je nešto što je zaista za svaku osudu. Ne znam kako autorima serije nije zastao dah pred pomisli da će od sada pa nadalje ljudi zamišljati Nemanjiće onakvim kakvim su ih oni prikazali. Na isti način na koji svi Srbi danas Karađorđa zamišljaju onakvim kakvog ga je odglumio Marko Nikolić sa sve „kojekude“, a Miloša Obrenovića svi vidimo kao Berčeka, dok smo uvereni da je Vuk Karadžić bio baš onakav kakvog ga je prikazao Miki Manojlović. Eto, naša kinematografija je pre skoro 40 godina mogla da snimi igranu seriju baziranu na realnoj istoriji i možda je to mogao da bude model po kome se snima, a ne pomodarsko jurenje standarda koje je postavila serija „Igra prestola“. Mi kao narod nemamo važniju i zaokruženiju istorijsku priču od priče o Nemanjićima. Nenad Ilić je u svojoj ideji o filmu „Otac“ to na najbolji način definisao objasnivši kako je u Stefanu Nemanji i Svetom Savi koren naše duhovnosti, ali i mitologije i kako je najbolji način da se izborimo sa bremenom kosovskog mita ne da ga poništimo, nego da se vratimo na početak. Umesto da su ovi koji su dobili tri miliona evra kontaktirali takve ljude koji su svojim životnim pozivom i autoritetom mogli da izguraju jedan takav poduhvat, oni su nas „počastili“ sa limunada pričom, a kada se javnost sa pravom pobunila onda su se čak drznuli da osude i javnost i da nam svima pojasne kako smo slepi i gluvi. Ta šačica nadobudnih ljudi trenutno vodi još jednu skupu kampanju gde na stotinama bilborda po Srbiji pozivaju građane da gledaju seriju koja inače kreće u udarnom terminu na RTS-u, pa se postavlja pitanje što na potrošenih tri miliona evra, sada troše još desetine hiljada evra na bilborde. Srbiji kao državi i nama Srbima kao narodu je kultura jedno od najvažnijih „oružja“ u političkim bitkama u kojima se nalazimo. Naša kultura je superiorna u odnosu na praktično sve narode u okruženju i upravo to treba da bude platforma političkog delovanja i onoga što se zove meka moć. Turska je usvojivši doktrinu strategijske dubine kao osnovu za povratak svog političkog uticaja na Balkan uzela upravo kulturu i preko svog melosa i serija su se zaista danas i vratili, a vrata Erdoganu i turskim kompanijama su otvorili Hurem, Bali Beg i Sulejman Veličanstveni. I da ne bude da samo krivim autore serije o Nemanjićima. Realno najveća krivica je na nosiocima vlasti u Srbiji koja suštinski ne razumeju da nije stvar samo u tome da se daju nekakve pare za filmove i serije, već da je pre svega potrebno definisati okvire i stvari usmeravati u pravcu ostvarivanja nacionalnog interesa. Nema velikih rejtinga niti demagoške opsene prostote u kulturološkoj politici, ali isto tako bez takve politike nema ni budućnosti naroda i države. Predugo traje ova logika po kojoj se država troši zarad stranaka i političara umesto da bude obratno. Lično sam pobornik da se politika mora voditi ne na uštrb budućnosti, nego na trošenju nas političara i naših rejtinga i da sam vlast doneo bih nepopularnu meru zabrane emitovanja serije Nemanjići i tražio bih nazad novac koji je država dala autorima. To bi bio dobar primer i nauk svima da se sa nekim stvarima ne sme igrati. Kako SNS dovodi NATO pakt u Aranđelovac, pogledajte OVDE. Izvor: Danas

Bonus video

Nemanjići: Rađanje kraljevine
Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA