Pravda

Piše: Slobodan Antonić U 21. veku na delu je mutirani kolonijalizam. Takav kolonijalizam  je neprimetniji i podmukliji od klasičnog; trupe kolonizatora više ne marširaju glavnim gradom kolonije, ali zaposednute zemlje eksploatisane su i potčinjene katkad gore nego u 19. veku. Evo nekih primera u vezi sa Srbijom, o kojima sam već pisao, pa sam slobodan da ih rekapituliram: U Srbiji samo strani kapitalisti dobijaju od srpske Vlade subvenciju od 10.000 evra po zaposlenom (pa i više  od toga), čime obezbeđuju besplatnu radnu snagu pet i više godina. Srpski kapitalisti takvu privilegiju u svojoj sopstvenoj zemlji nemaju. Naša vlada zapravo vodi političku ekonomiju „Superhika” – uzeti kroz porez od siromašnih Srba i dati bogatom Nemcu. Takođe, najveći deo profita stranac može legalno da iznese iz Srbije, a domaći preduzetnik ne može; stranac je oslobođen carine na uvoz proizvodne opreme, a domaći kapitalista; u stranim kompanijama nema sindikata, radnici se ispituju na poligrafu, nose pelene i padaju u nesvest od vrućine. Kao što je neko lepo primetio: „Strani investitori u Srbiji osećaju se kao britanski turisti na Zakintosu: sve norme, socijalne, pravne i moralne, ukinute su”. U Srbiji ne samo da su skoro sve banke u stranom vlasništvu, već Narodna banka ništa ne preduzima da zaštiti građane od lihvarskih kamata stranih banaka (recimo, stambeni krediti u „švajcarcima”). Očigledno, na delu je savez domaćih političara i stranih bankara. Srbija se svim silama  gura u EU integracije (plus u NATO) kao u nešto što se „podrazumeva”. Zašto? Zato što je, kao što je objasnio američki „ekspert” Robert Kaplan, samostalna Srbija opasnost za poredak na Balkanu. Jedino prihvatljivo rešenje za atlantiste je, kako nam je rastumačio Kaplan, da Srbija bude deo strane imperije – Osmanske ili Austrougarske ranije, EU sada. Zato SAD i Britanija, koje nisu deo EU, svesrdno podržavaju „integraciju” Srbije u EU. Što se tiče političkog sistema, u Srbiji je na delu tipična kolonijalna demokratija – simulakrum ispražnjen od istinskog odlučivanja. Na izborima se bira skupština, ali zakone parlamentu dostavlja ili potvrđuje Brisel (recimo, Zakon o kulturi). Skupština bira vladu, ali vlada samostalno ne odlučuje čak ni o jednostavnim pitanjima poput cene struje ili broja službenika koji će biti otpušteni, već se o tome pitaju MMF, Svetska banka ili Savet komesara EU. Simptomatično je da je i retorika najmoćnijeg čoveka u Srbiji izrazito autokolonijalna. Na inauguraciji za predsednika (2017) on je o svom narodu govorio kao o „Balkancima”, predstavivši ih kao divljake i lenjivce, dok je o našim atlantističkim kolonizatorima besedio kao o simbolima civilizovanosti. To je tipično za dihotomiju kolonijalnog diskursa: „uređeno – divlje”, „civilizovano – urođeničko”, „metropola – kolonija”. Takođe je primećeno da naš najmoćniji političar ispoljava, kako je rečeno, „pseću radost” i „slugeranjsko ushićenje” kad god se susretne s kancelarkom Nemačke, a sličnu sliku kolonijalne podložnosti daje i njegova samohvala „da se na prijemu čak četiri puta rukovao s Trampom” i „da ćemo nedeljama raditi na Trampovom govoru da bismo mogli da pronađemo prave zaključke za vođenje srpske politike – tih 45 minuta govora ćemo analizirati narednih 45 dana”. Takvo ponašanje je takođe tipično za kolonijalnu situaciju. I insistiranje na „dualnom obrazovanju“, primećeno je, obezbeđuje dodatnu jeftinu radnu snagu stranim kompanijama, spuštajući nivo obrazovanja namenjen našoj deci. S druge pak strane, ceo obrazovni sistem pod snažnim je uticajem borbenih autokolonijalista iz tzv. NVO sektora, koji se u pojedinim pitanjima pokazuju moćnijim i od samog Ministarstva prosvete. Mogli bismo još dugo navoditi različite znake „kolonijalne situacije” – od zahteva da se američki ambasador zove Skat a ne Skot, preko simbolike gej-parade kao „vrste okupatorskog defilea  i imperijalne kolone sa zapadnim ambasadorima i izvestiocima”, do „kolonijalne eksproprijacije naših tela” po predloženom Zakonu o transplantaciji. Razumem da nije lako misliti o svojoj zemlji kao o koloniji – ne samo zbog nacionalnog ponosa već i zato što živimo u mutiranom kolonijalizmu koji je drugačiji od klasičnog, kao i zato što mreža čuvara atlantističke ideologije kontroliše društvenu percepciju – od medija do univerziteta. Ali, ako objektivno sagledamo svoj položaj, moramo priznati: mi smo sada kolonija. A to saznanje važan je korak ka našem oslobođenju. Šta se Vučić dogovorio sa Tačijem u Bugarskoj, saznajte OVDE. Izvor: Stanje stvari