Toga dana, 14. juna, posle prve najavne Bitefove konferencije u Zagrebu, umesto da se vratimo za Beograd, odlazimo u LJubljanu. Da selektor Ivan Medenica, a i mi s njim, u Centru urbane kulture “Kino Šiška” pogledamo, ispostaviće se, izvanrednu predstavu “Odilo. Zatamnitev (zatamnjenje). Oratorij” Dragana Živadinova o nacizmu, o Odilu Globočniku (1904-1945), Slovencu rođenom u Trstu, bliskom Hitlerovom saradniku, vođi operacije “Reinhard” za istrebljenje poljskih Jevreja…
- Nikad nisam napravio takvu predstavu, te vrste. To je predstava izjava. Nije duga, sat i nešto… - kaže Živadinov srdačno nas dočekujući.
I dok smo dvadesetak minuta pred početak ispijali kafu, Živadinov je svesrdno govorio o režiji u bestežinskom prostoru, životu u kosmonautskom centru - Zvezdanom gradu, predstavi čije se reprize izvode na deset godina, svom interesovanju za svemir i apstraktni teatar… zdušno odgovorio i na nekoliko pitanja.
Godine 1995. je, kaže, napravio sasvim posebnu predstavu:
- Mogli bismo je nazvati - posle smrti. Sedam glumaca i sedam glumica, neki mladi, a neki u zrelim godinama. Ključni moment je da se reprize izvode na isti dan deset godina kasnije, a ako neko od glumaca premine umesto njega dolazi tehnološki apstrakt. Tamo gde je taj umetnik izgovarao replike, ako je muškarac, u istom tajmingu dolazi ritam, a ako umre glumica - melodija. Reprize su dakle 2005, 2015, 2025, 2035. i 2045. Tad ću imati 85 godina.
Svi glumci će umreti. Na sceni će biti 14 tehnoloških apstrakta. Ja ih uzimam, stavim ih u mali šatl, idem ekvatorijalno u orbitu i instaliram ih na 14 tačaka oko planete Zemlje. To su umetnički sateliti. Svaki od njih imaće tri algoritma - biografika (profesionalna biografija), biologika (DNK...), biomehatronika (mimike, izrazi lica). Umetnički bot. Godine 1998. pozvan sam u selekciju za kosmonaute u evropskoj svemirskoj agenciji. Zatim sam otišao u Zvezdani grad, koji je pedesetak kilometara od Moskve. Tamo sam završio oficijelnu selekciju i postao kandidat kosmonaut.
Evo u subotu sam došao iz Zvezdanog grada. Živim između LJubljane i Zvezdanog grada. Inače, prva repriza 2005. bila je u kosmonautskom centru, u Međunarodnoj svemirskoj stanici. Budući da niko nije bio umro, svi su bili u Zvezdanom gradu.
Šta vas je motivisalo da se odvojite od svega toga i okrenete radu na predstavi o nacizmu?
- Zato sve ovo i pričam. Digresija; u Zvezdanom gradu Rusi i Amerikanci sarađuju na dnevnoj bazi. I kada su najveće krize. U političko biće, priče i zbivanja se ne razumem, neću da se razumem. Zvezdani grad je akropola sveta. Amerikanci imaju tu svoje kuće, svoje teritorije, kao ambasade. Kad bi se oni spakovali i otišli, znao bih da počinje rat. Hteo sam reći; u pozorištu se bavim apstraktnim teatrom. Kad imate glumce na sceni, to je uvek figurativni teatar.
Tako da sam uveo metod promene. Čekam, a vreme režira. Režirao sam predstavu u bestežinskom prostoru. To je vektorijalna režija i, naravno, potpuno je drugačija nego na zemaljskoj sceni. Posle tog iskustva u bestežinskom prostoru potpuno je bilo prirodno da sam se predao apstraktnom teatru. Ali simptomi koji su se pojavili u svetu, u realnosti su opasni, zabrinjavajući, zastrašujući… Ponovno bujanje nacizma.
Dakle, realnost vas je inspirisala da se vratite temi nacizma sa predstavom “Odilo. Zatamnitev (zatamnjenje). Oratorij”?
- Ja bi rekao, nema većeg realizma od nacizma. Bilo koje nacionalno biće je potencijalno nacističko biće, treba ga samo preaktivirati, prekodirati.
Glavni junak predstave Odilo Globočnik je autentična ličnost…
- Slovenci su skloni uverenju da su svi drugi zločinci - Hrvati genocidni, Srbi da ne govorimo, ovakvi, onakvi…, samo oni ne. Moj otac je Bugarin, njegov najbolji prijatelj je bio Srbin, zato sam dobio lepo srpsko ime kojim se ponosim. Rodio sam se u Sloveniji, iz stare sam slovenačke familije. Niko nam nikada nije ispričao da je koncentracioni logor kod Trsta vodio Slovenac, o zločincima tu oko nas, o grupi “Travnik” da ne objašnjavam ne samo koliko nego i kako su ubijali. Ne može se pojmiti. Ni o Odilu Globočniku, koji je bio blizak Hitlerov saradnik, čovek koji je bio među najvažnijima za gasne komore. Inače, u Sloveniji, i ne samo u Sloveniji, sam lakmus. Kad počinje nasilje nada mnom, nema više šale.
Ko je zapravo bio taj čovek, Odilo?
- Građanin, tehničar… Saradnik Himlera, blizak Hitleru. Adolf govno je bio oduševljen s njim.
Šta je to što čoveka nagna da bude nasilnik, da postane zver?
- To je zapravo izvan mog poimanja. Jer to nije pitanje političke orijentacije. To je pitanje apsolutnog zla. Šta je to kad počinje emanacija zla? Kako?
Da li je deo ključa u tokovima novca s jedne i manipulaciji bedom i strahom s druge strane?
- Svakako. To je oruđe, metodologija. Ima tu i dubljeg. Izbezumila me ta predstava. Prošao sam psihološke i fizičke testove za astronaute. Bilo je 300.000 kandidata na početku, na kraju nas je bilo 12. Ja sam kandidat kosmonaut, imam svest o svemu. O reagovanju. Predstava “Odilo…” me, kažem, izbezumila. Ludilo zla, njegove dubine i ponori, lakoća s kojom narasta.
OVDE pogledajte spektakl ruskog hora u Beogradu.
Izvor: Blic
