Piše: J. Nedeljković

Svega tri leta, od kada je 1530. godine došao na svet, delila su Ivana IV Vasiljeviča od krune kojom je, zbog mladosti sina, vladala majka Jelena. Rusi bi rekli „lepa Jelena”, velika kneginja, koja je nasledniku utrla put za pripajanje otrgnutih ruskih zemalja i tako stvorila sve uslove za vladavinu prvog reformatora na tim prostorima.

Prvorođeni sin velikog moskovskog kneza Vasilija III i unuk Ivana III Vasiljeviča Velikog, rano je ostao bez roditelja, pa su ruskom prestonicom počele da kruže glasine da mladi princ živi u uslovima nedostojnim za jednog pripadnika staroruske porodice Rjurikovič. Ipak, potonji car cele Rusije imao je svu pažnju ovog sveta koju je dobijao od svoje bake, Ane Jakšić Glinske koja je posle smrti kćerke i zeta preuzela brigu o budućem caru.

Jakšići, zaštitnici hrišćanstva

Ana Jakšić, kći srpskog vojvode Stefana Jakšića i unuka vojvode Jakše Brežičića, izdanak je plemićke porodice, rado opevane u narodnim epskim pesmama pokosovskog ciklusa. NJeni preci opevani su u desetercima srednjovekovnih guslara u kojima se bore oko očeve zaostavštine, svoje žene stavljaju na probu („Jakšići kušaju ljube”), ili im dvore poharaju Turci. Anin otac Stefan bio je vlastelin u službi ugarskog kralja Matije Korvina koji je Jakšiće smatrao hrišćanskim osloncem protiv Turaka. Srpska princeza udala se za poltavskog kneza Vasilija Lavoviča Glinskog i s njim rodila kći Jelenu Vasiljevnu. Kći, kad stasa za udaju postaće izabranica ruskog regenta i velikog kneza Vasilija Ivanoviča. Posle kratkotrajnog protivljenja Ruska pravoslavna crkva odobrila je, najpre Vasilijev razvod od prve žene Solomonije Saburove, a potom i sklapanje braka sa Jelenom Glinskom.
 
Hroničari tog doba tvrdili su da je naslednik ruskog prestola bio opčinjen „mladošću i lepim licem” Anine kćerke. Ipak, to joj nije pomoglo da uđe u srca Rusa, pogotovu plemića, takozvanih bojara koji su verovali da je Jelena veštica, da je na njihovog kneza bacila čini i da njime, ali i Rusijom vlada iz senke, uz pomoć vradžbina i magije. Besmislene priče o kneginjinim natprirodnim moćima dobile su na snazi kad se Vasilije iznenada razboleo i na samrtnoj postelji svu vlast preneo na ženu. NJihovi sinovi Ivan i Jurij bili su isuviše mali da bi poneli breme vlasti i stali na čelo države koja se ponovo rađala. Vasilijeva želja je ostvarena, a Jelena je upravljala prestolom, u ime trogodišnjeg Ivana, određenog za naslednika prestola.

Nije uspela da u potpunosti ispuni poslednju volju svog muža, da dočeka da Ivan napuni petnaest godina i bude krunisan, jer je umrla nakon pet godina, kada joj je bilo tek 28.
 
Mudru i lepu, ali omraženu Jelenu bojari su otrovali, kako se veruje, zbog nikad dokazane ali očigledne naklonosti prema knezu Ivanu Ovčini Obolenskom.

Vaspitanje u svetosavskom duhu

Brigu o vaspitanju budućeg ruskog cara tada je preuzela Jelenina majka, Ana Jakšić Glinska, koja osmogodišnjeg Ivana približava srpskim običajima i upoznaje ga sa likom Save Nemanjića.

Ivan IV Grozni nalazi sebe u pripovedanjima svoje bake, uzimajući „Žitije Svetog Save” za vlastiti uzor. Tako i nastaje dragocena unikatna knjiga „Letopisni licevoj svod”, ruski carski letopis i najveći književni poduhvat u Rusiji tog doba, u kome je sva pažnja usmerena na lik i delo Svetog Save, događaje oko Kosovskog boja i Srbe uopšte. Careva lična želja bila je da se u letopisu nađu žitija i drugih srpskih svetitelja, a koliko su oni na ruskom dvoru bili visoko poštovani svedoči podatak da su, po njegovom nalogu, u Arhangelskom saboru moskovskog Kremlja živopisana četiri obrisja koja ne pripadaju ruskim vladarima. Krase ih vizantijski car Mihailo VIII Paleolog, Sveti Simeon, Sveti Sava i knez Lazar.

Svestan porekla, car Ivan Grozni iskazivao je neskrivenu naklonost prema Srbima, a posebno je zanimljiva njegova veza sa Hilandarskim bratstvom. Prvi njegov susret sa svetogorskim monasima upriličen je 1550. godine.

Ko su bili boljari?

Viši sloj feudalnog plemstva u Rusiji činili su bojari čiji je uticaj u društvu, ali i na ruskom dvoru, bio od velikog značaja punih 700 godina, od 10. do kraja 17. veka. Viši sloj bili su kneževi, a bojari su u Kijevskoj Rusiji, preko državnog veća (Dume) savetovali kneza. Svoj zakonodavni uticaj zadržali su i u Moskovskoj kneževini, sve dok Ivan Grozni nije doneo odluku da umanji njihovu moć i oduzme im staro pravo da mogu da napuste jednog kneza i postanu vazali drugog.
Car Petar Veliki je 1711. godine ukinuo Bojarsku dumu.

„Tada u Moskvu stigoše iguman hilandarski Pajsije i još trojica monaha. Oni zamoliše cara Ivana da ih uzme u zaštitu od Turaka i zaustavi otimanje manastirske imovine”, zabeležili su hroničari šesnaestog veka.
Odmah posle ove posete car je uputio pismo turskom sultanu Sulejmanu Veličanstvenom, u kome od njega zahteva da zaštiti ova dva manastira. Bio je to prvi diplomatski korak između dveju sila, Rusije i Turske, na najvišem nivou.
Šest godina kasnije Hilandarsko bratstvo iznova je zatražilo pomoć od ruskog cara koji je izaslanike pristigle u Moskvu bogato darivao crkvenim odeždama, ikonama, knjigama i novcem. Car je Hilandaru poklonio 300 rubalja, a carev brat, knez Jurij Vasiljevič, 50 rubalja.

Sve do smrti unuk Ane Jakšić starao se o srpskim manastirima i redovno slao pomoć Hilandaru.
 
U Moskvi je od vremena vladavine cara Ivana IV, pa sve do početka 19. veka, postojalo Podvorje manastira Hilandara. Potom je od 1874. godine do Oktobarske revolucije delovalo Srpsko podvorje, uz blagoslov mitropolita Mihaila. Hram Podvorja svetog Kira i Jovana i Svetog Save, arhiepiskopa srpskog, sa samom zgradom Podvorja, Srbima je darovao sam car.

Krvno srodstvo s Nemanjićima

Ana Jakšić Glinska, žena čiji je uticaj na ruskog cara bio nemerljiv, bila je, kao i njena kći Jelena, kost u grlu bojara koji su i nju optužili za veštičarenje i okrivili je za izazivanje velikog požara u Moskvi. Dugo se u mnogim spisima tvrdilo da su Anu zbog toga bojari oteli s dvora i živu spalili. Međutim, ruski crkveni arhivi kažu da je car Ivan zaštitio svoju baku i vaspitačicu Anu, koja je potom postala monahinja, ali je do smrti sačuvala uticaj na ruskom dvoru.
   
I nije Ivan Vasiljevič za Srbiju bio vezan samo majčinim porodičnim stablom, već i poreklo njegovog oca seže do vizantijskog prestola, na kome takođe srećemo brojne srpske krunisane glave. Ivanov deda i imenjak, Ivan III, bio je oženjen naslednicom vizantijskog trona, Sofijom Zojom Paleolog, unukom poslednje i jedine vizantijske carice, Jelene Dragaš Dejanović. Sofija je ujedno bila i čukununuka despota Dejana i Teodore Nemanjić, sestre cara Dušana, pa otuda i njegova posredna krvna veza s dinastijom Nemanjića.

Ko je oklevetao Groznog

Po mnogima, posebno onim koji u istoriji vrednuju isključivo dokumente, Ivan Grozni bio je jedan on najznačajnijih monarha u povesti Rusije. Vladao je pedeset jedno leto (duže od svih vladara), s obzirom na to da je presto velikog moskovskog kneza nasledio posle očeve smrti, sa samo tri godine. Posle iznenadne smrti majke, koja je vladala u njegovo ime, produbila su se stara rivalstva bojara koji su se trudili da naprave svoja mala lična carstva. Vreme potpunog bezvlašća završeno je 1547. godine, kada je Ivan krunisan za cara, prvog u dugoj istoriji Rusije. Odmah u početku njegove vladavine primetan je napredak Rusije: Moskva je postala državno i crkveno središte, reorganizovana je vojska, poboljšan administrativni i zakonodavni sistem u državi, osnovane lokalne samouprave, pokrenute prve štamparije, naređena izgradnja više od sto crkava, zabranjena upotreba alkohola (osim za praznike).

Vrhunac je bio razdoblje između 1550. i 1560. godine, kad je osvojen Kazanj (u tu čast na moskovskom Crvenom trgu podignut je i velelepni Hram Vasilija Blaženog) iz kojeg su Tatari često upadali na rusku zemlju, pljačkali je i pustošili. Osvojen je i Astrahanski kanat, čime su osigurane istočne i južne granice moskovske države, što je omogućilo Rusima da pripoje bogato zemljište iza reke Volge, u oblasti središnjeg Urala i Sibira.

Izvesno je da je Ivan Grozni bio i jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena, da je imao odlično pamćnje, ali i da je komponovao muziku. S obzirom na to da je bio istinski vernik, do detalja je poznavao pravila crkvene službe i sam je napisao neke crkvene himne. Valja još dodati da je za vreme njegove vladavine broj stanovnika Rusije uvećan za gotovo polovinu a da je u doba cara Petra I (vladao od 1682. do 1725. godine) smanjen za neverovatnih četrdeset odsto. Ivan je ostao Grozni, tiranin, a uz ime Petra I uvek ide odrednica Veliki, dobrotvor.

Kako je došlo do toga? Ko je i zbog čega odlučio da stvori i raširi priču o zlom, groznom caru? Posebno što teško da Ivan IV Grozni može da se smatra najokrutnijim vladarem svog vremena. Pouzdano je da je na osnovu kazni koje je propisao za određena (ne)dela na smrt osuđeno četiri-pet hiljada ljudi, ali se takođe zna da su se tada u Evropi dešavale još groznije stvari. Recimo, 1572. godine u Francuskoj je tokom poznatog pokolja na Vartolomejsku noć samo u Parizu pobijeno dve hiljade protestanata, dok ih je za svega dve sedmice stradalo trideset hiljada. U Engleskoj prve polovine 16. veka obešeno je sedamdeset hiljada ljudi samo zbog optužbi za „skitnju”, tvrdi ruska istoričarka LJubov Carevska i dodaje da je mit o „krvožednom i svirepom vladaru Moskovije” izmišljen s određenom namerom.

Za sve su, po njoj, zaslužni jezuita i papin izaslanik Antonio Posevino (1533–1611), zakleti neprijatelj cara Ivana IV, i nemački agent Hajnrih fon Štaden. Papin glasonoša prispeo je u Moskvu 1581. kako bi posredovao u razgovorima ruskog cara i poljskog kralja koji je napao Rusiju i zauzeo nekoliko gradova. Posevino je bio ubeđen da će uspeti da iskoristi nepovoljan spoljnopolitički položaj Rusije u tom trenutku i nagovori cara da, za protivuslugu, crkvu potčini Rimu. Nije uspeo i pokrenuo je priču, izmišljenu, koja se i danas vrti. Taj svirepi grozni car takav je da je u nastupu besa ubio sina, i to posle svađe s trudnom ženom, ispotiha je tvrdio Posevino, nastavljao Fon Štaden a prihvatili brojni carevi i brojni domaći neprijateljii. Po LJubov Carevoj, ta verzija priče nije svuda naišla na plodno tle, te su jezuita i obaveštajac smislili novu, sada da je otac ubio sina jer je prestolonaslednik bio na čelu opozicije, odnosno razvlašćenih bojara koji su kovali zaveru da caru dođu glave.

Klevetanju prvog ruskog cara, posebno u domaćoj javnosti, ponajvećma je doprineo ugledni istoričar Nikolaj Karamazin (1766–1826). Čovek gorljivo okrenut Zapadu uspeo je da celu (izmišljenu) priču smesti u uvažene udžbenike istorije i tako je prenosi s kolena na koleno.

Zanimljivo je da je jedan takođe omraženi vladar Rusije snagom bespogovorne moći doprineo da se zaustavi – bar zakratko, dok savremeni istoričari nisu stvar uzeli u svoje ruke – vekovna hajka na lik i delo Ivana Groznog. Reč je o Josifu Visarionoviču DŽugašviliju Staljinu koji je Sovjetskim Savezom vladao od 1922. do 1953. godine. Naime, on je već slavnom filmskom reditelju Sergeju Ejzenštajnu (1898–1948) naredio da snimi film o caru Ivanu Groznom i ovaj je to učinio ratne 1944. godine. Prvi deo dočekan je s odobravanjem i nagradama, ali je drugi – u kome prvi ruski car nije prikazan kao heroj već kao paranoični tiranin – zabranjen i publika ga je videla tek 1958, pet godina nakon Staljinove smrti.

Čini se da danas, mnogo vekova kasnije, prvi ruski car lagano i trpeljivo uspeva da se oslobodi natruha istorijskih smicalica.

Velikog ruskog vladara zdravlje je iznenada napustilo 1584. godine, kada je i umro, posle 51 leta duge vladavine. Neki kažu da je umro prirodnom smrću, tokom jedne od šahovskih partija, a drugi veruju u priču da je bio otrovan, tako snažno da mu se telo raspadalo.   Letopisac iz 17. veka Ivan Timofejev zabeležio je da su „cara otrovali najbliži ljudi” i posvedočio da su mu sipali otrov u lek.

Nasledio ga je sin Fjodor Ivanovič, posle čije smrti se ugasila ruska carska loza Rjurikoviča.

Pogledajte OVDE kako je reagovao jedan parohijan Valamskog manastira kada je za vreme liturgije u manastiru ugledao Vladimira Putina.

Izvor: Politikin zabavnik