Ova pobuna evropskih građana najbolje se ogleda širom kontinenta u neprestanom rastu popularnosti snaga kojima se sa strane pripisuju različiti nazivi, kao što su ultradesnica, populisti, ekstremisti, pa čak i neonacisti. Jedno im je svima zajedničko, a to je obnovljena borba za nacionalne interese, jer su shvatili da u ovakvoj EU ne mogu do kraja da ih zaštite.
Izborni rast Švedskih demokrata, s kojima će u Stokholmu sada morati da računaju u svakodnevnom političkom životu, osuda mađarskog premijera Orbana u Evropskom parlamentu i skaradni diskurs koji je sve to propratio ili protesti zbog ubistava za koje se pretpostavlja da su ih počinili migranti u Nemačkoj - samo su neki od događaja proteklih dana koji pokazuju da je Evropa obolela i duboko podeljena.
Alternativa za Nemačku punim jedrima brodi kroz političku scenu ove zemlje. Sve su jači i ozbiljno drmaju temelje Angele Merkel, koja je, pre njihovog uzleta, važila za najuticajniju ličnost u Evropi. Danas joj se meri preostalo vreme u kancelarskoj fotelji.
Uzavreli protesti u nemačkom gradu Kemnicu, u kojima su neki demonstranti salutirali nacistički i prizivali Hitlera, pokazuju da je vrag odneo šalu. U takvoj atmosferi ne bi, jednom, čudila ni neka nova "kristalna noć", doduše bez razbijanja izloga koje migranti nemaju, ali sa linčom i deportacijama.
Eksplozivni koktel
Ako se svemu dodaju rastuća nebezbednost, sve teži položaj radnika i sve jača snaga multinacionalnih kompanija, eksplozivni koktel je smućkan. Tim pre što je krajnja desnica poslednjih godina vešto preuzela birače od inertne levice koja nije umela da kapitalizuje ovoliko nezadovoljstvo ovakvim kapitalizmom.
Migranti su zapržili čorbu Merkelovoj koja ih je oberučke prihvatala, ali su dobro uzdrmali i čitavu EU. Najnovija potvrda je nedavna audijencija Viktora Orbana u Strazburu u kojoj se videlo do koje mere je Unija - sve se zaklinjući u zajedništvo - podeljena. U rečnik se, čak, nepozvan umešao i sam Jozef Gebels, ministar propagande u nacističkoj Nemačkoj.
Mađarska, ali i sve zemlje Višegradske grupe, u koju još spadaju Češka, Slovačka i Poljska, uporno odbijaju diktate iz Brisela. NJima su se već pridružile zapadne demokratije kao što su Austrija i Italija, gde su na vlasti antisistemske formacije. Stranke ili političari s etiketom tvrde desnice su na vlasti, njen su deo ili podržavaju vladu i u Slovačkoj, Bugarskoj, Finskoj.
U Austriji ove snage imaju iznad 25 odsto, u Danskoj, Francuskoj i Italiji prelaze 20, dok su u Mađarskoj, Letoniji, Finskoj i Slovačkoj preko 15 odsto. Ozbiljni kandidati da preuzmu vlast u svojim zemljama su Gert Vilders, lider holandske Partije za slobodu, ili Marin le Pen sa njenim Nacionalnim okupljanjem u Francuskoj. Ima još pretendenata koji vrebaju iz senke, kao, na primer, Zlatna zora u Grčkoj.
Rađaju se, tako, dve Evrope. Jedna drugu optužuju za aroganciju, nesposobnost da se sagleda aktuelni trenutak, gluvoću za argumente druge strane i neodgovornost koja dovodi u pitanje mirovne tekovine na kontinentu i stvara opasnost od izbijanja novih sukoba. Jedni iz straha od dominacije ignorišu jedinstvo, drugi dominantno ignorišu njihov značajni rast.
Pokazalo je to i "suđenje" Orbanu, na kojem su prvi govorili o koncentraciji moći Brisela, staljinističkom procesu u organizaciji evropske nomenklature, osudi naroda za izbornu volju, zaštitnicima poreskih profitera i međunarodnih kompanija, mučiteljima ljudi i naroda, konceptu koji se sveo samo na odbranu granica bez ambicija za budućnost, sve većem siromaštvu i smanjenju socijalnih prava, bajkama i lažima, Evropi banaka a ne otadžbina, koja se izgubila na svom putu i u kojoj se razmišlja ko će iz nje sledeći izaći, a ne u nju ući.
Argument druge strane je bio da vlast danas koristi izborne rezultate da konsoliduje autokratiju i da profitira od nezadovoljstva građana. Optužuju za nehumanost i nehrišćanske postupke, retrogradnost, šovinizam i ksenofobiju. Neosetljivi su na zahteve o vraćanju nacionalnog ponosa. Naprotiv, insistiraju na evropskoj vojnoj, političkoj i ekonomskoj suverenosti. U sumi individualnih demokratija ispalo je tako da je evropski patriotizam dobar, a nacionalni nije. Problem je, međutim, u tome što žitelji EU u velikoj većini ne osećaju evropski, nego nacionalni identitet.
Građani su, očigledno, imali idealistička i nerealna očekivanja od EU, pa u poklanjanju poverenja krajnjoj desnici i vraćanju u nacionalne okvire sada traže spas od krize vrednosti, identiteta i prosperiteta.
Le Penova rame uz rame sa Makronom
Istraživanje pred izbore za Evropski parlament, objavljeno u petak u Francuskoj, pokazalo je da su vladajuća centristička stranka predsednika Emanuela Makrona i krajnje desničarska formacija Nacionalno okupljanje Marin le Pen praktično izjednačeni. Prvi imaju 21,5 odsto podrške, a drugi 21. Daleko iza njih su desničarski Republikanci sa 14 odsto i krajnje levičarska stranka Nepotčinjena Francuska Žan-Lika Melanšona sa 12,5. Cenzus prelaze još suverenisti Nikole Dipon-Enjana sa šest odsto i zeleni sa pet. Socijalistička partija je ispod "crte".
Izvor: novosti. online
