Pravda

Stojičević u razgovoru za Pravdu govori o ciljevima i posledicama mrežnog rata protiv Srba, ali i objašnjava kako započeti odbraniti od te američke agresije.

Šta je cilj mrežnog rata protiv Srbije?

Cilj mrežnog rata uopšte pa samim tim i mrežnog rata protiv Srbije ili bolje reći Srba uopšte (jer danas nije napadnuta samo Republika Srbija već Srpski narod u celini i u Crnoj Gori i u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj a i gde god da se nalazi) je osvajanje teritorije i društva nevojnim, civilnim sredstvima. Napadnute su i druge države i drugi narodi ali u ovoj knjizi „Mrežni rat protiv Srba“ ja pišem samo o napadu protiv našeg naroda konkretno. Krajnji cilj je ne samo porobljavanje naše države ili samo okupacija naše teritorije već što je mnogo, mnogo važnije: slamanje volje za otporom protiv okupatora, gubitak nacionalnog ponosa, segmentiranje društva na manje „interesne grupe“ i uključivanje značajnog dela stanovništva kroz te „uže interesne grupe“ u okupatorske projekte. Mi već sada možemo videti da se kroz medije, državne organe, razne „kampanje“, društvo raslojava, drobi, mrvi na razne male interesne grupe i da se „međunarodni faktor“ promoviše kao zaštitnik pojedinih grupa. Na taj način se razbija osećaj nacionalne pripadnosti a jača osećaj pripadnosti u prvom redu određenoj užoj društvenoj grupi. Metodičnom promocijom određene grupe se vremenom osećaj nacionalne pripadnosti gura u drugi plan a pripadnost grupi doživljava kao prevashodan. U sledećem koraku se od tih pojedinačnih užih društvenih grupa stvara mreža a kasnije se te nacionalne mreže povezuju sa međunarodnim mrežama. Danas već nije tajna da postoji dosta užih društvenih grupa u Srbiji čiji članovi predpostavljaju svoje članstvo u toj grupi svom nacionalnom osećanju. 

Primera ima na hiljade. Ali pogledajmo samo ovlaš, samo jedan od njih: ekologija i mini hidro-centrale (MHC). Decenijama je, još od 60-tih godina prošlog veka u SFRJ, razvijana ideja izgradnje MHC. Čak je taj projekat bio razrađen sa stotinama konkretnih projekata. Ali je još tada problem bio ekološki uticaj na životnu okolinu. I zato je vrlo mali broj tih konkretnih projekata realizovan. Pre 10-15 godina počinju „dobronamerni saveti stranih stručnjaka“ da se ponovo pokrene ovaj projekat sa „zelenom energijom“. Stvaraju se razni think tank centri, nevladine organizacije, centri za „zagovaranje“ i „osnaživanje“... po ideji i uz finansiranje stranih (ne samo američkih već međunarodnih) organizacija. Naizgled dobronamerna ideja je naravno imala političku (vojnu) pozadinu: smanjivanje zavisnosti od ruskog gasa. I ovaj cilj smanjivanja upotrebe ruskog gasa je ustvari geopolitički a ne ekonomski cilj. Ali ovaj geopolitički cilj je sakriven iza jake „proekološke“ kampanje. Pojedinci koji su ekologiju osetili kao „svoj problem“ počinju da se „spontano“ organizuju (uz finansiranje, kuriranje i pod budnim okom stranaca) i stvaraju stotine ekoloških organizacija koje se umrežavaju. Tako je stvorena „ekološka mreža“ – (kao da mi Srbi i svi stanovnici Srbije ne volimo svoju Otadžbinu već našu ljubav i brigu za sopstvenu zemlju treba neko iz inostranstva da „kurira“). Ova mreža se (opet kao „spontano“) uključuje u projekte EU – cilj dostizanje minimum 30% korišćene energije iz „obnovljivih izvora“. Već u tom trenutku verovatno hiljade patriota se „prevodi“ u „proEU“ tabor jer praktično onaj ko želi da čuva prirodu u Srbiji – to sad već radi pod parolom ostarivanja zadataka postavljenih od strane EU kao uslova za pridruživanje. (Na „kognitivnom nivou“ ispada da onaj ko želi čistu i nezagađenu prirodu u Srbiji – to želi zarad pridruživanja Srbije Evropi!?!)

Sledeći korak je „zagovaranje“: sve te organizacije sada počinju da pritiskaju državne organe. Da bi ovaj pritisak bio koordinisan - razni think tank centri stvaraju konkretne planove i programe. I državni organi koji su po definiciji spori i nezainteresovani počinju da usvajaju ove projekte kao sveoje državne projekte. Skupština im daje snagu zakona. Celu oblast „zelene energije“ praktično preuzimaju inostrane kompanije (uz manje izuzetke). Sada već dolazimo do apsurdne situacije: Srbi i građani Srbije drugih nacionalnosti koji žele čistiju životnu sredinu – lobiraju kod svoje države Srbije da ekološke-energetske resurse daje strancima!

Sledeći korak je projekat MHC: svi drugi izvori „zelene energije“ koje su preuzeli stranci i koje sada već država Srbija finansira dotiranjem „zelenih kilovata“, padaju u zaborav jer se pojavljuje sumanuti projekat ekstremnog divljanja investitora po srpskim planinama. U ovom trenutku se opet pojavljuje „spontanost“: osnivaju se NVO koje sad svoju prirodu brane od investitora (koji ne bi ni postojali niti išta „investirali“ da im to nije omogućeno po projektu EU 30% „zelene energije“) ali sad je već njihov gnev usmeren ne protiv američkih geopolitičkih inspiratora i EU propisivača uslova za pridruživanje i za smanjenje korišćenja jeftinog ruskog gasa, već protiv države Srbije!

Sada je već ova u suštini dobronamerna „uža društvena grupa“ ekologa – umrežena i okrenuta protiv svoje državne vlasti! Eto to je jedan od primera kako se segmentiranjem i umrežavanjem užih društvenih grupa postiže cepanje društva i okretanje tih manjih protiv svoje Otadžbine. 

Sjedinjene Američke Države su agresor. Na globalnom nivou. Ali Operacije Bazirane na Efektima ne realizuju samo SAD. One ih (najvećim delom mada ne u potpunosti) osmišljavaju i planiraju. Ali u samoj realizaciji, voljno ili pod prisilom, učestvuju i sve kolonije, uključujući i EU kao jednu od najvažnijih kolonija. U prethodnom pitanju smo pokazali kako jedno pitanje, na primer ekologija, može biti iskorišćeno za slabljenje države a može se slobodno reći i za slabljenje nacionalnih osećanja pa i borbene gotovosti. A konkretni izvršioci mogu biti razni: i druge države i multinacionalne kompanije i naučna zajednica .... To su već hiljade konkretnih primera.

Na primer ja u knjizi govorim o misterioznoj budžetskoj liniji 481 za koju malo ko zna. Ova budžetska linija je omogućila mrežnim operaterima da, ma koliko to neverovatno zvučalo, Srbiju pretvore u bogatog finansijera NVO mreža!

 Postoji takođe ono što sam u knjizi nazvao „NeoLibIntern“ – Neoliberalna Internacionala (po analogiji sa komunističkom internacionalom – Kominternom) čiji je Srbija član unutar koje se državni budžeti i resursi jedne države prebacuju nevladinim (praktično privatnim) korisnicima u drugim državama! 

Koje posledice mrežnog napada imamo u Srbiji?

Posledice su očigledne. Mi praktično više nemamo suverenu državu. I ne samo da država danas više nije suverena u svojim odlukama – situacija je još gora – naše društvo je potpuno opleteno mrežama, ekonomija, mediji (o čemu je reč u knjizi) a posebno cela politička scena i sve političke partije. Ne samo da ova vlast nije samostalna u donošenju odluka već nijedna buduća vlast neće biti samostalna i suverena!

To je najveći problem. Društvo je do te mere premreženo i umreženo da više ne postoje snage koje mogu na izborima nešto promeniti. 

„Političke partije nisu rešenje problema već deo problema“ da citiramo Boška Obradovića koji je odmah pošto je to izjavio – osnovao partiju i postao deo problema po sopstvenoj definiciji! 

Umrežavanjem ekonomije – političke partije su izgubile i kadrovski resurs ali i finansijski resurs jer više ne postoje mala i srednja preduzeća koja bi ih finansirala. Na taj način su mrežne strukture dobile „poslušnu opoziciju“: svaka opozicija će se po svakom pitanju izjašnjavati protiv svake vlasti. Uopšte više nije bitno kakvu „politiku“ neka vlast vodi – opozicija je zainteresovana za novac koji dobija iz budžeta prilikom organizacije izbora i uvek će biti za izbore odmah i po svaku cenu. Više se nikakav konsenzus u društvu ne može postići ni po jednom pitanju. Isto je i sa medijima: svi mediji su potpuno umreženi i pod kontrolom. Čak više nije ni važno koja „politička opcija“ je vlasnik: svi mediji su potpuno deo problema a ne deo rešenja.

U knjizi govorite da se mrežni napad vrši i na SPC, da li u tom napadu učestvuju i neki unutrašnji elementi?

Da. Svesno ili nesvesno deo klira je umrežen. Ja sam pokušao da dokumentujem uticaj Soroša na unutar crkvene strukture. Ma kako to neverovatno zvučalo (i ja sam bio iznenađen) ali postoje javni dokumenti čak se mogu naći i na internetu (i ja ih navodim u knjizi) koji jasno dokazuju povezanost Soroša i drugih međunarodnih državnih i nevladinih mrežnih operatera sa klirom SPC pa čak i sa jednim od dekana Pravoslavnog Bogoslovskog Fakulteta u Beogradu!

Srpska pravoslavna crkva je jedna od najvažnijih nacionalnih ustanova. Bez SPC ubrzo neće biti ni našeg naroda niti naše nacije. I zato je silovito mrežno napadnuta. Ali ne javno već indirektno: kroz istovremeno finansiranje određenih međusobno suprotstavljenih unutar crkvenih grupa. Ova agresija je već uzrokovala jedan raskol. Ali to je samo početak. I ono što je najgore: mi stanje u Crkvi doživljavamo samo kao unutar crkveni problem a ne kao nacionalni ili bezbednosni problem. Tek danas dešavanja u Ukrajini nam pokazuju da odnosi unutar Crkve nisu samo nadmudrivanje „zilota“ i „novotaraca“ već ozbiljan društveni, državni i bezbednosni pa čak i geopolitički problem. U knjizi sam pokazao da to uopšte nisu „unutar crkveni“ problemi već Operacija Bazirana na Efektima protiv jedinstva najvažnije nacionalne ustanova. I u ovoj operaciji agresor koristi vrlo perfidne tehnike i ogromna materijalna sredstva. U knjizi sam pokušao da skrenem pažnju našem kliru i dokumentujem ove tehnike a da pri tom ne zauzimam lični stav o nekoj od struja ili o nekome lično unutar Crkve.  

Prošle godine u Srbiji je izašla i knjiga Aleksandra Dugina i Leonida Savina "Mrežni rat" koju ste vi prevodili, u čemu se razliku vaša njiga u odnosu na Duginovu i Savinu?

Aleksandar Dugin sa saradnicima je napisao knjigu o mrežnom ratu uopšte, o principima, tehnikama, o teoriji mrežnog rata na nivou strateške koncepcije. Ja sam moju knjigu zamislio kao nastavak i konkretizaciju te knjige u uslovima konkretnog rata ili bolje rečeno agresije (jer još uvek nema smislene odbrane pa samim tim ni rata) protiv nas Srba. Posle čitanja njegove knjige počeo sam da sakupljam materijal koji konkretizuje i ilustruje svaku od tehnika u slučaju Srba. Još u toku pisanja, delove ove moje knjige sam delio sa prijateljima u raznim državama i neverovatno ali istinito iz par država su mi se javili prijatelji koji su došli na ideju da tako nešto napišu o svojim državama i nacijama! Problem je internacionalni ali se mora sagledavati na nacionalnom nivou. Reč je o potpuno novoj – mrežnoj koncepciji agresije koja se mora sagledavati kompleksno. Zato je moja knjiga podeljena na nekoliko delova koji govore o konkretnim tehnikama napada. U prvom delu knjige se govori o strateškoj koncepciji i globalnoj neoliberalnoj mreži a u drugom delu se govori o konkretnim dejstvima i postupcima u Srbiji u oblasti ekonomije, medija i SPC. 

Operacije Bazirane na Efektima se po definiciji odvijaju u raznim dimenzijama noosfere: u fizičkoj, informacionoj, društveno-kulturnoj i kognitivnoj. Zato je bilo potrebno proslediti i na jednostavan i razumljiv način opisati a što je još važnije dokumentovati konkretne agresivne tehnike i načine postizanja efekata. Obično se tekst dokumentuje (kao na primer u slučaju Duginove i Savinove knjige) citatima i pozivanjem na američke vojne izvore. Ja sam sebi postavio kao zadatak da sve opisano dokumentujem i ilustrujem izvorima koji su dostupni na srpskom i preko interneta. To je bio mnogo teži zadatak. Velika većina čitalaca ne govori strane jezike a i nema vremena da traži po bibliotekama strane vojne knjige. Na primer Crkva je po definiciji zatvorena i vrlo malo podataka o unutar crkvenim dešavanjima se može naći na internetu. Pored toga ceo sistem finansiranja mreža je namerno zapetljan da bi se izgubio trag ko koga kako i zašto finansira i instrumentalizuje. Zato je bio izazov globalnu koncepciju opisati a onda pokazati na konkretnim primerima i dokumentovati javno dostupnim činjenicama i člancima u medijima na srpskom.

Nadam se da sam u tome uspeo. A kao dokaz je i interes ruskih i drugih izdavača. Završava se prevod knjige na ruski a u toku su pregovori za još par jezika. Nadam se da je ova knjiga samo početak jednog velikog posla „samoosvešćivanja“ napadnutih nacija. 

Knjigu možete naručiti OVDE.

Kako se odbraniti od mrežnog napada?

U ovom trenutku nema osmišljene odbrane. Mi smo zahvaljujući Aleksandru Duginu i njegovim saradnicima tek u fazi sagledavanja ove agresije. Na kraju knjige ja pozivam sve čitaoce da svi zajedno krenemo sa osmišljavanjem „Atlasa mreža Srbije“ i sa mapiranjem mrežnih uticaja. To će biti ogroman posao. I to je posao koji ne mogu uraditi jedan-dva ili nekoliko ljudi. To je posao koji nije u jednoj usko-stručnoj oblasti. Potreban je „saborni um“. Mrežni napadi se, kako sam već rekao, odvijaju u raznim dimenzijama noosfere tako da ovo ne može biti usko-stručni naučni rad. Zato i ne može biti naučni projekat koji će se projektno finansirati sa bilo koje strane. To jedino može biti delatnost ljudi koji mrežnu agresiju osećaju na svojoj porodici, u svom okruženju, u svojim životima i koji su spremni da se bore za sebe i svoju Otadžbinu.

Najvažniji način odbrane naša vera nam je već odavno dala i ja ga navodim na prvoj stranici knjige - to je deo večernjih molitvi koje svako od nas izgovara svake večeri pre spavanja:
Zaštitnik duše moje budi, Bože jer hodim među mrežama mnogim; Izbavi me od njih, i spasi me, Blagi kao čovekoljubac.

Knjigu Mrežni rat protiv Srbije možete naručiti na telefon 063 102 28 55 ili na linku OVDE. Ostala izdanja Pravde možete videti OVDE.

Šta je Ivo Andrić predlagao za Kosovo i Metohiju saznajte OVDE.

Izvor: Pravda