Iako predsednik Vučić tvrdi da su on i Srpska napredna stranka jači nego ikada, čini li vam se da su protesti građana uzdrmali vlast?

– Vučić je već pripadao jednom režimu sličnom ovom, koji je takođe srušen na ulici. I sada pokušava da primeni recepte iz Miloševićevog vremena propagandnim ubeđivanjem javnosti da je broj okupljenih daleko manji nego što jeste i predstavljanjem opozicije kao nasilnika i stranih plaćenika koji rade protiv interesa svoje države. Međutim, kao i svaki autokrata koji se uživeo u ambijent apsolutne vlasti i uveren je da mu ona prirodno pripada, počeo je da pravi greške i praviće ih sve više. Protesti su svakako spolja uzdrmali Vučićevu vlast, međutim njegova vlast je konfigurisana tako da neminovno vodi ka uzdrmanju i iznutra. Slabosti Vučićevog sistema iznutra su što on počiva na lažima, nasilju i pljački. Laži i verbalno nasilje su već kroz pokušaj ubistva Borka Stefanovića prerasli u svoj fizički izraz, koji se uvek na kraju okreće protiv nasilnika. A sistemsko pljačkanje društva od strane Vučićeve partijske oligarhije je već dovelo do sukoba oko podele plena i borbe za dominaciju u budućnosti.

Koliko je predsednički stav to što Vučić poručuje da neće ispuniti nijedan zahtev građana, pa i da vas bude pet miliona?

On je pre svega predsednik partijske i privatne oligarhije. Takođe, Vučić je i politička kukavica i sve što govori proističe iz toga. Posle drugog protesta je bahato pretio da „može da ih bude i pet miliona, nijedan zahtev neće ispuniti“, a već posle trećeg je tu izjavu preinačio u to da on razume građane i da je spreman da ih sasluša i izađe u susret njihovim zahtevima. Time s jedne strane pokušava da ne izaziva građane i umiri tenziju, ali s druge strane pokazuje da je i te kako svestan te narastajuće tenzije. Promena njegove retorike između dva protesta pokazuje da je ipak Vučić tačno prebrojao broj građana na ulici, ali ne sme to da kaže pa reaguje na ovaj način, dok nas Stefanović drma za revere ubeđujući nas sumanuto da ne bi trebalo da verujemo svojim očima.

S obzirom da predsednik voli izbore, hoće li opozicija bojkotovati te izbore, i da li ćete rizikovati da bojkot ne uspe, s obzirom da vlast ima svoju opoziciju?

Stvarna opozicija je ujedinjena u borbi za izborne uslove i ukoliko naši zahtevi ne budu ispunjeni, i bojkot je naravno opcija. U slučaju bojkota to mora biti dobro osmišljeno i ako do toga dođe, nemam nikakvu sumnju da će opozicija biti složna. Stranke koje su samo formalno opozicione, poput SRS i nažalost LDP, niko ozbiljan ni ne shvata kao opozicione, tako da njihov izlazak na izbore ne može uticati na uspeh bojkota.

Kako doći do fer i poštenih izbora – kroz omasovljenje građanskih protesta, ili bi stranke trebalo da se stave na čelo protesta?

Jedino političke stranke imaju infrastrukturu i udarnu političku snagu ne samo da postave zahteve, već i da ih realizuju. Podrška ljudi iz kulture i javnih ličnosti sa moralnim integritetom je neophodna i dragocena, ali po prirodi stvari oni ne mogu bez političkih stranaka doneti stvarne promene. Uostalom, neuspesi svih protesta koji su se distancirali od političkih stranaka od 2012. do danas su svedočanstvo toga.

Smatrate da je preduslov za pobedu nad Vučićem i njegovim sistemom da opozicija ima lidera koji bi mogao da mu se suprotstavi. Može li po vašem sudu taj lider da bude Dragan Đilas?

Đilas u ovom trenutku nesumnjivo ima najveći rejting među opozicionim liderima, ali i on je nedovoljan da bi on sam mogao da donese pobedu. Sve vreme govorim da je potrebno ujedinjenje srodne opozicije i da svi stoje iza jedne opcije na glasačkom listiću, umesto da se bore za mesto lidera na Titaniku. Predsednički izbori su dovoljno daleko da bismo sada govorili o tome koji lider bi personalizovao jedinstveni nastup opozicije. Izbori koji su pred nama nas ne stavljaju pred izazov izbora lidera, već ujedinjenja svih resursa. A kada govorimo o liderima, neophodno je naglasiti da operativni i izborni lider ne moraju uvek biti predstavljani u istoj ličnosti. Pred 5. oktobar Đinđić je bio operativni, a Koštunica izborni lider DOS-a, dok sam ja u izbornim procesima imao obe uloge. Opozicija tek treba da dogovori lidersku strategiju, zavisno od odnosa snaga i političkih okolnosti u kojima će se budući izbori dogoditi. To mora biti pitanje preciznog političkog inženjeringa, a ne sujeta i ambicija.

Vaša stranka učestvuje na protestima, ali još niste postali deo Saveza za Srbiju, ili i dalje mislite da taj savez predstavlja skup baba i žaba?

Stojim iza svega što sam rekao i svih predloga koje sam iznosio, međutim nakon što je Savez formiran to više nije tema jer je nastupila nova realnost i sada nastavljamo razgovore na temu kako da sarađujemo u ovim okolnostima. Cilj nam je isti, samo smo imali različita viđenja o tome kako održivije i brže stići do tog cilja. Sve vreme razgovaramo i sarađujemo po pitanju izbornih uslova i borbe za smenu ove kriminalne vlasti, a da li će SDS i postati deo Saveza o tome ćemo doneti odluku spram opštih, a ne uskostranačkih interesa i kada dođe vreme za to.

Slažete li se sa Đilasom da oni koji nisu podržali i učestvovali u protestima nisu opozicija?

Đilas je govorio o opozicionim strankama i sa tim se potpuno slažem. Međutim, što se tiče vašeg pitanja da li smo ponovo došli u situaciju da „oni koji nisu sa nama su naši neprijatelji“ potrebno je ukazati na dve stvari. Prvo, svako društvo koje hoće da sačuva mir izbegava identifikaciju političkih protivnika kao neprijatelja, jer ga to zakonomerno vodi u građanski rat. Drugo, nećemo dobiti izbore tako što ljude koji glasaju za SNS nazivamo neprijateljima, već tako što ćemo ih učiniti našim biračima. Takve podele su kancerogene za svako društvo, zato tokom mog mandata nisam radio samo na regionalnom, već i na unutrašnjem pomirenju. Međutim, vlast koja upravlja državom ucenama, nasiljem i kriminalom je ponovo podvukla tu preteću crtu podele.

Predsednik Srbije i Tači daleko otišli u dogovoru

Kažete da je Zapad dao Vučiću „privilegiju da uništi demokratiju zbog toga što ih folira na temi Kosova i Metohije“.

Vučić na temu Kosova folira pre svega građane Srbije i danas niko ne zna šta je njegova politika s tim u vezi, a da je pri tom pridobio za tu politiku i one koji su bili najveći protivnici moje politike i koji su me optuživali za izdaju Kosova. Sa osmehom gledam na činjenicu da oni koji su urlali demonstrirajući ispod mog kabineta da sam izdajnik i koji su palili administrativne prelaze iz takozvanih patriotskih razloga danas zagovaraju uspostavljanje pravnog sistema nezavisnog Kosova na njegovoj čitavoj teritoriji, uključujući i Sever, što ja po cenu gubitka izbora nikako nisam hteo da prihvatim. To je suština Vučićevog Briselskog sporazuma i prava slika lažnog patriotizma srpskih nacionalista koji su uvek bili spremni da prodaju svoju verbalnu politiku za neku sinekuru ili malo veću pljačku. Što se tiče Vučićevog dogovora sa Tačijem, o njemu samo možemo da nagađamo, ali Trampovo pismo kojim poziva i jednog i drugog na finalizaciju istorijskog dogovora, a obojica su jedino pominjala razgraničenje, svedoči da je austrijski analitičar Florijan Biber vrlo moguće u pravu kada kaže da svi današnji sukobi na Kosovu jesu jedno foliranje i fingiranje, a da su Tači i Vučić van svakog domašaja javnosti u potaji daleko otišli u dogovoru rešenja koje je potpuno suprotno Ustavu Srbije. Svako ozbiljan se danas pribojava rumora od pre godinu dana da su Tači i Vučić spremni u realizaciji tog projekta da idu čak i na ograničeni sukob koji bi ih onda doveo do „svršenog čina“ i da predstave kako drugog rešenja nema osim razgraničenja, a sebe još i kao mirotvorce. Radi se o dva opasna i neodgovorna čoveka koji danas upravljaju sudbinom albanskog i srpskog naroda na Kosovu.

Kako je Ivan Ivanović uhvatio Vučića u laži pogledajte OVDE.