Kada je Seku Ture odlučio 1958. da izvuče Gvineju iz kolonijalnog ropstva i povede je putem nezavisnosti, elita u Parizu toliko je bila besna da je odlučila da uništi sve što je njena uprava stvorila u toj zemlji. Tri hiljade Francuza napustilo je ubrzo Gvineju odnevši sa sobom svu imovinu koju su mogli da ponesu, a uništivši sve što nije moglo s njima: škole, vrtiće, zgrade javne uprave, automobile, traktore… Neki su čak na odlasku otrovali konje i krave na svojim farmama, a hranu u skladištima uništili. Smisao tog besomučnog čina bio je da se pošalje poruka drugim francuskim kolonijama da će cena njihove emancipacije biti vrlo visoka.

Slobodni, ali siromašni

Strah se nakon toga uvukao među afričku političku elitu, piše Mavuna Remark Kutinin, izdavač i mirovni aktivsta, u tekstu objavljenom  u veb-magazinu "Silikon Afrika". Nakon događaja u Gvineji niko nije smogao hrabrosti da sledi Tureov primer čije je čuveno geslo bilo: "Radije ćemo uživati u slobodi u siromaštvu nego u bogatstvu u ropstvu". Silvanus Olimpio, prvi predsednik Republike Togo, malene države u zapadnoj Africi, pronašao je kompromisno rešenje s Francuzima. Nije želeo da njegova zemlja i dalje bude pod francuskom vlašću, pa je odbio da sklopi nastavak pakta o kolonizaciji kakav mu je predložio tadašnji francuski predsednik Šarl De Gol. Ipak, pristao je da plaća godišnji porez Francuskoj za sva materijalna dobra koja je stvorila u njegovoj zemlji. To je bio jedini uslov da ih Francuzi ne bi, kao u Gvineji, na odlasku potpuno uništili. Međutim, iznos kolonijalnog poreza koji je Togo trebalo da plati Francuzima bio je ogroman i iznosio je te 1963. godine gotovo 40 posto tadašnjeg državnog budžeta. Budući da se Togo našao u teškoj financijskoj situaciji, Olimpio je, kako bi izvukao zemlju iz te stuacije, odlučio da ukine dotadašnji kolonijalni novac FCFA (Franak za francuske afričke kolonije ili kraće – kolonijalni franak) i da uvede sopstvenu valutu.

Ubistva i državni udari

Dana 13. januara 1963. godine, tri dana nakon što je Togo počeo da štampa sopstveni novac, grupa profrancuskih vojnika ubila je predsednika Olimpija. NJih je predvodio bivši pripadnik francuske Legije stranaca, narednik Etjen Gnasingbe koji je za taj krvavi posao od Francuza navodno bio nagrađen sa 612 američkih dolara. Olimpijev san bio je da izgradi nezavisnu, suverenu i samostalnu zemlju, ali Francuzima se ta ideja nije sviđala. Dana 30. juna 1962. godine, Modiba Keita, prvi predsednik Republike Mali, odlučio je da, poput Olimpija u Togou, povuče kolonijalni franak, valutu koju su Francuzi nametnuli u dvanaest svojih afričkih kolonija. Za Keitu, koji je težio socijalističkoj ekonomiji, bilo je jasno da bi nastavak pakta s Francuskom bio teret daljem razvoju zemlje. Ipak, i Keita će, poput Olympija, postati žrtva. Neće ga, doduše, ubiti, ali će 19. novembra 1968. biti svrgnut u državnom udaru koji je predvodio još jedan bivši legionar - poručnik Musa Traore. Tokom tog dramatičnog razdoblja borbe afričkih zemalja za oslobođenje od kolonijalnog ropstva, Francuska se s punim poverenjem mogla osloniti na bivše pripadnike Legije stranaca koji su izveli većinu državnih udara protiv legalno izabranih predsednika.

Legionari ruše vladare

Tako je 1. januara 1966. bivši legionar Žan-Bedel Bokasa predvodio državni udar protiv Davida Dakoa, prvog predsednika Centralnoafričke Republike. Dva dana kasnije, Mauris Jameogo, prvi predsednik Gornje Volte, današnje Burkine Faso, svrgnut je u državnom udaru koji je predvodio Aboubakar Sangoul Lamizana, još jedan bivši legionar koji je prethodno učestvovao u gušenju oslobodilačkih ustanaka u francuskim kolonijama Indoneziji i Alžiru. U oktobru 1972. Matje Kerekou, dotadašnji telohranitelj predsednika Republike Benin Huberta Maga, predvodio je državni udar. I Kerekou je, pogađate, prethodno prošao obuku u francuskim vojnim školama. U proteklih pedeset godina u Africi se dogodilo ukupno 67 državnih udara u 26 zemalja od kojih su 16 bile francuske kolonije (Togo, Tunis, Obala Slonovače, Madagaskar, Ruanda, Alžir, Mali, Gvineja…).  Čak 61 posto državnih udara dogodilo se na području frankofonske Afrike.

Bez Afrike bili bi siromašni

Francuska se očajnički i žestoko, bez obzira na cenu, borila da zadrži svoje afričke kolonije. U martu 2008. godine, bivši francuski predsednik Jak Širak izjavio je:

"Bez Afrike, Francuska bi dospela u društvo zemalja Trećeg sveta". NJegov prethodnik, Fransoa Miteran još je 1957. proročanski ustvrdio: "Bez Afrike, Francuska neće imati budućnosti u 21. veku". U ovom trenutku, čak 14 afričkih zemalja dužne su da, kroz kolonijalni ugovor, daju 85 posto svojih novčanih rezervi Francuskoj centralnoj banci.

Otkidaju od usta i daju Francuskoj

Iako je zapadni svet, zvanično, odbacio kolonijalni sistem, Francuska nije spremna da ga napusti, jer joj svake godine, kroz tzv. kolonijalni porez, donosi navodno oko 500 milijardi dolara. Koutinin piše kako afrički čelnici često trpe optužbe za korupciju i služenje strancima, a na štetu vlastitih nacionalnih interesa, alo postoji objašnjenje za takvo ponašanje. Oni naprosto rade tako jer se plaše da će biti ubijeni ili svrgnuti, tvrdi Koutinin.

Odredbe Kolonijalnog pakta iz 1950. godine

Teško je poverovati kakvih se ugovornih obveza moraju pridržavati bivše francuske kolonije u Africi, danas formalno nezavisne države. Evo nekih ključnih stavki:

Kolonijalni dug: Sve novonastale "nezavisne" države treba da otplaćuju infrastrukturu koju im je izgradila Francuska tokom kolonizacije; Nacionalne rezerve: Sve bivše kolonije moraju da deponuju svoje novčane rezerve u Francuskoj centralnoj banci. Gruba je procena da Francuska godišnje "ubere" oko 500 milijardi dolara od zemalja koje praktično i nemaju pristup svom novcu; Prirodni resursi: Francuska ima ekskluzivno pravo na novootkrivene prirodne resurse na teritorijama bivših kolonija; Tenderi: Bivše kolonije moraju na tenderima da daju prednost francuskim firmama;

Vojska i vojni savezi: Svi koji žele da steknu čin u vojskama svojih zemalja moraju da prođu obuku u Francuskoj. Države su obvezane na savezništvo s Francuskom u slučaju rata i imaju zabranu ulaska u vojne saveze s drugim zemljama; Službeni jezik: Obveza je da francuski bude službeni jezik tih zemalja i da se koristi kao jezik u obrazovnom sistemu; Podnošenje računa: Države moraju Francuskoj slati godišnje izveštaje o svojim finansijskim bilansima. Novi Francuski presednik Emanuel Makron nastavio je kolonizatorsku retoriku svojih prethodnika, a kako je, iz ugla zapadnih interesa, uporedio SFRJ i Siriju, nazvavši sve nas "varvarima" pročitajte OVDE.

Izbor: net.hr