Piše: Mihailo Medenica
Dao bih te u bescenje da ima ko da te kupi, al što si jeftinije to mrtvi nude više za tebe.
Lako bih bez tebe kad bih gde drugo našao jutro nalik onome u Velikoj Hoči, no neće oči…
Nagizdaju se, uparade, uhvate pod ruku i nogu pred nogu ka Prizrenu…
Eno se raspevane umivaju Bistricom, jutre u Arhangelima, vele brzo će samo da se sa Šare nagledaju Đakovice…
Neka vas, ne žurite, ne trebate mi, imam ja očiju što ne vide do Kosova, kad se noge otmu, vele hoće i one kad mogu oči pa ustrče Prokletijama, eno se na vrhu uhvatile u kolo pa sve prepliću Paštrikom i Koritnikom.
Pružim ruke da ih dograbim, da ih sapnem i spotaknem o Košare, a ruke se dograbe za nebo i ne puštaju!
Kud oči i noge i one bi tu, nevernice!
Drže se za nebo i ne puštaju!
Kako ih dozovem tako stresu nebo ko šarenicu, popada mećava zvezda, smetovi padalica…
Gde padnu tu vaskrsnu.
Vele da su to oči ratnika…
Vascelo Kosovo i Metohija treperi i trepće, svukdu mrtve oči progledale, stale u stroj, opisale međe, potekle iz njih Sitnica, Lab, Ibar, Drim…
Vaskrsla spaljena sela, mirišu ognjišta i tamjan, hleb mrtve majke za mrtvoga sina.
Kako ga prelome na pola raspevaju se vekovi iz njega…
Pošaljem glas da dozove oči, ruke, noge…kad nigde ni glasa od glasa…
Čujem od vetrova s Bajgore da se skrio u Dečanima, utekao u liturgiju, prebegao u klepala, iskušenik je u Zočištu, zamonašio se u Bogorodici LJeviškoj…
Skrio se na ikonama, rezlego se po božurima, ispoveda se u Samodreži…
Ko čobanče na dedovoj livadi u Drenici leži…
Uprem u grudi da pošaljem srce, dosta je bilo, kad srce…
Srce odavno tamo. Oduvek!
Bije u zvoniku Deviča, saslužuje u Banjskoj, uspelo se na vrh Zvečana, eno ga na poslušanju u pećkoj svetinji, kleklo kraj Bistrice u Goraždevcu- tuži, žanje raspeća u Starom Grackom…
Odrekao bih te se, Kosovo moje, da mi šta ostaje bez tebe…
Da mi nisu na ramenina glave oca Haritona i Stefana.
Da u majčin grob nisam spustio šaku zemlje tvoje, posejao joj božur kraj uzglavlja…
Da se listom divlje leske ne mogu pričestiti…
Da si moje a ne mojih predaka i potomaka lako bih te dao u bescenje, ali šta ću kad sam te kćerima spremio u miraz a dragu zaprosio prstenom od loze iz Dušanovih vinograda..?
Da imam gde drugo posteljiti Gospodu ne bih te žalio ni žala…
Prećutao bih te da nisu bolji od mene postradali za mene, da im se nisam vaskrsenjem obećao da ću se vratiti, da mi nije u torbaku onog hleba mrtve majke za mrtvoga sina…
Kad ga prelomiš na pola a on zapeva dečanskim monasima i gračaničkim sestrinstvom…
Prelomiš ga na pola a shvatiš da si samo tu, zanavek, izdeljan od šake zemlje i šake neba.
Dao bih te Kosovo i Metohijo moje, da imam šta drugo da sačuvam…
Kurti i Mustafa su popili jak šamar iz Vašingtona. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: dvaujedan.wordpress. com
