Takođe je predstavljala jedan od najvećih promašaja Trećeg Rajha.
Dužina više od 76 metara, sa zapreminom od 1620 tona, Tip XXI je imala šest cevi sa mogužnošću hidrauličnog punjenja sposobnih da ispale više od 23 skladištena torpeda. Ovaj arsenal može pretvoriti konvoj u prah.
Ali pravo poboljšanje nalazilo se duboko u utrobi U-broda. Tu je napredni motor s električnim pogonom koji je omogućio podmornici da putuje pod vodom znatno većim brzinama - i dužim periodima - od bilo koje postojeće podmornice.
To je bio možda prvi zaista savremeni podmorski ratni brod na svetu. Motor, koji je bio radikalan za svoje vreme, omogućavao je da deluje pretežno podvodom. To je u suprotnosti s drugim podmornicama, koje su delovale uglavnom na površini i ronile su kratki vremenski period za napad ili beg.
Ali za srećnu posadu te britanske krstarice, rat u Evropi se upravo završio. Adolf Hitler se ubio 30. aprila. Izveštaj o evropskom prekidu vatre takođe je stigao do U-2511. Podmornica nije ispalila svoje torpeda, već je samo izvela jedan manevar.
Ni U-2511, ni njen sestrinski brod U-3008 tokom rata nisu ispalili torpedo, ali je nacistička mornarica imala velike nade za njih.
Ono što je pošlo po zlu i naučene lekcije iz programa izgradnje podmornice takođe je tema novih istraživanja. To je prikazano u knjizi Adama Tozea iz 2006. "Plate razaranja: stvaranje i razbijanje nacističke nemačke ekonomije kao primer šta se ne treba učiniti."
Sada, u nedavnom članku za tromesečni pregled mornaričkog koledža, Markus DŽons - vanredni profesor američke mornaričke akademije - opisuje podmornicu kao jedan od istaknutih primera nemačke „iracionalne vere u tehnologiju koja preovladava u operativno ili strateški složeno i očajničko oružje. "
Projekat tipa XXI datira iz 1943. Nemačka je pobeđivala u podmorničkom ratu na Atlantiku i imala je za cilj da uguši i izgladni Ujedinjeno Kraljevstvo.
Cilj Nemačke bio je da okruži britanske ostrva sa stotinama podmornica, sprečavajući bilo šta da uđe ili izađe. U početku je to bilo uspešno. Samo u oktobru 1942. godine, potopljeno je 56 brodova ... i to baš na prelazu između Islanda i Grenlanda.
Ali ovi se uspesi loše okrenuli protiv Nemačke - i to brzo. Do 1943. nove taktike konvoja, radari i protivpodmornički patrolni avioni letelice pravili su ozbiljne probleme nemačkim podmornicama tipa VII.
Postojeće podmornice u Nemačkoj sada su ranjive na otkrivanje i uništenje u ogromnom broju. NJihovi električni motori - koji se koriste kada su pod vodom i napunjeni dizelom na površini - nisu mogli da drže punjenje duže od nekoliko sati.
I bili su spori. Zaista spori. Mnogi konvoji bi ih jednostavno mogli preteći. Ako su Saveznici otkrili podmornicu koja skriva pod vodom, jednostavno bi je mogli pričekati. Samo u maju 1943. saveznici su uništili 43 broda, ili 25 procenata nemačkih podmornica.
Bila je neophodna izgradnja nove vrste podmornice koja bi - u teoriji - bitno promenila prirodu rata na moru.
Dizajnirana od strane inženjera pogona Helmuta Voltera, Tip XXI imao je jedinstvenu unutrašnjost sa osam većih električnih baterija. Trebalo je retko da ide na površinu i napuni bateriju konvencionalnim dizel gorivom.
Takođe je bilo dovoljno brzo da bude u toku s konvojima. Moglo bi da radi bez problema 60 sati pri pet čvorova. Takođe bi mogao da ubrza tempo, putujući sat i po vožnje brzinom od 18 čvorova. Suprotno tome, tip VII nije mogao da putuje brže od osam čvorova pod vodom - i tada samo za kraće periode.
Kako DŽons ističe, novi dizajn je takođe uključivao „senzore, protivmere i druge uređaje za koje se smatra da su neophodni u ratu.“ Ovi uređaji su uključivali aktivni radar i sonar i napredniji pasivni sonar koji je hvatao zvukove neprijateljskih brodova.
Ali sve u vezi sa tipom XXI bila je greška.
Jednostavno rečeno, to nije bilo oružje koje pobeđuje u ratu. Što je još gore za Nemačku, nije ništa zaista uradila ... i verovatno je ubrzala poraz Trećeg rajha.
Kao prvo, podmornice - samo dve su ikada bile operativne - pretrpele su nekoliko tehničkih problema koji su prisiljavali inženjere da rade prekovremeno da bi ih rešili. Isprva nisu radili hidraulički sistemi za punjenje torpeda. Motori i upravljački sistemi su bili u kvaru. Zbog toga su podmornice "očigledno bile manje pretnje nego što je prvobitno bilo predviđeno", piše DŽons.
Nemačka je u velikoj meri rešila ove probleme. Ali čak i da su podmornice u početku savršeno funkcionisale, malo je verovatno da bi to imalo velikog uticaja na ishod rata.
To je zato što su podmornice bile vezane za gubitničku strategiju. A 1945. godine nemačka pomorska strategija bila je beznadežna.
Mornarica očekuje da njihovi komandiri podmornica deluju nezavisno. Ali misija zaustavljanje plovidbe brodova preko Atlantika, zahteva mnogo više od podmornica. Nemci su imali snažnu nestašicu kako mornarskih patrolnih aviona tako i vazdušnih baza. U oštrim, grubim morima i olujnom vremenu Severnog Atlantika, to je značilo da su Nemci bili ograničeni onim što su mogli čuti i videti iz svojih brodova.
Za poređenje, saveznički patrolni avioni su ih lovili.
Iako je tehnološki napredan za svoje vreme, tip XXI je i dalje postojao pre doba nuklearnih podmornica, krstarećih raketa i balističkih projektila.
Ovo strateško oružje pretvorilo je podmornice hladnog rata u zaista odlučujuće platforme kakve su danas. Podmornice tokom Drugog svetskog rata korišćene su uglavnom za odbranu prijateljskih obalnih linija, uznemiravanje neprijateljskih ratnih brodova i ometanje neprijateljskih konvoja. Tip XXI je imao za cilj da izvršava iste misije, ali jednostavno efikasnije.
Ali u sve tri oblasti, Nemačka je već izgubila. Nemačke obalne linije bile su pod redovnim napadom savezničkih bombardera. Savezničke kopnene vojske već su se zatvorile na Rajnu. A saveznički konvoji bili su toliko brojni da bi Nemačka morala da izgradi svoje nove podmornice od na stotine, da bi imalo efekta.
Kako nemačke luke više nisu bile bezbedne, inženjeri su morali da konstruišu podmornice u odsecima i transportuju ih na složenom sistemu dizalica i barža do mesta porinuća. Ovo je učinilo probleme sa opravkom karakterističnom za sve nove brodove.
Drugi problem je što stavljanje prevelikog naglaska na čudo od oružja umesto izgradnje konvesionalnih orižja. Što se tiče čelika upotgrebljenog na projektu, „program je koštao ratni napor oko pet hiljada tenkova, što je bila posledica, i moglo bi se reći da je ubrzao poraz Nemačke na Istočnom frontu“, piše DŽons.
On tvrdi da je ovaj mentalitet predstavljao "bolest" u nemačkom planiranju rata. Od raketa V1 i V2, super teških tenkova Tigar II i mlaznih aviona, Nemačka je izgradila radikalno oružje koje neće uspeti da okrene plimu protiv neizbežnog poraza koji je doveo do većih ekonomskih, političkih i tehnoloških nedostataka.
Kako se rat okrenuo protiv Berlina, nacistički komandanti ubrzali su razvoj novog oružja koje je odvratilo pažnju od drugih oblasti. Tada se rat pogoršao, ubrzavajući razvoj novog oružja dalje u perverznom, začaranom krugu.
Međutim, tip XXI bi trajao kroz hladni rat. Neke su korišćene za ciljnu praksu. Jedino preživelo plovilo svoje klase danas je Vilhelm Bauer, koji je savremena mornarica Nemačke pretvorila u istraživački brod. Sada je brod muzej u Bremerhavenu.
Ali uglavnom, Tipe XXI pruža nekoliko lekcija o tome kako tehnologija - iako je važna - ne pobeđuje sama u ratovima. To je takođe lekcija kako fanatična potraga za naprednim oružjem može mnogo otežati pobede u ratovima.
Turska ni pod pretnjom američkih sankcija neće odustati od S-400. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Kurir/National Interest
