Najnovije

Šest država ima projekte za vladavinu svetom! Ovo se dešava...

Lagano povlačenje SAD-a iz Sirije sa sigurnošću ukazuje da Vašington više ne ne može da bude svetski policajac. Bez odlaganja je destabilizovao sva pravila međunarodnih odnosa. Ušli smo u period tranzicije u kom svaka velika sila sledi novu agendu. Evo glavnih.

Putin, Tramp, Đinping (Foto: Sinhua/ Pravda)

Piše: Thierry Meyssan za Voltairenet

Tri “velikana”

Sjedinjene Američke Države

Propadanje Sovjetskog Saveza moglo je da prouzrokuje raspad Sjedinjenih Država, pošto su se dve imperije oslanjale jedna na drugu. To nije bio slučaj. Predsednik DŽordž Buš stariji je Operacijom pustinjska oluja obezbedio da Vašington postane neprikosnoveni vođa svih nacija, a zatim je demobilisao milion vojnika i proglasio potragu za prosperitetom.

Transnacionalne korporacije su potpisale pakt sa Deng Sjaopingom, da njihove proizvode prave kineski radnici, koji su plaćeni dvadeset puta manje nego njihove američke kolege.

To je dovelo do značajnog razvoja međunarodnog teretnog saobraćaja, praćenog postepenim nestajanjem radnih mesta i srednjim klasama u Sjedinjenim Državama. Industrijski kapitalizam zamenjen je finansijskim kapitalizmom. 

Krajem devedesetih Igor Panarin, profesor na Ruskoj diplomatskoj akademiji, analizirao je ekonomski i psihološki kolaps američkog društva.

Pretpostavljao je da će se zemlja raspasti na osnovu onoga što se dogodilo Sovjetskom Savezu i da će se pojaviti nove države. Kako bi izbegao kolaps, Bil Klinton je izuzeo svoju zemlju iz međunarodnog prava NATO-ovom agresijom na Jugoslaviju.

Kako se ovaj napor pokazao nedovoljnim, američke ličnosti su zamišljale da svoju zemlju prilagode finansijskom kapitalizmu i da na silu organizuju međunarodnu trgovinu, tako da će naredni period postati „novi američki vek“.

Sa DŽordž Bušom mlađim, Sjedinjene Države su napustile svoju poziciju vodeće nacije i pokušale da se transformišu u apsolutnu unipolarnu silu.

Oni su pokrenuli „beskrajni rat“ ili „rat protiv terorizma“ kako bi, jednu po jednu, uništili sve državne strukture „širom Bliskog Istoka“. Barak Obama nastavio je ovu potragu uključujući mnoštvo saveznika.

Ova politika se isplatila, ali koristi samo nekolicini, „super bogatašima“.

Amerikanci su odgovorili izborom Donalda Trampa za predsednika.

Raskinuo je sa svojim prethodnicima i, poput Mihaila Gorbačova u SSSR-u, pokušao da spasi Sjedinjene Države, oslobađajući je od njenih najskupljih obaveza.

Pojačao je ekonomiju podstičući nacionalnu industriju. Subvencionisao je vađenje nafte iz škriljaca i uspeo je da preuzme kontrolu nad svetskim tržištem ugljovodonika uprkos kartelu koji su formirali OPEK i Rusija.

Svestan da je njegova vojska pre svega ogromna birokratija koja troši ogroman budžet na beznačajne rezultate, prestao je da podržava ID i PKK, pregovarajući sa Rusijom o načinima okončanja “beskrajnog rata” sa što je moguće manjim gubitkom.

U narednom periodu Sjedinjene Države će biti vođene prvenstveno potrebom da uštede na svim svojim akcijama u inostranstvu, sve dok ih ne napuste ako je potrebno. Kraj imperijalizma nije izbor, već egzistencijalno pitanje, refleks preživljavanja.

Narodna Republika Kina

Nakon pokušaja državnog udara Žao Cijanga i protesta na trgu Tiananmen, Deng Sjaoping je započeo svoj “put ka jugu”. Najavio je da će Kina nastaviti ekonomsku liberalizaciju sklapanjem ugovora sa američkim multinacionalnim kompanijama.  

Đang Cemin je nastavio tim putem. Obala je postala „svetska radionica“ izazivajući gigantski ekonomski razvoj.

Postepeno je očistio Komunističku partiju od njenih lokalnih političkih šefova i osigurao da se dobro plaćeni poslovi prošire u unutrašnjosti.

Hu Đintao, zabrinut za „harmonično društvo“, poništava poreze koje su plaćali seljaci u unutrašnjim regionima koji još uvek nisu pod uticajem ekonomskog razvoja. Međutim nije uspeo da kontroliše regionalne vlasti i upao je u korupciju.

Si Đinping je predložio otvaranje novih tržišta izgradnjom ogromnog projekta „Put svile“. Međutim, ovaj projekat kasni jer Kina više ne nudi originalne proizvode, već ono što transnacionalne korporacije prodaju po nižoj ceni.

Ovaj projekat je dočekan kao blagoslov siromašnih država, ali strahuju da se bogati pripremaju da ga sabotiraju. Si Đinping zauzima položaje na svim ostrvima koje je njegova zemlja napustila u Kineskom moru za vreme raspada carstva i okupacije osam stranih vojski.

Svestan destruktivne moći Zapada, uspostavio je savez sa Rusijom i suzdržao se od bilo kakve međunarodne političke inicijative.

U narednom periodu Kina bi trebalo da potvrdi svoje pozicije na međunarodnim forumima imajući u vidu šta su joj kolonijalne imperije nametnule u 19. veku. Ali treba se suzdržati od vojne intervencije i ostati strogo ekonomska sila.

Ruska Federacija

Kad se SSSR srušio, Rusi su verovali da će se spasiti pridržavajući se zapadnog modela. U stvari, tim Borisa Jeljcina, koji je obučavala CIA, organizovao je pljačku kolektivne imovine od strane nekoliko pojedinaca.

Za dve godine, oko stotinu njih, 97 odsto iz jevrejske manjine, je uzelo sva raspoloživa sredstva i postali su milijarderi.

Ovi novi oligarsi su se međusobno nemilosrdno borili mitraljezima i napadima usred Moskve, dok je predsednik Jeljcin bombardovao parlament.

Bez prave vlade, Rusija nije bila ništa drugo nego olupina. Ratne vođe i džihadisti, naoružani od CIA-e, organizovali su otcepljenje Čečenije. Životni standard i životni vek su se urušili.  

Direktor FSB Vladimir Putin je 1999. godine spasio predsednika Jeljcina istrage zbog korupcije. U zamenu za to, postavljen je za predsednika Saveta ministara; poziciju koju je koristio kako bi primorao predsednika da podnese ostavku i bude izabran.

Uspostavio je veliku politiku državne obnove: okončao je građanski rat u Čečeniji i metodično sklonio sve oligarhe koji su odbili da se povinuju državi. Povratak reda bio je i kraj ruske zapadne fantazije. Životni standard i životni vek su poboljšani.

Nakon što je uspostavio vladavinu zakona, Vladimir Putin se nije kandidovao za ponovni izbor nakon dva uzastopna mandata.

Podržavao je profesora prava, koga su obožavale Sjedinjene Države, Dmitrija Medvedeva da ga nasledi. Ali ne želeći da prepusti vlast u slabe ruke, postavljen je za premijera do ponovnog izbora za predsednika 2012.

Pogrešno verujući da će se Rusija ponovo urušiti, Gruzija je napala Južnu Osetiju, ali joj se premijer Putin brzo našao na putu. Tada je uvideo očajno stanje Crvene armije, ali je uspeo da ga prevaziđe.

Ponovo izabran za predsednika, fokusirao se na reformu odbrane. Penzionisao je na stotine hiljada oficira i postavio Sergeja Šojgu za ministra odbrane.  

Usvajajući tradicionalni ruski stil upravljanja, Vladimir Putin je civilni budžet odvojio od dela vojnog budžeta. Za prvi glasa Duma, a drugi je tajni.

Obnovio je vojna istraživanja, dok su Sjedinjene Države zamišljale da više neće morati da ulažu u ovo područje.

Testirao je nekoliko novih oružja pre nego što je rasporedio novu Crvenu armiju za pomoć Siriji. Eksperimentirao je sa svojim novim oružjem u borbenim situacijama i odlučio šta će se proizvoditi, a šta ne.

Organizovao je kvartalnu rotaciju svojih trupa kako bi sve, jedna za drugom, postajale jače. Ruska Federacija, koja je 1991. godine bila gotovo ništavilo, postala je vodeća svetska vojna sila za osamnaest godina.

U isto vreme, iskoristio je nacistički državni udar u Ukrajini kako bi povratio Krim, rusku teritoriju koju je Nikita Hruščov administrativno povezao sa Ukrajinom. Potom se suočio sa kampanjom ekonomskih sankcija Evropske unije koju je iskoristio za stvaranje samodovoljne domaće proizvodnje.

On je sklopio savez sa Kinom i primorao je da modifikuje svoj projekat Puteva svile, integrišući komunikacijske potrebe ruske teritorije kako bi formirao „Prošireno evroazijsko partnerstvo“.

U narednim godinama, Rusija će pokušati da reorganizuje međunarodne odnose na dve osnove: da razdvoji političke i verske sile; da obnovi međunarodno pravo na osnovu principa koje je formulisao car Nikolaj II.

Zapadna Evropa

Britanija

Kada je SSSR pao, Ujedinjeno Kraljevstvo je sa rezervom prihvatilo ugovor iz Mastrihta. Konzervativni premijer DŽon Mejdžor nameravao je da iskoristi nadnacionalnu državu u izgradnji, a da pritom spreči korišćenje njene valute.

Stoga se radovao kada je DŽordž Soroš napao funtu i isterao je iz EMS-a. NJegov naslednik, laburista Toni Bler, obnovio je potpunu nezavisnost Engleske banke i razmotrio napuštanje EU i pridruživanje NAFTA-i.

Preoblikovao je odbranu interesa svoje zemlje tako što je zamenio reference za ljudska prava radi poštovanja međunarodnog prava. Promovisao je američku politiku Bila Klintona, zatim DŽordža Buša mlađeg, podstičući i opravdavajući proširenje Evropske unije, “humanitarni rat” protiv Kosova i svrgavanje iračkog predsednika Sadama Huseina. 2006. godine razvio je plan “Arapskog proleća” i predložio ga Sjedinjenim Državama.

Gordon Braun je oklevao da sprovede ovu politiku i pokušao je da obezbedi malo prostora za manevar, ali njegova energija bila je zaokupljena finansijskom krizom 2008. koju je uspeo da prebrodi.

Dejvid Kameron je sa Barakom Obamom sproveo plan Bler-Buša za “Arapsko proleće”, uključujući rat protiv Libije, ali je na kraju samo delimično uspeo da muslimansko bratstvo postavi na vlast na Bliskom Istoku.

Na kraju je podneo ostavku nakon što su glasači izglasali Bregzit, kada projekat za pridruživanje NAFTA-i više nije bio na dnevnom redu.

Tereza Mej je predložila primenu Bregzita u vezi sa izlaskom nadnacionalne države iz ugovora iz Mastrihta, ali ne i u pogledu izlaska sa zajedničkog tržišta pre Mastrihta. Nije uspela i zamenio ju je biograf Vinstona Čerčila, Boris DŽonson. Odlučio je da potpuno napusti Evropsku uniju i ponovo aktivira tradicionalnu spoljnu politiku kraljevstva: borbu protiv bilo koje konkurencijske države na evropskom kontinentu.

Ako Boris DŽonson ostane na vlasti, Ujedinjeno Kraljevstvo bi trebalo da u narednim godinama pokuša da se suprotstavi Evropskoj uniji i Ruskoj Federaciji.

Francuska

Fransoa Miteran nije razumeo dislokaciju SSSR-a i otišao je toliko daleko da je podržao puč generala protiv njegovog ruskog kolege Mihaila Gorbačova.

U svakom slučaju, video je priliku za izgradnju evropske nadnacionalne države, dovoljno velike da se takmiči sa SAD-om i Kinom u kontinuitetu.

Zajedno sa kancelarom Helmutom Kolom promovisao je ujedinjenje Nemačke i ugovor iz Mastrihta. Zabrinut zbog ovog projekta Sjedinjenih Država Evrope, predsednik Buš Stariji, uveren u „doktrinu Volfovic“ o sprečavanju pojave novog izazivača američkog rukovodstva, primorao ga je da prihvati zaštitu EU od strane NATO-a i njegovo širenje na bivše članove Varšavskog pakta.

Fransoa Miteran iskoristio je suživot i golističkog ministra unutrašnjih poslova Čarlsa Paskua, u borbi protiv Muslimanskog bratstva koje ga je CIA naterala da prihvati u Francuskoj, a MI6 je korišćen da istera Francusku iz Alžira.

Žak Širak je razvio francusko odvraćanje dovršavajući vazdušne nuklearne testove u Tihom okeanu pre nego što je krenuo na simulacije i potpisao Sveobuhvatni ugovor o zabrani nuklearnih testova (CTBT).

Istovremeno, prilagodio je vojske potrebama NATO-a tako što je okončao obaveznu vojnu službu i integrisao Vojni komitet Saveza. Podržao je NATO-ovu inicijativu protiv Jugoslavije (rat na Kosovu), ali je, nakon čitanja i proučavanja Velike laži 11. septembra  preuzeo vodeću ulogu u globalnom protivljenju agresiji protiv Iraka.

Ova epizoda omogućila mu je povezivanje sa kancelarom Helmutom Kolom i napredovanje evropske nadnacionalne države, što je oduvek zamišljao kao sredstvo nezavisnosti oko francusko-nemačkog bloka. Rastrojen ubistvom svog poslovnog partnera Rafika Haririja okrenuo se protiv Sirije, koju Sjedinjene Države nazivaju inicijatorom ubistva.

Zagovarajući radikalno drugačiju politiku, Nikolas Sarkozi je francusku vojsku stavio pod komandu SAD preko NATO-ove integrisane komande.

Pokušao je da poveća francusko područje uticaja organizovanjem Unije za Mediteran, ali ovaj projekat nije uspeo. Dokazao je svoju vrednost zbacivanjem Lorena Bagboa na Obali Slonovače i vodio je NATO operaciju protiv Libije i Sirije.

Međutim, primetio je sirijski otpor i povukao se iz operacije. Nastavio je izgradnju Sjedinjenih Država Evrope usvajanjem Lisabonskog ugovora koji je usvojio parlament, iako su glasači odbacili isti tekst pod nazivom „Evropski ustav“.

U stvarnosti, modifikacija institucija, koje bi trebalo da postanu efikasnije sa 27 država članica, duboko transformiše nadnacionalnu državu, koja sada može da nametne svoju volju državama članicama.

Dolazeći na vlast, a da se za to nije pripremio, Fransoa Olande je na pomalo krut način krenuo stopama Nikolasa Sarkozija, primoravši ga da prihvati njegovu ideologiju.

Potpisao je sve ugovore koje je njegov prethodnik pregovarao – uključujući Evropski pakt o budžetu. Tako je ovlastio uspostavljanje NATO baza na francuskom tlu, čime je definitivno okončana golistička doktrina o nacionalnoj nezavisnosti.

Ili je nastavio politiku agresije na Siriju, praveći verbalni previd, pre nego što nije učinio ništa po nalogu Bele kuće. Francuskoj vojsci dodelio je misiju u Sahelu, kao zamenu za Afri. com. Napokon, opravdao je trgovinsku razmenu emisija CO2 Pariškim klimatskim sporazumom.

Emanuel Makron, izabran zahvaljujući američkom investicionom fondu KKR, pre svega je zagovornik globalizacije po ugledu na Bil Klintona, DŽordž Buša mlađeg i Baraka Obame.

Međutim, brzo je usvojio viziju Fransoa Miterana i Žak Širaka prema kojoj bi samo evropska nadnacionalna država omogućila Francuskoj da nastavi da igra značajnu međunarodnu ulogu, ali u svojoj verziji Sarkozi-Oland- unija dopušta ograničenje.

Ove dve linije ponekad dovode do kontradiktornosti, posebno u pogledu Rusije. Međutim, oni su ujedinjeni u osudi nacionalizma država članica Evropske unije, Bregzitu ili želji da se obnovi trgovina sa Iranom.

U narednim godinama, Francuska bi trebalo da odmeri svoje odluke u smislu uticaja na izgradnju Evropske unije.

Nemačka

Kancelar Helmut Kol je raspad Sovjetskog Carstva video kao priliku za spajanje dve Nemačke. Dobio je zeleno svetlo od Francuske u zamenu za nemačku podršku projektu jedinstvene valute Evropske unije, evro.

Dobio je i sporazum Sjedinjenih Država, koje su to videle kao način za preusmeravanje istočnonemačke vojske u NATO uprkos obećanjima koja su data Rusiji da neće dozvoliti pridruživanje demokratskoj republici Nemačkoj. 

Jednom kada je postignuto ponovno ujedinjenje Nemačke, kancelar Gerhard Šreder pokrenuo je pitanje međunarodne uloge svoje zemlje, još uvek pod udarom svog poraza u Drugom svetskom ratu.

Iako Nemačka više nije vojno okupirana od strane četiri velike sile, ona nikada nije prestala da bude domaćin ogromnih američkih garnizone i sedište EUComa i uskoro Africoma.

Gerhard Šreder je iskoristio  “humanitarni” rat protiv Kosova kako bi legalno rasporedio nemačke trupe van zemlje, prvi put od 1945. Ali, on je odbio da prizna ovu teritoriju, koju je NATO osvojio, kao državu.

Slično tome, on se snažno protivi američko-britanskom ratu u Iraku, naglašavajući da nema dokaza da je predsednik Sadam Husein bio umešan u napade 11. septembra.

Pokušao je da utiče na evropske integracije na miran način. Stoga je ojačao energetske veze sa Rusijom i predložio saveznu Evropu (uključujući Rusiju na duži rok) po uzoru na nemački model, ali susreo se sa protivljenjem Francuske, koja je veoma vezana za projekat nadnacionalne države. 

Kancelarka Angela Merkel vratila se politici svog mentora Helmuta Kola.

Pod budnim nadzorom CIA-e, koja nije sigurna kako da je definiše, pojačala je veze Nemačke sa Izraelom i Brazilom. 2013. godine, na predlog Hilari Klinton, ona je zatražila od Volker Pertesa da prouči mogućnost razvoja nemačke vojske za igranje centralne uloge u CentCom-u, ako Sjedinjene Države presele svoje trupe na daleki istok.

Potom je naručila studije o tome kako nemački oficiri mogu da nadgledaju vojsku centralne i istočne Evrope i zamolila je Volker Pertesa da napiše plan za predaju Sirije.

Veoma vezana za atlantske i evropske strukture, distancirala se od Rusije i podržala nacistički puč u Ukrajini. Da bi bila efikasna, zahtevala je da Evropska unija nametne svoju volju malim državama članicama (Lisabonski ugovor). Tokom grčke finansijske krize bila je veoma žilava i strpljivo je mešala svoje ruke u evropsku birokratiju sve dok Ursula von der Lejen nije izabrana za predsednicu Evropske komisije.

Kada su se Sjedinjene Države povukle sa severa Sirije, ona je odmah reagovala predlažući NATO-u da pošalje nemačku vojsku da ga zameni u skladu sa planom za 2013. godinu.

U narednim godinama, Nemačka bi trebalo da se usredsredi na mogućnosti vojne intervencije u okviru NATO-a, posebno na Bliskom Istoku i da bude obazriva na projekat centralizovane evropske nadnacionalne države.

Izvodljivost

Samo se tri velike sile mogu nadati da će imati sredstva za sprovođenje svojih politika. Svoje ciljeve mogu postići samo sledeći rusku liniju zasnovanu na međunarodnom pravu.

Međutim, opasnost od unutrašnje političke nestabilnosti u Sjedinjenim Državama više nego ikad podiže rizik uopštene konfrontacije.

Kada su napustili Uniju, Britanci su bili prisiljeni da se pridruže Sjedinjenim Državama (što je Donald Tramp odbio) ili da politički nestanu.

Nemačka i Francuska, koje gube zemlju, nemaju drugog izbora osim da grade Evropsku uniju.

Međutim, za sada, procenjuju raspoloživo vreme vrlo različito i posmatraju ga na dva nespojiva načina, što bi moglo dovesti do toga da sami sruše Evropsku uniju.

Iz Moskve prozreli plan američkih predsedničkih kandidata! Za političke poene koriste Ruse. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Webtribune.rs

Bonus video

Igor Marinković - Vučić će završiti u zatvoru zbog izdaje Kosova?!

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA

Urbancube