Crnogorski vladajući režim naturio je kontroverzni zakon kroz parlament u noći između četvrtka i petka. Svaki pojedinačni amandman opozicionog Demokratskog fronta (DF), predložen da ublaži zabrinutosti zbog toga što je predlog zakona namerno namenjen Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC), odbijen je. Kada su neki članovi DF-a bojkotovali sednicu u znak protesta, svi su uhapšeni i zatvoreni.
Zvona zvone za Srbima
Iako bi se, kako je napisano, zakon mogao koristiti za proganjanje Rimokatoličke crkve ili Islamske zajednice, članovi bošnjačke (muslimanske) i hrvatske (katoličke) etničke zajednice podržali su zakon, demonstrirajući da je stvarna svrha zakona proganjanje SPC-a.
Vlada u Podgorici je negirala kritike, saopštivši da je zakon u skladu sa najvišim EU i međunarodnim standardima o ljudskim pravima. Većina novinara je rado prihvatila takav narativ. Kako nisam većina novinara, ja zapravo čitam njihov tekst.
Zakonom se propisuje da bilo koja verska zajednica u Crnoj Gori mora imati sedište i da se ne može proširiti izvan njenih granica. To je apsurdno za zemlju koja je veličine Konektikata, a procenjuje se da ima oko 620.000 stanovnika.
Takođe se propisuje da nijedna verska zajednica ne može u svom nazivu imati „službeno ime druge zemlje ili njene ambleme“. Navodi se i da je zabranjena „zloupotreba verskih osećanja u političke svrhe“, šta god to značilo. Zakonom je propisano da država može oduzeti imovinu bilo kojoj verskoj zajednici za koju policija utvrdi da je prekršila uslove njene registracije, te da se verska zajednica može ukinuti, bez žalbe. Treba li nastavljati?
Sada uzmite u obzir da je predsednik Milo Đukanović nedavno optužio SPC da „promoviše prosrpsku politiku koja imaju za cilj podrivanje crnogorske državnosti“. Postalo je kristalno jasno za kim zvona zvone.
„Prozapadni demokrata“ revidira istoriju
Ono što ovu situaciju čini posebno nečuvenom je to što bi se to pre samo 20 godina smatralo apsurdnim. Više od 150 godina (1696-1851) Crna Gora je bila vladičanska država na čelu sa srpskim pravoslavnim vladarima, koji su bili ponosni na svoj srpski identitet i prkos Osmanskom carstvu. Čak i tokom NATO bombardovanja 1999. godine, Crna Gora i Srbija su stajale zajedno.
Od tada je, međutim, Đukanović promenio i sebe i crnogorski etnički identitet kao antisrpski. Đukanović je pokazao šta misli o demokratiji i sumnjivim referendumom 2006. godine, na kojem je jedva dobio dovoljno glasova za odvajanje od Srbije i odbijanjem održavanja referenduma za članstvo u NATO 2017. godine. Uostalom, biti „prozapadni demokrata“ u glavnim medijima znači da neko može biti i nekažnjeni diktator.
U odsutnosti podrške, Đukanović bi već odavno bio proglašen oligarhom ili korumpiranim autokratom, koji se od 1991. drži na vlasti, menjajući kapute komunizma, nacionalizma i liberalne demokratije u zavisnosti od okolnosti.
To je, dakle, čovek čija vlada želi izbrisati svu istoriju Crne Gore i zameniti je drugom, falsifikovanom. Oni su već nametnuli „novi“ jezik i državnu himnu, nastalu tokom okupacije u Drugom svetskom ratu. Vođena kukavičkim kvislinzima, Srbija nije učinila ništa da to zaustavi, još manje protestujući protiv ove teške krađe svoje istorije i kulture.
Srbi se bune, ali Zapad ne vidi zlo
Ne radi se samo o Srbima u Crnoj Gori. U četvrtak ih je hiljade izašlo na ulice gradova i glavnih puteva širom zemlje, protestujući protiv zakona. Pridružili su im se pravoslavni monasi, sveštenici i monahinje.
Mitropolit Amfilohije, osudio je Đukanovića za nastavak progona crkve od strane nacista i komunista, ali je takođe pozvao na mir i jedinstvo.
Nije trebalo, jer je crnogorska policija upotrebila silu za hapšenje demonstranata na više lokacija. Bez sumnje, ako se Srbi nastave odupirati, Đukanović će ustvrditi da je to "agresija iz Srbije" i možda čak optužiti Rusiju za podsticanje puča, kao što je to učinio u februaru 2017. To je već poznata knjiga.
Ono što je veoma poučno jeste da su zapadni moralni krstaši u potpunosti ignorisali situaciju u Crnoj Gori. Premijer Velike Britanije Boris DŽonson nedavno je izjavio da će se London suprotstaviti progonu hrišćana. Da li je bilo reči od strane Ministarstva spoljnih poslova? Naravno da ne.
Isto tako sa Stejt departmentom i njegovim transnacionalnim njuškalom, Američkom komisijom za međunarodnu versku slobodu, koja je nedavno uspela da ujedini Indiju i Pakistan u osudi svog mešanja. U Crnoj Gori, nisu ni zavirili.
Šta treba napraviti od ovoga? Opet, plemeniti pojmovi ljudskih prava i verske slobode nisu ništa drugo do „smrtonosne strelice“ u zapadnom drvetu, koje se koriste za političke ciljeve. Takođe, ono što se danas događa u Crnoj Gori predstavlja monstruozni IN VIVO eksperiment promene etničkog, verskog i kulturnog identiteta naroda - lažima kad god je to moguće, ali kad je to potrebno.
Danas su to Srbi i njihova crkva. Sutra, to možete biti vi. Nemojte reći da niste bili upozoreni.
Prepun hram Hristovog Vaskrsenja u Podgorici - narod ne da svoju Crkvu! Više o tome OVDE.
Izvor: vostok.rs
