Najnovije

Slobodan Reljić ekskluzivno za Pravdu: Gde Aleksandar Vučić čuva Tačijevu stolicu za OUN

Kad bi Srbin, koji je desetak godina nije imao kontakta s otadžbinom, idući s aerodroma začuo govore predsednika ovo zemlje začudio bi se da je Čeda Jovanović postao „prvi čovek Srbije“. „Braćo Srbi, da li je to moguće“, pitao bi se, pa i da je u ono doba šetao i duvao u pištaljke s Građanskim savezom. Verovatno bi se (malo) začudio – kad bi ga taksista obavestio - da je predsednik onaj mladac iz drugog dela Skupštine Aleksandar Vučić. Tako bi čoveku pao kamen sa srca, jer čak i u ovako ugroženoj Srbiji tako grandiozan salto mortale, ipak, je moguć samo u „političkoj eliti“. U ljubavi za vlast, a ne za otadžbinu. 

Piše: Slobodan Reljić

Narod se drži. Ni u kolonijalnoj demokratiji se ne podaje promeni svesti. A ono što su kolonizatori nazvali elita upravo tome služi. Da nema svesti o svom rodu, i da se bez savesti baca na činjenja. I da održava to bolesno stanje u javnom mnjenju.

U zemlji u kojoj se u Skotov hram ide kao na liturgiju - elita je grupa ljudi koji su danas na vlasti a sutra u opoziciji, ali uvek rade ono za šta su implementirani. Veruju da je domovina tamo gde ima više dolara. Da bi sve izgledalo kao svet-uzor, u rijalitiju koji se zove Narodna skupštini, razdragani poslanici usvajaju zakone koji se pišu u Briselu. U njihov opis posla spadaju prostačke svađe i taktike skretanja pažnje na sebe.

I ništa ne mora biti po Ustavu koji je neoprostivom greškom i nebudnošću okupatora donesen 2006, dok je sadašnji predsednik službovao u opoziciji i bivao zadužen da se bori protiv „propagande koja za cilj ima samo otimanje Kosova od Srbije“. I grmeo da ''Nemačka neće uspeti da porobi Srbiju jer Srbi nisu Hrvati, nisu Mađari, već su narod koji je oduvek najviše voleo slobodu“. 

Tad Aleksandaru još nije bilo u pameti da bi pravoslavni Srbi trebalo da se guraju u protestantizam. Veberova „Protestantska etika“ se nije učila za ispit, a on još nije znao da je „najbolji student Pravnog fakulteta u istoriji“. Nije to tada znao ni veselnik Sima Avramović. Tad su na najvišu misao koja je izlazila s Pravnog fakulteta presudno uticali Radomir Lukić, Mihailo Đurić, Smilja Avramov pa se protestantska etika uzimala kao fakat među faktima a nikako kao obaveza srpskog ili južnoslovenskog čoveka.

Zato se i vatrenom navijaču sa „Zvezdinog“ Severa tih godina - dok je četnikovao po Novom Beogradu i kao verni pratilac Voje Šešelja ushićeno izgovarao granični niz Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica  - činilo da je „naš cilj da ukažemo ko su strani plaćenici i da objasnimo šta će se sa Srbijom dogoditi ako bi Amerikanci i Nemci uspeli da je pokore i da na vlast dovedu svoje sluge. Srbija ne bi postojala''( 2000.) Jaka antiprotestantska logika.

Mladi Aleksandar je govorio kao mladi srpski patriota, a u njegovoj buci mogao se osetiti iskren drhtaj i strah. Da se rodio u drugo vreme, ovaj momak je mogao da dobije ulogu kao Hajduk Veljko ili Slobodan Penezić Krcun, ovako – kad ga vidite kako puže pred sultanom Klintonom i nosi narodne pare da podrži zlu volju njegove žene jasno je da će ga Srbi ili zaboraviti s tihim prezirom ili ako nastavi da ratuje protiv Kosovskog zaveta upamtiti kao Prokletu Jerinu. 

Ne kao Vuka Brankovića, jer to je odluka čoveka, a ovo je samo slivanje u istorijski brlog. Nesposobnost da odbiješ samoponištavanje. Kad jednom upadneš u tu bedu otud dobra reč ne stiže. Koliko god trošio sati TV-programa da ju tako predstaviš. Koliko god da je car Trajan zakopavao istinu u duboke rupe ona je izbijala na površinu i čula se kao ton zovinih svirala. Zato je Aleksandrova vera da Marko Đurić, Ana Brnabić, Milovan Drecun i ostali SNS-kopljanici mogu da sakriju njegovu izdaju zaludan napor. Beograd na vodi može da se zataška, Kosovo i Metohija ne.Kad bude moglo onda će u ovoj zemlji živeti gomila koja neće imati potrebe ni da se naziva Srbima.    
Kad su Amerikanci i Nemci uspeli da Aleksandra „dovedu na vlast“ Srbija je dobila čopor „prijatelja“. Onih koji su se, što bi rekao genijalni Siniša Pavić kroz Šojića, zalagali da se Srbija „gađa s obogaćeni, a ne s osiromašeni uranijum“. I to će biti jedino zadovoljstvo Aleksandrovo. Da ga „cene“ oni koji projekat njegove izdaje sebe i svog naroda uzimaju kao svoj geopolitički uspeh. I daju mu da viče na konferencijama za štampu, kako svi znaju „da se s njim tako ne može“.

Oni ga primaju u pauzama svojih redovnih aktivnosti, a on može avionom da dovede buljuk svojih novinara koji će „za šaku evrića“ javljati o velikom uspehu u velikom gradu. Istina, primaju ga češće nego Mila Đukanovića. Ali Milova izdaja je mali ulog. Tek trun u oku Rusije, a Srbija je - kao što je Henri Kisindžer korio blesave Klintonove i vašingtonski establišment koji je bezglavo uleteo u operaciju NATO bombardovanja - „zemlja koja se tukla s Turskom i Austrijskom imperijom i prkosila Hitleru i Staljinu na vrhuncima njihove moći“. Veliki Kisindžer se 31. maja 1999 - usred bombardovanja, razumevajući koje će to sve doneti nevolje Americi s Rusijom, Kinom i koliko će razlabaviti moć NATO-a – pitao koliko je za Ameriku opasno što Srbi nisu popustili. Zato oni tebe „cene“ Aleksandre, zato što sad popuštaš kao da si „Hrvat ili Mađar“ (ne razumem otkud Vučiću tu Mađari), a ne zato što te Sima Avramović u foto-finušu proglasio „najboljim studentom Pravnog“. 

Zato Aleksandar Vučić - dok nam stalno baca u lice sve izdaje „žutih slugu“ - izgleda kao tragičar iz ispraznih skečeva. Pa, „slobodni“ SNS-zidari su svu tu bedu „žute politike“ ugradili u temelj Briselskog sporazuma. A Vučić se onda baš potrudio oko tog papira koji će omogućiti da Srbi odu s Kosova i Metohije i bez „Oluje“. Žalio nam se kako je spavao na podu, što je skoro kao u rovu. Posle je, kad ga je pomilovala Angela Merkel, glasno dokazivao da je patriotizam beslovesnost. A Kosovski zavet prevaziđeni mit.

Ni Edvard Kardelj, kao službeni ideolog ateističke Ka-Pe-Jot,  nikad nije tako bezumno udarao na mit. Predsednik je izgleda i Vebera čitao na preskoke i odlučio da o mitu zna samo ono što je septembra 2013. u Beograd doneo nevaspitani Nemac, zamenik predsednika poslaničkog kluba CDU-CSU za spoljnu politiku u Bundestagu, lingvista Andreas Šokenhof kao 7 tačaka - gde je u 6. predviđena „promena svesti“, a u 3. zabranjeno da se o Srebrenici misli drugačije nego kao što misli vlada naroda koji je pored „floksvagena“ stvorio i Aušvic. I gasne komore. I streljao u Srbiji 100 za jednog. Šokenhof je posle otišao na drugi svet, ali je naš predsednik prihvatio „7 Angelinih zapovesti“ kao da su isklesane u kamenu na planini Sinaj. Ne drži do mitova, ali voli ucene.  

Našeg putnika iz dalekog sveta zato ne bi iznenadilo što se sada Aleksandar Vučić „razgraničava“ s Albancima i na Kosovu i Metohiji, i u Preševu, Bujanovcu i Medveđi a može i drugde. A predsednikovo čudo od „razgraničenja“ će ući u svetske pravne enciklopedije. Ređe pominješ Rezolucije 1244  OUN nego Hašim Tači, a onda daješ deo svoje teritorije za drugi deo svoje teritorije. I ne žališ, 15 ili 19 odsto, Kao dilema je Trepča ili Gazivode, ali najbolje oboje. Važan je mir u regionu. Pa makar Srbija i ne postojala.  

Kad jednom svet izađe iz ovog američkog terora nad zdravim razumom teško će se za čoveka koji je potpisao Briselski sporazum po kome on „neće praviti smetnje (Kosovu, prim. S.R.) na njegovom putu u Evropu“ (tačka 14) moći reći da je bio – državnik. Koji se to veliki državnik u istoriji prepoznavao po tome što mu je država bila sve manja? Kad čujete kako Englezi izgovaraju imena Ričard Lavlje Srca i Jovan bez Zemlje nema potrebe da znate išta iz engleske istorije da bi razumeli koga oni smatraju državnikom a koga bednikom koji im se zadesio. Vučiću je od državničkih obaveza važnije izgledalo da se s bratom Hašimom domogne Nobelove nagrade za mir, ali sad je i taj projekat propao. U američkom lutkarskom pozorištancetu „Balkan“ pojavio se Zoran Zaev. Opasan lik. Preskočio je predsednika Srbije dok si rekao keks.

Jeste pored Vučića ovaj novak je izgledao kao baštovan u Klubu poslanika na Dedinju, ali je zaigrao totalni fudbal. I za čas je dobio Republiku Severnu Makedoniju (naravno bez Zapadne Makedonije). Čak je uspeo da održi i narodni referendum i da se na očigled celog sveta - pomokri na volju naroda. To Amerika voli!  

Ali to nije kraj neprijatnosti za predsednika Srbije. Dosad je na Balkanu neprikosnoveni lider među onima koje američki/zapadni džokeji od milja zovu useful idiots  bio Milo Đukanović. Četvrt veka na vrhu! I taman kad se Vučiću činilo da dolazi vreme kad će on u fer-trci preteći Mila njegovog potajnog uzora nad uzorima, podršku nad podrškama da se Srbija oslobodi kosovske omče oko vrata, iznenada se  svet zaljuljao. Duško Knežević, Milov Siniša Mali, odjednom je počeo da grize ruku koja ga ugojila. Uzjogunio se zbog neke crkavice koju je Milo gurnuo u džep, a da ga nije potapšao po ramenu.

I bombarduje Zapadni Balkan tviter porukama kako je pošteni Milo pljačkao milione i milione evra, i to s rođenim bratom Acom. Kao što to biva u javnom mnjenju gde ne treba dokazivati ono što govoriš, zlokobnicima neće biti teško da podgorički rebus samo prekodiraju na beogradske uslove i eto ti obaveze da se predsednik na svakodnevnim konferencijama za štampu kune, zasad još ne na Miroslavljevo javanđelje, da on ima manje para nego kad je postao vladar. Istini za volju zasad ne izgleda da bi Siniša mogao postati Duško. A i nije još trenutak po scenariju američkih lutkarskih drama. To ide kad se potpiše ono što se obećalo.

Eto nas kod potpisa. Usred smo jedne epizode lutkarskog pozorištanceta „Balkan“. Moćna kosovska ne-država, koja je kao pola Beograda, uvela je takse (100%, bajo!) – najuzletnijoj privredi u Evropi i najstabilnijem budžetu u vasioni. To oni uvode Srbima preko kojih su prešle globalne sankacije izglasane u Ujedinjenim nacijama (1992-1996). Ali, brajko moj, ono planetrano nije ni po nevolje kao kad na tebe udare Haradinaj i Veselji. Zato predsednik Srbije preskače bednu činjenicu što Albanci prave svoju vojsku na Kosovu i kao najpoznatiji ekonomski stručnjak na severnoj hemisferi svakodnevno oglašava - ekonomsku katastrofu. Devedestih nismo ni upola ovako stradali. Ovo je gore od sloma u Vol-stritu! 

I?

I sad samo da se Haradinaj smiluje, da suspenduje takse, pa da mu predsednik, srećan i zadovoljan pošalje stolicu za UN. Ali biće nekog prostora za driblinge. Pružiće se srpskoj vladi i njenoj hrabroj premijerki da predaju ono što još nisu dok predsednik vežba potpis.

Da li će 120 dana biti dovoljno? Bilo bi da ne stižu ulične šetnje koje u zloj evropskoj javnosti počinju da nadilaze „žute prsluke“ u Francuskoj. Sad bi Makron mogao da dođe u Srbiju i da baci na sto svoj još veći doprinos za – sudeći po mestu za Tačija na proslavi Prvog svetskog rata - uspostavljanja Kosova kao jedne od najvažnijih država u Evropi. Ali eto, može se desiti da Vučić neće moći da odvoji vreme da ga primi. 

I to je samo deo problema. Verujte predsedniku da on neće predati vlast ni kad bude pet miliona na ulicama, ali ovi njegovi iz stranke i koalicije već se komešaju. Toliko im je dao da se izmuze od države da oni sad  već ne bi da rizikuju. Da glume Arape u „Beogradu na vodi“ neće moći. To je zauzeto. U nešto drugo da se krene mogu završiti kao Simonović ili Babić. Dačić bi mogao za tren da isklizne iz ruke kao jegulja. Šta fali Đilasu? Ili nekom drugom. Nije se još rodio taj kome Dačić ne bi mogao zapevati „Miljacku“.  

Skotovi su, takođe, u ovakvim situacijama nepouzdani. Za čas im se može učiniti da će Đilas biti kooperativniji. Ili neko treći.

Putin je dobar, ali nije bez mozga. Ne voli NATO, a pošto EU više nije na jelovniku, predsednik Srbije se začas može naći u dobitničkoj ulozi Zorana Zaeva. Da ga prijateljski pozovu u Brisel da potpiše protokol o ulasku u Alijansu. Za njega da nađu neku formulaciju iz Orvelovog Newspeak-a. Kao što se priznanje Kosova zove „pravno obavezujući sporazum“. NATO kontrolori već sede u Generalštabu Srpske vojske. Za upadanje u NATO ne treba ni promena Ustava, ni referendum. Zna se šta bi narod rekao. Samo da povede Vuka Draškovića kao savetnika. U Beogradu bi ih potom dočekali kao heroje. Recimo, Miki Manojlović, dobri predsednik SANU, ima i jedan košarkaš, i - Zorana Mihajlović. Zorana bi se za tu priliku obukla u srpsku narodnu nošnju. Doduše, više nije sigurno da bi se na svečanoj dobrodošlici našao i Čeda Jovanović.  

Takve su ti okupacije. I „prijatelji“ okupatori. Kad s njima delaš nije uvek obavezno da skočiš kroz prozor, ali da ti mogu pustiti razularenu gomilu pod prozor nemoj da sumnjaš. Teško je poverovati da će Toni Bler taj dan biti u Beogradu, da aktivira „diliveri junite“. Jedino je utešno da te neće nazivati izdajnikom. A dođe vreme kad ni to nije malo.

Izvor: Pravda

Bonus video

Zloupotreba vanrednog stanja za represiju nad protivnicima vlasti!

 

 

 

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

Bonus video

Intervju Slobodan Reljić.

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA