Najnovije

ŠOKANTAN OBRT! SAD SE MORAJU PRIBLIŽITI RUSIJI: Rusko-kineski, a ne nemačko-ruski savez je stvarna pretnja za Ameriku (VIDEO)

Mnogi domaći i svetski analitičari, uključujući i one iz vrlo uglednih analitičkih centara koji aktivno učestvuju u kreiranju današnje američke spoljne politike, vrlo često ukazuju na pogubnost nemačko-ruskog savezništva po anglo—američke interese (o tome je 2015. g., na čikaškoj konferenciji o bezbednosti otvoreno govorio i DŽordž Fridman, utemeljitelj privatne analitičko-obaveštajne kompanije Stratfor – tzv. CIA-e u senci, čije usluge koriste i američke administracije.

Putin i Đinping (Foto: kremlin.ru)

Piše: Zoran Meter

Fridman je tom prilikom čak ponudio i „recept“, pa tako kaže kako će Evropa ponovo morati da krvari u međusobnim ratovima (ne nužno velikog intenziteta kao u Drugom svetskom), kako bi SAD mogle da očuvaju svoje globalno vođstvo.

Naime, simbioza nemačkog znanja i tehnike s ruskim prirodnim i ljudskim resursima i vojnom moći, ono je što izaziva paniku unutar spomenutih krugova i što oni, po svaku cenu, nastoje da spreče.

To i čine, već gotovo ceo jedan vek, i mora se priznati – vrlo uspešno. Kada bi god približavanje Berlina i Moskve došlo do, prema mišljenju anglo-amerikanaca kritične faze, u kojoj je nužno početi sa aktivnim delovanjem, vrlo brzo bi se pokazalo kako iznenada niče velika opasnost s Istoka, koja preti zapadnoj demokratiji i njenim vrednostima, i zbog koje je tom istom Zapadu nužno da iznova zbije redove, podiže bedeme ili kopa rovove preko kojih više nema prolaza.

Međutim ove teze, iako još vrlo aktuelne, zapravo su zastarele i u praksi više ne vrede. Niti je nemačko-rusko savezništvo koje bi ugrožavalo Zapad moguće, niti te dve zemlje njemu teže (pod nekakvim zajedničkim nazivom suprostavljanja zapadnoj demokratiji i vrednostima, iako su te vrednosti poslednjih godina toliko erodirale da više niko ne zna šta one zapravo predstavljaju, čak ni oni koji ih frazeološki i dalje obilno koriste za svoje interese).

Nemačka i Rusija, istina, i danas aktivno sarađuju, ali, kao i ranije, isključivo na ekonomskim, kulturnim i drugim planovima, a ta saradnja samo ponekad iskače iz tih okvira i ulazi u sferu geopolitike, kada su u pitanju strateški projekti od obostranog interesa, poput onih energetskih – npr. gasovoda „Severni tok 2“.

Ali i tu treba podsetiti kako su SR Nemačka i SSSR po pitanju energetike tj. izvoza ruskog gasa neprekidno i bez ikakvih zastoja ili pretnji obustavom isporuka sarađivale sve vreme tokom hladnog rata, a to se danas često namerno zaboravlja. Ali se zato često nameće strah od prevelike evropske zavisnosti od „zlog“ i „agresivnog“ ruskog gasa, kog je potrebno zameniti, istina skupljim ali ipak „savezničkim“ i „dobrim“ američkim gasom.

Pogrešna paradigma ustaljenog straha od nemačko-ruskog savezništva u stvari zasenjuje nešto mnogo važnije – što bi po SAD trebalo da izaziva puno veću zabrinutost od spomenutog  saveza.

Reč je o rusko-kineskom savezu, preciznije – strateškom partnerstvu, koji ima veliki, i u odnosu na nemačko-ruski savez zaista zastrašujući potencijal: demografski, vojni,ekonomski, tehnološki i svaki drugi.

O njemu mi, na analitičkom portalu Geopolitika njuz, govorimo još od izbijanja ukrajinskog sukoba i posledičnog pokušaja izolacije Rusije na međunarodnoj sceni ali i uspešnog izbacvanja iste iz Evropske unije. Okretanje Rusije na Istok, u zagrljaj Kini, ono je što se jednostavno i nametalo kao jedina ali po izgled budućeg sveta možda i presudna opcija Moskve, koja nije bila njen primarni izbor već puka nužda.

Danas, pet godina, kasnije, Moskva i Peking, kao nikada ranije, usklađuju svoje spoljno-političke poteze, zajednički nastupaju u ključnim međunarodnim organizacijama i telima, ekonomsku razmenu u 2018. g.  dovele su na nivo od 100 milijardi dolara, a vojna i vojno-tehnička saradnja dosegla je tačku u kojoj dve zemlje izvode zajedničke vojne vežbe, Rusija Kini izvozi svoje najsavremenije tipove naoružanja, pre svega avione i protivraketne sisteme, a intenzivirana je saradnja i u sferi aero-nautike i svemirskog istraživanja.

Međutim, čini se kako su i u Vašingtonu počeli da uviđaju nivo svojih zabluda. Zabluda –  temeljenih na željama da se nešto što ti ne odgovara, u praksi ne može i dogoditi, što poseća na „odbranu“ nojeva, koji pred opasnošću zabijaju glavu u pesak, misleći da ako je oni ne vide onda se neće ni desiti.

A da se nešto u SAD-u, vezano za njihova saznanja ipak polako menja, svedoči i analitički članak iz tamošnjeg Vol strit žurnala, potpisan od strane dvojice poznatih američkih analitičara  Grahama T. Alisona i Dimitria K. Simesa, upravo na temu rusko-kineskih odnosa u konktekstu američkih nacionalnih interesa.

U članku se, tako, navodi, kako je bivši savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski još 1997.g., upozorio, kako najveća pretnja po interese SAD-a u dugoročnoj perspektivi dolazi od „velike koalicije“ Kine i Rusije, koje „ujedinjuje ne ideologija, već zajedničko nezadovoljstvo“. Ta će koalicija „podsećati na veliki problem sovjetsko-kineskog bloka, iako će sada Kina, najverovatnije, biti predvodnik, a Rusija njen sledbenik“.

Malo njih je čulo upozorenje Bžežinskog. Međutim, zbližavanje „nezadovoljnih“ može uskoro iz prostora hipoteze preći u geopolitičku činjenicu, jer Peking i Moskva sve više usaglašavaju svoje poteze s obzirom na „američku pretnju“.

Ideja o Antanti dve najveće države Evroazije vašingtonskim elitama se toliko nije svidela da je nisu želele ni ozbiljno razmatrati. Bivši ministar odbrane u Trampovoj administraciji DŽejms Matis prošle godine je izjavio kako se interesi Moskve i Pekinga „ne podudaraju zbog prirodnih razloga“. Naime, nema nikakve sumnje da su njihove vrednosti i kultura jako različite.

Međutim, navodi dalje Vol strit žurnal, praksa u međunarodnim odnosima govori o tome, da je neprijatelj mog neprijatelja – moj prijatelj. Istorijski poznavaoci shvataju koliko su se često sklapali neprincipijelni savezi, između ostalih Molotov-Ribentrop, pa dalje, između SAD-a i SSSR-a u vreme Drugog svetskog rata…

Današnji odnosi između SAD-a i Rusije zaoštrili su se u mnogim regijama, od Bliskog istoka, do Istočne Evrope. Pri tome su spoljnopolitičke elite u Vašingtonu sve više saglasne sa mišljenjem da je Kina glavni strateški protivnik SAD-u, jer se Peking i Vašington međusobno suprostavljaju u sferi trgovine, kao i Južnokineskom moru. Zato bi, navodi Vol strit žurnal, bilo čudno da stratezi u Pekingu i Moskvi ne bi shvatili kako oni (Rusija i Kina) imaju zajedničkog neprijatelja.

Bivši predsednik Barak Obama pokazivao je vidljivi „prezir“ prema Vladimiru Putinu, a Donald Tramp tvrdi kako Kina „siluje Ameriku“. Istovremeno je svoju prvu inostranu posetu u svojstvu kineskog predsednika Ksi Đinping obavio upravo u Moskvi, a nedavno je izjavio kako je ruski čelnik – njegov „najbolji i najbliskiji prijatelj“. Kako Ksi Đinping, tako i Vladimir Putin smatra kako SAD žele  da „potkopaju autoritarne režime“ i posledično, njihov legitimitet kao vođa.

U kineskoj i ruskoj dokumentaciji saradnja Moskve i Pekinga naziva se „sveobuhvatnim strateškim partnerstvom“. U 2013. g. Ksi Đinping je izjavio kako su „rusko-kineski odnosi – najvažniji bilateralni odnosi u svetu“. Kina i Rusija usaglašavaju svoje stavove u Savetu bezbednosti UN-a, a takođe i u okviru BRIKS i Šangajske organizacije (za saradnju) – ŠO(S).

Kina je glavni ruski trgovinski partner i glavni kupac njene nafte. Nakon završetka izgradnje gasovoda „Sila Sibira“ ove godine, Kina će za Rusiju postati drugo po veličini tržište gasa, odmah iza onog nemačkog.

Američki analitičari potcenjuju rusko-kinesku vojnu saradnju. Međutim, jedan ruski službenik ju je opisao kao „funkcionalni vojni savez“, jer je Rusija počela da prodaje Kini svoju naprednu vojnu tehnologiju, uključujući i PZO i PRO sisteme S-400. Moskva i Peking razmenjuju obaveštajne i analitičke informacije, a aktivno sarađuju i u sferi razrade raketnih motora.

Ruske elite zaista se, kao i ranije, orijentišu na Zapad u smislu tradicije, kulture i istorije, a bogati Rusi kupuju nekretnine u Londonu i NJujorku (ta tendencija se poslednjih godina  menja iz korena, op. ZM.), a ne u Pekingu, navodi WSJ. Međutim, kako se njihove nade za integraciju sa Zapadom postupno gube, broj Rusa koji uče kineski jezik i putuju na Istok sve više raste.

Pre pola veka, uvidevši pretnju u rusko-kineskoj veličini i snazi, Henri Kisindžer i Ričard Nikson normalizovali su odnose s Kinom Mao Ce Tunga, povećavši time raskol između dve (komunističke) države (SSSR-a i Kine, op. a.). S vremenom je taj potez pomogao SAD-u da potkopa temelj sovjetskog carstva i pobedi u hladnom ratu. Međutim Kina je iz toga izvukla pouku i sada privlači Rusiju u svoju orbitu za dugoročni sukob sa SAD-om.

„Ako je glavni izazov za nacionalne interese SAD-a u XXI veku razvoj Kine, onda sprečavanje osnivanja rusko-kineske Antante mora biti prioritetni zadatak Vašingtona.

Kako bi vratio Rusiju na američku stranu, američke vođe moraće da ozbiljno iznova razmotre svoj strateški pristup u odnosima s Moskvom. Iako je u okviru sadašnje manijakalne politike Vašingtona tako nešto teško zamisliti, početna tačka za dijalog mora postati jasno razumevanje razloga i posledica, navodi WSJ.

Drugim rečima, kada SAD nastoje da kazne Putina za njegovo neprihvatljivo ponašanje – nezavisno od njegovih ciljeva – to u potpunosti predvidljivo gura Rusiju prema „neprirodnom savezu s Kinom“.

„Pravilna globalna strategija SAD-a mora biti više realistična, i mora uočiti opasnost saveza Moskve i Pekinga, a isto tako da s većim umećem prilazi osnivanju koalicije država za odgovor na tu pretnju“, zaključuju dva američka analitičara u svom članku u WSJ.

Zaključak:

S mnogim tezama iz ovog članka američkih analitičara možemo da se složimo. Međutim i iz njega je (posebno iz zadnje rečenice) iznova vidljivo, koliko je i u ovakvim okolnostima žilava paradigma o američkoj „isključivosti“ i „svetoj misiji“ predvodništva čitavoga sveta.

I u njemu se, opet, po ko zna koji put, umesto pronalaženja puteva dijaloga ponovo traže neke nove koalicije i savezi protiv one druge – zle strane.

I ovi autori, na žalost, ne mogu ili ne žele da uvide kako u svetu postoje i drugi veliki narodi i države koje traže svoje mesto pod suncem, bez da ih drugi uče kako treba da žive.

A dokle god je tako, istinskog mira u svetu ne može biti. Ali to je ionako nekome u interesu, jer dok je voda mutna – oni najbolje love.

Rusija ima najopasniju vojsku sveta. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: geopolitika.news

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA

Urbancube