Najnovije

SA OVIM ČOVEKOM JE POČEO PAD AMERIČKE IMPERIJE: Srbi ga ne pamte po dobru, a mnogi bi da ga ponovo vide u akciji (VIDEO)

Duh pokojnog američkog diplomate Ričarda Holbruka nedavno se ponovo ukazao na Balkanu. Čovek koji je u stilu "pitbula" vodio američku spoljnu politiku u ovom delu sveta tokom 1990-ih ponovo je spomenut u kontekstu Kosova, kada je bivši glavnokomandujući američke vojske u Evropi Ben Hodžis Srbima i Albancima poručio: „Treba vam novi Holbruk!“

Ričard Holbruk (Foto: jutjub)

Pre nešto više od mesec dana, uticajni američki magazin Atlantik objavio je opširnu analizu sa dramatičnom objavom: „Američki vek“ je završen. Ono što je interesantno, jeste da je autor analize, pisac i novinar DŽordž Paker kraj dominacije donedavno najveće svetske supersile opisao kroz život i karijeru upravo — Ričarda Holbruka.

Paker piše da je ono što se obično zove „američki vek“ trajalo zapravo nešto više od 50 godina, što je bio i Holbrukov životni vek. Počeo je krajem Drugog svetskog rata i bumom koji je usledio — stvaranje Ujedinjenih nacija, NATO-a, nicanje globalnog slobodnog tržišta...

„Naš osećaj da možemo sve dao nam je Maršalov plan i Vijetnam, Dejtonski mir i beskrajni rat u Avganistanu. Naše samopouzdanje i energija, naš zamah i ambicije, naše preterivanje i slepilo — sve je bilo kao kod samog Holbruka. On je bio naš čovek. Zato pričam ovu priču“, piše Paker.

„Služio je kao diplomata u administracijama svih demokratskih predsednika SAD, od DŽona Kenedija do Baraka Obame, od Vijetnama do Avganistana. Ali, njegov egoizam udaljio ga je od nadređenih i od kolega, iako nikada nije ostvario životni cilj — da postane državni sekretar. Nije bio veliki strateg, ali je zbog velikog javnog prisustva postao otelotvorenje određenih ideja u akciji. NJegovi pogledi potiču iz samog srca njegovog karaktera, gde je Amerika nešto više od njene gole moći.

On je verovao da moć donosi i odgovornost i da ako se ne suočimo s njom, onda će svet postati gore mesto, a problemi drugih ljudi će postati naši problemi. Ako mi ne uradimo ništa, niko drugi neće. Ne obavezno silom, nego punom težinom američkog uticaja. To je bila Holbrukova doktrina, potvrđena u Dejtonu, gde je on okončao rat i doneo nestalan mir u Bosnu. Ta zemlja svoje postojanje duguje liberalnom internacionalizmu Američkog mira.

Sada kada te reči pripadaju istoriji i kada smo se predali nacionalizmu čija me ružnoća sve više i više podseća na balkansku politiku, trebalo bi da ponovo posetimo Bosnu da bismo videli šta se gubi kada Amerika odluči da ostavi svet na miru“, piše Paker.

Paker se zatim upušta u detaljno, ali prilično pojednostavljeno predstavljanje suštine sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Poenta je jasna: Srbi su loši momci čija je „fašistička vojska“ pokušala da satre sve što nije srpsko u Hrvatskoj i BiH, a Amerika je jedina koja je to zlo mogla da zaustavi.

Tu je na scenu stupio novi američki predsednik Bil Klinton, koji je, prema Pakerovim navodima, bio opčinjen knjigom „Balkanski duhovi“ autora Roberta Kaplana. U toj knjizi je Balkan opisan kao region natopljen krvlju prastarih plemenskih mržnji: Ovi ljudi se bore jedni protiv drugih od postanka sveta.

„Kaplan je proputovao Balkan čitajući klasik Rebeke Vest ’Crno jagnje i sivi soko‘, o njenom putovanju kroz Jugoslaviju neposredno pred Drugi svetski rat, knjigu sa jakim prosrpskim i antimuslimanskim stavom“, piše dalje Paker.

„Tamo gde su Evropljani videli rat civilizacija, Amerikanci su digli ruke pred neshvatljivim problemima Starog sveta. Mi ne možemo da razumemo nacionalizme drugih ljudi — iako mi imamo sopstveni, rasni — jer smo svoju republiku izgradili na univerzalnim i optimističnim idejama. Krv i zemlja su za gubitnike istorije“, dodaje Paker.

„Amerika mnogo bolje razume nacionalizam sada, kad je ’američki vek‘ završen, a neki od nas više zvuče kao Srbi. Ali, te 1993. godine smo iza sebe imali tek dobijen Hladni rat i zajahali smo svet. Umesto uzdržavanja, došlo je širenje demokratije kao spoljna politika nove ere. Velika strategija Amerike postala je širenje tržišne demokratije širom sveta kroz podršku slobodnoj trgovini, liberalizovanju ekonomije, širenju NATO-a na Istok. To je postala spoljna politika globalizacije. Kakve veze s tim ima jedan krvavi, mali plemenski rat?“, piše Paker.

Prema njegovim rečima, Kaplanova knjiga je ostavila dubok utisak na Klintona, zbog čega je on oklevao da se umeša u rat u Bosni. „Knjiga putopisa o knjizi putopisa došla je u šake mladog predsednika i on je promenio stav prema Bosni. Spoljna politika nema nikakvog smisla“, navodi Paker.

Ipak, u leto 1994. godine, Bil Klinton i tadašnji državni sekretar Voren Kristofer postavili su Holbruka za pomoćnika državnog sekretara, sa zadatkom da pokuša da zaustavi rat na Balkanu, koji je u tom trenutku ušao u četvrtu godinu.

Kako piše Paker, Amerika je nakon „Oluje“ i Srebrenice odlučila da okonča rat na Balkanu kroz pojačan diplomatski pritisak, uz podršku NATO lovaca. Holbruk je ovo video kao svoju životnu priliku.

„U Miloševićevoj palati u Beogradu Holbruk je dočekan kao stari drugar iz kafane. Kada je batler u belom došao da ponudi mineralnu vodu i rakiju, Holbruk je pitao: ’Mogu li da uzmem dve?‘, Milošević je odgovorio: ’Ambasadore, uzmite tri‘“, prepričava ovaj susret Paker.

Tada su počeli pregovori oko mogućeg načina da se okonča sukob. Milošević je pio viski, a Holbruk se držao rakije. „Priča, piće i hrana potrajali su osam sati. Milošević je pio sve vreme, malo bi ga uhvatilo, pa bi se otreznio i tako nekoliko puta. Za to vreme, Holbruk bi samo prineo šljivovicu ustima i jedva je liznuo“, piše Paker.

Usledili su udari NATO-a na Republiku Srpsku, nakon kojih je rukovodstvo na Palama bilo prisiljeno na povlačenje. Milošević je odredio pregovarački tim i tako su postavljene koordinate za pregovore u Dejtonu.

Paker do detalja opisuje atmosferu u bazi Rajt-Paterson, jednoj od najvećih u SAD, gde su pregovarači u prilično strogim uslovima bili prepušteni jedni drugima i iscrpljujućim razgovorima. Dogovor je na kraju postignut, a Holbruk je ubeležio veliku pobedu.

Paker piše da Dejton ne može da se poredi sa velikim istorijskim događajima poput Maršalovog plana ili otvaranja Kine, jer je rešio lokalni problem, „mali rat na opskurnom mestu bez posledice bilo gde izvan sebe samog“. „Dejton nije obeležio novi put napred u američkoj priči. Pre će biti da je bio početak jednog kraja“, piše Paker.

On navodi da nije tako izgledalo na prvi pogled. Delovalo je da je Holbruk postao autor nove doktrine.

„Setite se kasnih devedesetih: ’Majkrosoft‘, tomahavk rakete, film ’Titanik‘. Naša ekonomija, naša vojska i kultura bili su bez premca. Stvari su se u međuvremenu promenile. Bio je to vrhunac ’američkog veka‘. Ali, nije postojala nikakva Klintonova doktrina, pa čak ni spoljna politika, osim neograničenog poverenja predsednika u globalizaciju. Sve je išlo nabolje samo od sebe, a ako su se ljudi međusobno ubijali u istočnom Kongu ili južnom Balkanu, kakve je to zaista veze imalo s Amerikom“, navodi Paker.

Opisujući okolnosti u kojima je Holbruk delovao, Paker piše da Amerika tada praktično nije imala rivale.

„Prema Dejtonskom sporazumu, u posleratnoj Bosni razmešteni su i ruski vojnici pod komandom NATO-a, što je prvi i poslednji put da se to desilo. NATO se širio do samih granica bivšeg SSSR-a, a Holbruk se nije obazirao na upozorenja ljudi poput Henrija Kisindžera, da bi takvo ponašanje moglo da podstakne rusku paranoju. Čega je Rusija imala da se plaši sa Zapada? Hteli smo samo da ih uključimo u širi krug evropskih demokratija, ali ne i u NATO. Jedina vrlina realpolitike jeste u tome što vam daje osećaj za interese drugih ljudi, a Kisindžer je smatrao da je Holbruk previše razmetljivi Amerikanac da bi razumeo zašto bi Rusija mogla da pomisli da je opkoljavaju. Rizik njegove doktrine je u njenom liberalnom imperijalizmu“, piše Paker.

Ako bi morao da se odredi tačan trenutak kada je počeo pad Amerike, Paker navodi 1998. godinu. Zaokupljen skandalom oko Monike Levinski, Klinton se nije obazirao na opasnost koja je već dolazila od Al Kaide. „Da li je ikada neka zemlja kombinovala toliku moć sa tako malo odgovornosti? Polako, gotovo neprimetno, izgubili smo suštinsku veru u sebe“, vajka se Paker.

„Ispostavilo se da su gospodari rata bili ispred svog vremena. Američki ekspert za Bosnu Kurt Basuener nazvao je Trampa ’prvim balkanskim predsednikom Amerike‘. NJegovi javni nastupi zvuče kao prevodi sa srpskog“, navodi Paker.

Ali, Amerike na Balkanu više gotovo i da nema, piše na kraju opširne analize u Atlantiku.

„Posle povlačenja SAD, Bosna je postala politički vakuum. Vakuum je polako počela da ispunjava Rusija“, piše Paker.

„Jedina zemlja koja ovde ima neki plan je Rusija“, rekao je Pakeru Emir Suljagić, sarajevski profesor. „Evropljani stalno nešto mrse, verujući u moć procedure i birokratije umesto politike i vizije. Amerika je podeljenija nego Bosna. A Rusija je jedina pribrana.“

 

Ko tvrdi da je egipatski predsednik ubijen, saznajte OVDE.

Izvor: Kurir

Bonus video

 

Vučić je marioneta, evo ko zaista kontroliše Srbiju ! - Ivan Ivanović

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA

Urbancube