Piše: Patrick Lawrence

Postoji više fundamentalnih istina koje proizlaze iz brze eskalacije neprijateljstva Vašingtona prema Teheranu. Ima ih četiri. Uzete zajedno, pružaju sliku imperijalne sile koja ubrzano slabi.

Paralizovane elite

Prvo, Trampova odlučnost da izbegne besmislene, nove, ratne avanture podelila je Vašington. Pored zestokih frakcija unutar administracije i aparata nacionalne bezbednosti, očigledna većina na Kapitol Hilu – liberali, kao i republikanci – favorizuje rat kao glavni instrument američke, spoljne politike na Bliskom istoku. Ovo snažno sugeriše da su spoljnopolitičke elite Vašingtona efektivno paralizovane – to jest, nesposobne da ispune stvarnost novog veka novim razmišljanjima. 

Gubljenje kredibiliteta

Drugo, sposobnost Vašingtona da nametne svoj zvanični narativ globalnim događajima je u kasnim fazama kolapsa. Postizanje širokog prihvatanja zvanično odobrenih izveštaja o akcijama i namerama SAD-a bilo je od suštinskog značaja za efikasno sprovođenje američke spoljne politike, barem od početka hladnog rata krajem četrdesetih godina.

Ovo, međutim, sve manje postaje efikasno sredstvo, kao što to potvrđuju slučajevi Ukrajine, Sirije i sada Irana i Venecuele. Ako SAD više ne mogu da kontrolišu prihvaćene narative, njeni globalni savezi će postepeno slabiti. Ovaj proces je već očigledan, naročito u sve većoj napetosti između Vašingtona i njegovih transatlantskih saveznika.

Faza očaja

Treće SAD su ušle u ono što se najbolje može opisati kao faza očaja. Bez potrebe za maštovitim razmišljanjem ili politikom inovacija više od sedam decenija, Vašington se smatra nesposobnim za bilo šta.

Umesto toga, on zauzima višegodišnji položaj otpora prema novom, multipolarnom i istorijski neizbežnom svetskom poretku. Spoljna politika koja počiva na očaju, a ne na razumnom sagledavanju sveta u istorijski značajnom toku može dovesti samo do kontinuiranog niza neuspeha. 

Izolacija

Konačno, tu je i pitanje sve veće izolacije Vašingtona. Tokom posleratnih decenija SAD su bile “same na svetu” – fraza italijanskog novinara Luiđija Barcinija – zbog svoje neosporene dominacije. To se okrenulo naglavačke od napada  11. septembra 2001. godine: SAD su sada sve više usamljene jer se stalno udaljavaju od 21. veka, efektivno odbijajući da prihvate da je 20. vek prošao.

SAD nedvosmisleno ostaje najmoćnija nacija na svetu, kao što se često primećuje. Ali velika sila gubi svoja sredstva: ovo je jedna od glavnih odlika našeg novog veka.

Sada je važno razlikovati jake nacije i samo moćne. Većina onoga što SAD sprovode u inostranstvu pokazalo je suprotnost svojoj nameri. Amerika se pojavljuje kao moćna, ali slaba nacija po učinku, njeno rukovodstvo je podeljeno i nesposobno da promisli svoju globalnu poziciju. A gubitak snage je sama suština nacije u opadanju.

Šta kaže Šešelj posle novih mera Prištine pročitajte OVDE.

Izvor: Webtribune.rs