Piše: Našer Šarif

Doživeli smo kraj političkih prava i medijskih sloboda o kojima smo sanjali pre nego što su 2014. došli problemi sa Hutijevcima. Dok zaraćene strane pregovaraju o slobodnim izborima i mirovnom sporazumu, širi se nasilje i raste broj siromašnih i gladnih. Svaki dan ih je sve više.

Naoružani ekstremisti očito sprovode etničko i političko  čišćenje u oblastima kojima gospodare. Najpre su njihovi politički protivnici bili žrtve, a onda njihovi bivši saveznici. Različite formacije u ratu počele su sve više da liče jedne na druge.

Izbor između kuge i kolere

Svaka naoružana grupa opisuje svoje aktivnosti kao „dužnost čuvanja bezbednosti od neprijateljskih agenata“. Ti agenti su obično pripadnici druge partije. Međutim, ni jedna od tih „vlada“ ne brine se o isplaćivanju dohotka, održavanju infrastrukture ili o pravima običnih ljudi. Oni svoju vlast baziraju na nasilju i iznuđivanju novca od ljudi. Oni oduzimaju prava svojim političkim protivnicima i plene njihovu imovinu.

U glavnom gradu Sani učitelji ili službenici više nemaju pravo na platu ili zdravstvenu zaštitu. Svet je podržao paravojsku koja je odstranila sve što ima veze sa pravom i zakonom u mojoj zemlji i koja je ostatak političkih snaga takođe pretvorila u paravojske. Imamo izbor između kuge i kolere.

Zamislite život bez očiju i udova. Tako izgleda život bez prava, zaštite i zakonitosti. Novinarstvo je proglašeno zločinom, osim ako niste spremni da hvalite političare i da njihove zločine opišete kao deo rešenja. Nezavisna štampa je eliminisana.

Jedan moj prijatelj je na čelu nevladine organizacije. Ni njima nije bolje. Hutijevci kontrolišu sve. Umesto ranije godišnje dozvole za rad sada se za svaku aktivnost mora zatražiti posebna dozvola. Moj prijatelj kaže da tamo više ne mogu ni u klozet bez dozvole.

Svako ko se suprotstavi Hutijevcima biva prognan ili ubijen. A oni koriste sudove da bi to legitimisali. U julu je jedan sud u Sani na smrt osudio tridesetoro ljudi – političare, naučnike i novinare – zbog „veleizdaje“.

Hutijevci tvrde da su to agenti koji sarađuju sa neprijateljem – Saudijskom Arabijom ili drugim jemenskim strankama u gradovima Maribu i Adenu. To je samo jedna od mnogih represivnih metoda kojima gledaju da suzbiju svaku opoziciju u korenu.

Neraspoloženje raste

Situacija nije bolja ni van glavnog grada. Nedavno sam snimao reportažu u Maribu, gradu na 200 kilometara istočno od Sane. Na tom području vlada Islah, islamska stranka koja važi kao deo međunarodno priznate vlade Jemena, vlade koja se bori protiv Hutijevaca.

Islah je počela vojnu ofanzivu protiv plemena Ašraf kako bi ostvarila uticaj u regionu. Tenkovi, artiljerija i naoružani ekstremisti su ostavili za sobom pustoš. Mnogi stanovnici otada žive u šatorima ili su pobegli u Sanu.

U Sani se ekonomska situacija pogoršala. Svakog dana se uvode novi porezi i carine zbog kojih sve više malih privrednika propada. Osim toga, Hutijevci od preduzeća traže da plate dozvole za rad i „ratnu taksu“.

Kada su došli na vlast, mnogi su mislili da će napokon da suzbiju korupciju. Ali, danas ljudi osećaju strah, mržnju i gnev. Kada neko kritikuje Hutijevce u javnosti, na primer, u sredstvima javnog prevoza, drugi to glasno odobravaju.

Bolje je ne gledati vesti

Posle pet godina rata, Jemenci su naučili neke stvari koje im pomažu da izbegnu još veći bol. Ne gledamo više u slike takozvanih mučenika, koje se vide svuda, i ne uključujemo više vesti.

Ako, na primer, pregledaš slike mučenika, možda ćeš naići na nekog rođaka koji se priključio paravojnim jedinicama i smatra da ti ne zaslužuješ da živiš ako ga ne podržavaš. Ili ćeš videti lice prijatelja kojeg dugo nisi sreo.

Sada bi mogao da u emisiji vesti čuješ glas jednog drugog prijatelja koji je postao zločinac, i koji govori o značaju rata dok putuje svetom po hotelima sa pet zvezdica i kao predstavnik tvog bola zarađuje hiljade dolara.

Prisiljeni smo da živimo bez strasti i nade. Naši snovi su stavljeni na crnu listu. A naši političari su nas ostavili na cedilu. Staramo se još samo o tome kako da postanemo nevidljivi i ostanemo živi i najveći cilj za vreme čitavog ovog rata nam je da proslavimo još jedan rođendan. Ponekad je to i jedini cilj koji nam je još ostao.

U navodnom iranskom atomskom skladištu pronađeni tragovi uranijuma. Pročitajte OVDE  sve detalje.

Izvor: Dojče Vele