Najnovije

POSLEDNJI JUNAK SRPSKE KRAJINE: Živko Korać pružao je otpor pet godina posle zlikovačke Oluje! I mrtav je plašio Ustaše! (VIDEO)

Nakon ”Oluje” je u nekadašnjim, napuštenim srpskim krajevima ostao - jedan jedini čovek, vojnik i rodoljub. Ostao je da se, do smrti, ne preda neprijatelju, pokazujući im na delu kako ih se ne plaši. I kako su mogli da pobede mnoge, ali ne i njega.

Živko Korać (Foto: Jutjub)

Možda se sećate one strašne priče iz grozomorne, vampirske istorije Nezavisne države Hrvatske o 25 srpskih dečaka, vezanih žicom uz senik. Bili su prisiljeni, maleni, da nepokretno sede (čvrsto zavezani) sa nogicama u senu. A onda su Hrvati zapalili seno i gledali sa slašću kako im gore noge do kolena. Dečica su cvilela kao ranjeni psići, još živi, poluspaljeni. Da bi hrvatske ustaše tada odvezale i onako obogaljene - bacile tu polumrtvu Srpčad na seosku cestu, da tamo umru u najgorim mukama. To se desilo u banijskom selu Veliki Šušnjar, u kome je 1957. godine rođen glavni (i jedini) junak ove naše priče, već pomenuti Živko Korać, nepobedivi, besmrtni heroj iz okoline Petrinje, a u nekadašnjoj glinskoj opštini. na poprištu stravičnih stradanja, neshvatljivih ljudskom umu.

Rođen na Svetog Longina, Kopljonošu i Sotnika (na praznik onoga koji je ”kopljem sudbine” probo raspetog Hrista, da bi mu skratio muke), koji je prvi posvedočio NJegovo vaskrsenje, po cenu mučeničke smrti, 29. oktobra - Živko nije pristao da bude ”deo poraženog naroda”, niti jedan od beznadnih očajnika u kilometarskoj izbegličkoj koloni, ko zna kojoj po redu u istoriji srpske Vojne Krajine.

I tada, tog ognjenog avgusta 1995. godine započela je istinita legenda koja neće nikada biti izbrisana iz našeg kolektivnog pamćenja (dok postojimo kao narod).

I on je ostao tamo gde više nije bilo Srba, osim leševa okrutno pobijenih staraca i starica i bolnih sećanja na naše vekovno postojanje u tim krajevima. I tog avgusta od pre skoro trideset godina, i sledećeg meseca, i sledećeg... i naredne godine, i još jedne, i one nakon toga...

Punih pet i po godina (a tu je veliki i važan svaki njegov dan u slobodi unutar okupirane teritorije) Živko je prkosio poterama, vojnicima i ”lovcima” na glave, čitavoj hrvatskoj vojsci, policiji i državi, svim njihovim ustašama i srbomrscima, lovačkim psima i helikopterima.

Ubio je, tokom svog rata protiv cele jedne države (utemeljene na prolivenoj krvi nevinih srpskih žrtava), nekoliko naoružanih pripadnika stalne, višegodišnje potere, u samoodbrani. Nijednog civila nije napao, niti opljačkao, bez obzira na sve nevolje ovakvog pustinjačkog života.

Boravio je na terenu koji je poznavao bolje od ma koga drugog, pa je njegovo hvatanje dugo bilo prava nemoguća misija. I dokazivao je, tako, kako je moguće - i samo jednom čoveku, ako je pravi i izgrađen od pobedničkog ”materijala” - da se slobodno prkosi desetinama hiljada mrzitelja i neprijatelja.

Svedočio je o snazi pojedinca i podvigu usamljenog otpora sili i nepravdi.

Na kraju, već tada ”u sledećem veku i milenijumu”, na pravoslavnu Novu godinu 2001. godine su ga uporne potere konačno pronašle. Ogoljeno drveće bez zaklona i zaštite (u petrinjskoj šikari pokraj reke Kupe, u Majskom Trtniku) izdalo ga je njegovim ubicama sa šahovnicama na rukavu i mržnjom u srcu. Bilo ih je, po sopstvenom priznanju, preko 250 - na jednog Srbina! Pripadnici temeljne, i granične, i specijalne i interventne hrvatske policije, udruženi u svom zajedničkom napadu, sa silesijom oružja i municije. Kao da su se borili sa čitavom armijom... Ali i tada se Živko Korać (zapamtite to ime!) borio, puna dva sata, pucajući i bacajući bombe - i tako, uz plamen i prkos, prešao iz ovog u večni život. Imajući ”su čim da izađe pred Miloša”, i pred Svetog Kneza Lazara i sve njegove vitezove. I pred one male mučenike i stradalnike iz njegovog rodnog sela, sa nožicama zauvek bez otkinutih stopala i spaljenih listova i potkolenica... Umro je u okrvavljenoj uniformi vojnika Republike Srpske Krajine, sa dugom bradom, od poslednje bombe postavljene na junačke grudi, da ne padne živ u ruke zverima.

Imamo mi junake o kojima nikada ne govorimo, ne pišemo knjige, niti snimamo filmove. One koji su sve to zaslužili, mnogo više od svih drugih (koji, bez ovakvih zasluga, dobijaju svoje mesto u našim svakodnevnim razgovorima, pričama i temama za razmišljanje) Jedan od takvih, diskretnih heroja rata koji je, tek njegovim ”ustankom”, dobio svoj produžetak, kraj i katarzu - zvao se Živko Korać. Banijac i Srbin. Muškarac i junak. Naš brat i uzor.  

Sin i ćerka čuvaju uspomenu na oca

Živko Korać bio je razveden, a iza sebe je ostavio sina Dušana i ćerku Gordanu. NJegovi potomci su sa majkom 1995. godine izbegli u Srbiju, gde su odrasli i završili školu. Sin se potom iselio u Ameriku, gde i danas živi, dok je ćerka ostala u Srbiji.

– Tata je bio dobre duše. Nije bilo koga mrzio, ali nije dao svoje. Kad se zapucalo stalno je bio na ratištu. Dva puta je ranjen. Iza kreveta mu je uvek bio crni šarac… Voleo je prirodu. Čuvao je ovce, bio je veliki ljubitelj životinja. Obožavao je našeg šarplaninca, a voleo je da popravlja gnezda od lasti. Imao je veliko srce, dao bi poslednju mrvu „kruva“ drugima. Voleo je da popije kao i svaki Srbin. Svoju zemlju i Krajinu nije želeo dati. Nije video život bez nje. Uvek je sestri i meni govorio da ga ustaše nikad živog neće uhvatiti. Tako se i desilo – rekao je sin Duško o svom ocu.

Koliko je Živko Korać bio strah i trepet za Hrvate najbolje ilustruje podatak da su ga se plašili i posle njegove smrti. Shvatajući da je još za života ušao u mit i legendu, hrvatske vlasti su odlučile da naprave dokumentarno-igrani film o „banijskom četniku“.

Živko Korać je u tom filmu, koji više liči na delo neke dece, nego odraslih i ozbiljnih istoriografa, predstavljen kao čovek sa margine društva, propalica i pijanac – totalno suprotno od onoga što je za života bio.

Koraćeva sudbina podseća na legendu Vlada Šipčića

Priča o Živku Koraću neodoljivo podseća na herojstvo Vladimira Vlada Šipčića, poslednjeg gerilca Jugoslovenske vojske u otadžbini. Ovaj ravnogorac i pripadnik četničkog pokreta generala Draže Mihailovića pružao je aktivan otpor komunistima punih 12 godina. O njegovoj smrti postoje dve verzije. Prva i realnija, da je u okolini Pljevalja iznemogao od stalnih potera, izgladneo i izdan od jataka Šipčić je sa svojom grupom od sedam četnika poginuo u sukobu sa bezbednosnim snagama FNR Jugoslavije. I druga, da je likvidiran na železničkoj stanici u Pljevljima, kada je sa verenicom Anom pokušao da se iz Jugoslavije prebaci u Francusku.

Opevali ga Krajišnici

U čast srpskog heroja Živka Koraća, krajiška grupa „Princip“ snimila je pesmu koju je o ovom junaku napisao Mile Romčević.

Stihove pesme počinju ovako:

„Predati se nije htio,

do kraja je prkosio,

kad su došli dušmani po svoje,

samog sebe bombom razneo je“

“Ovako smo ubili Arkana”, više o tome OVDE.

Izvor: Kurir

Bonus video

ALEKSANDAR PAVIĆ: Geopolitika pandemije, kako će svet izgledati nakon korona virusa?

 

 

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA

Urbancube