Najnovije

DOGOVOR POSTIGNUT, ALI NEMA MIRA U LIBIJI: Evo u čijim rukama je ključ u primeni prekida vatre! Dva čoveka odlučuju o sudbini severa Afrike!

Uprkos tome što su međunarodni mediji pomalo euforično javili da je postignut dogovor na Berlinskoj konferenciji o Libiji, među Libijcima nema previše euforije. Naime, kraj devetogodišnjeg građanskog rata i dalje se na nazire, a čak je neizvesno da li će uopšte išta biti primenjeno od svega dogovorenog u Berlinu.

Učesnici Međunarodne konferencije o Libiji (Foto: Kremlin.ru)

Dogovor se tiče primirja, embarga na oružje, političkog procesa, reforme sektora bezbednosti, ekonomske i finansijske reforme, kao i poštovanja međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava.

Činjenica da su ga prihvatile 16 zemalja i organizacija, među kojima i predstavnici dve zaraćene strane, trebalo bi da pruži šansu miru. Ali, kako sada stvari stoje, ni to što je usaglašeno da bude uspostavljen specijalni Međunarodni komitet za praćenje primene dogovorenog ne znači da Libija ide ka miru.

Kako je istakao nemački šef diplomatije Hajko Mas, u Berlinu je dogovor "ključ" za rešavanje libijskog sukoba.

"Sada moramo ključ da stavimo u bravu i okrenemo ga", rekao je Mas.

Međutim, ključ u primeni prekida vatre nije toliko u rukama Evropljana, iako se nemačka kancelarka Angela Merkel poprilično potrudila da Evropa ipak ne ostane kratkih rukava.

Da paradoks bude veći, ključ u primeni prekida vatre nije toliko ni na dve zaraćene libijske strane, jednu koju na istoku zemlje predvodi general Kalifa Haftar sa sedištem u Bengaziju i druga koju predstavlja premijer Fajez el Saradž i od Ujedinjenih nacija priznata libijska vlada sa sedištem u Tripoliju.

Ključ za primenu primirja i uopšte puta ka miru u najvećoj meri leži u rukama Turske, Rusije, Egipta i Ujedinjenih Arapaskih Emirata (UAE), čija podrška zaraćenim stranama može da promeni stanje na terenu.

Dvojica libijskih vođa su toliko zavađena da čak ni u Berlinu nisu direktno pregovarali, ali je zato bilo važno da su direktno pregovarali Vladimir Putin i Redžep Tajip Erdogan.

Saradžova vlada, koja sarađuje sa različitim islamističkim milicijama od kojih su mnoge bliske Muslimanskoj braći, uživa podršku Katara, Turske i uglavnom Italije. S druge strane, generala Haftara, koji je na čelu Libijske nacionalne armije i kontroliše naftom bogat istok i jug Libije, podržavaju Rusija, UAE, Egipat i donekle Saudijska Arabija.

I dok su se SAD poprilično povukle iz libijske krize iako su je one započele 2011. svrgavanjem Gadafija, Nemačka koja tada nije htela da učestvuje u bombardovanju sada želi da utiče na to kako će se sve završiti.

Zapravo Nemačka je shvatila da to što su se SAD, Francuska i Italija bezmalo povukle iz aktivnog rešavanja građanskog rata u Libiji dovelo do toga da o njemu odlučuju Putin, Erdogan i arapske vođe. A to znači da oni imaju presudnu ulogu, ne samo u tome ko će ubuduće kontrolisati najveće rezerve nafte i gasa u Africi, već i na protok afričkih migranata koji najviše preko Libije žele da dođu do Starog kontinenta.

U očiglednoj nameri da u Libiji stekne geopolitički i geoekonomski adut u odnosu na EU, Moskva je podržala generala Haftara, ne samo rečima, već mu je poslala svoju paravojnu organizaciju poznatiju kao Vagnerova grupa. Procenjuje se da je u Libiji oko nekoliko stotina pripadnika ove privatne plaćeničke vojske, nalik na američku "Blekvoter". Kremlj ove informacije demantuje, ali brojni izvori na terenu tvrde suprotno.

Doduše, u Moskvi je vrlo rado priman i libijski premijer, a ruski interes je ne samo energetsko-strateški, već ruske vlasti žele da na međunarodnom planu dokažu kako je Zapad, to jest NATO, razrušio Libiju, a Rusija je obnavlja.

I Erdoganovi interesi su slični ruskim – gas, nafta, regionalna moć i geostrateška prednost. Ali on podržava vladu u Tripoliju. I to ne samo zbog njegove naklonosti Muslimanskoj braći, već i zbog jasne ekonomske logike.

Slanjem turskih trupa da pomognu vladi u Tripoliju i potpisivanjem sporazuma sa njom o pomorskim granicama stvaranju ekskluzivne ekonomske zone u Sredozemlju, Erdogan nastoji da osigura nekoliko stvari – uticaj na određivanje budućnosti Libije i raspodeli naftnih i gasnih koncesija, potom da turskim firmama budu vraćene milijarde dolara izgubljene izbijanjem rata, ali i da spreči da budući gasovodi koji idu od Bliskog istoka ka EU zaobiđu Tursku.

Konkretno, tursko-libijska pomorska granica i ekonomska zona preseca rutu kojom bi trebalo da ide Istočnosredozemni gasovod o kojem su sporazum nedavno potpisali Grčka, Kipar i Izrael, a koji bi trebalo da doprema gas u Evropu iz bogatih izraelskih nalazišta u istočnom Sredozemlju. Ako se ostvari ovaj plan, Turska bi ostala bez velikih prihoda, jer gas ka EU ne bi išao preko njene teritorije, što je inače logičnije i čak jeftinije rešenje.

Zbog svega toga, narednih nedelja bi trebalo gledati šta rade, pre svega Rusija i Turska i da li će se držati berlinskog dogovora koji poziva na nemešanje u oružani sukob u Libiji i traži od Saveta bezbednosti UN da uvede sankcije zemljama koje krše embargo na oružje.

Kako se vidi na snimcima koji kruže po društvenim mrežama, Ankara je navodno dan pred konferenciju u Berlinu avionom u Libiju poslala ratnike sa sirijskog ratišta.

"Nemam iluzija da će ovo, naravno, biti jedan tešak poduhvat", rekla je Angela Merkel, koja je ovom konferencijom ipak uspela da povrati iole kredibiliteta nemačkoj diplomatiji kada je reč o rešavanju kriza na međunarodnoj sceni. Jedino što je poprilično neizvesno koliko će taj uspeh nemačke diplomatije trajati.

Pročitajte OVDE čega general Kalifa Haftar ne želi da se odrekne.

Izvor: RTS

Bonus video

Trebalo je sve potrovati! - Nebojša Sabljar Simeunović : DŽa ili Bu Diktatore

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA

Urbancube